ФОЛКЛОР СРБИЈЕ 

 

ПОЧЕТНА

ВОЈВОДИНА

ЗАПАДНА СРБИЈА

ЦЕНТРАЛНА СРБИЈА

СЕВЕРОИСТОЧНА СРБИЈА

ЈУГОИСТОЧНА СРБИЈА

НАРОДНА НОШЊА

ГАЛЕРИЈА

КВИЗ

  ФОЛКЛОР СРБИЈЕ

 

Североисточна Србија смештена је између Дунава (на северу), линије која иде преко тупижнице, Ртња и Вратарничке клисуре (на југу), државне границе према Румунији и Бугарској (на истоку) и простора између Млаве и Велике Мораве (на западу). У оквиру неколико мањих области заједно живе две етничке заједнице  Срби и Власи. Срби су на овом простору углавном потомци косовско-метохијске струје, који су се доселили у време великих миграционих кретања становништва (од XIV до XIX века). Власи су трако-дачко-словенска симбиоза и на простору североисточне Србије постоје две групе: Ungureani сточари који насељавају Хомоље и Црноречје и Carani  земљорадници, настањени у Тимочкој и Неготинској Крајни и Кључу. Срби и Власи живе доста дуго на овим просторима и настојали су да сачувају свој етнички идентитет у свим видовима живљења, што, поред осталог говоре и села где живе само једна етничка заједница. Међутим, размена културних добара (акултурација) била је неминовна и у материјалној и у духовној култури. Традиционална игра као један елемент духовне културе такође показује елементе једне и друге заједнице. 
 Постоји обиман заједнички репертоар игара, да наведемо неколико:
 влаина или влајна, стара влаина код Срба, а ора ђе патру или четворка, данца код Влаха; кесер код Срба а кисеру код Влаха; полонка код Срба, а с'тнга илипрос'тнга код Влаха; поп-Маринково коло код Срба, шокћили или патулукод Влаха; тодорка код Срба или ђурђеску код Влаха; левакиња код Срба, аарамбао код Влаха; заплет код Срба, а рузмаљинка код Влаха...
 Све до данас у севериисточној Србији сачувао се велики број обредних игара животног и годишњег циклуса. Свадбени церемонијал је код Срба и Влаха подједнако заступљен и пропраћен игром, док је у посмртном ритуалу играње заступљеније код Влаха.
 Истраживања показују да се у играчком репертоару Срба на овом простору последњих деценија уочава све више позајмљивања градских игара из централне Србије. Власи, међутим, и даље стварају нове игре, користећи као основу играчки образац
 влаине  ора ђе патру. Ова игра је доминантна у североисточној Србији, међу обе етничке заједнице. Из те основе Власи су створили и даље стварају бројне игре, међу њима су најпознатије:омољанци, брестовљана, сојаница, пошуваја, нересничанка, препишор, кобиљана, волујана, бобошика, тобошанка и др. 
 Начин играња је код Срба и Влаха сличан. Играју снажно, целом површином стопала на тлу. Образац корака варира се поскоцима, мањим скоковима, треперењем, усложњавањем корака, избацивањем слободне ноге, а преплет, познат у централној србији, овде не постоји. Нема скакања и великог прелажења простора. Влашко играње је препознатљиво по ударима слободне ноге о тло
 ропота (код Ungureana), и савијање колена у дужем трајању  утапање, пропадање (код Carana). Удари нису наглашени, већ пре пригушени, последица њиховог извођења су ситни трептаји целог тела. Тело је опуштено, а код Влаха и мало нагнуто напред. Доминантну улогу имају играчи, који наизменичним покретањем руку привлаче час десну, час леву играчицу ка себи. Жене играју смиреније и углавном прате играче, и то не корацима, већ покретима тела (куковима и коленима), који опет нису наглашени.
 Најпостојанија компонента игре код Срба и Влаха је формација полукруг. Играчи су у њему често спојени, држе се најчешће за појас или укрштеним рукама спреда. Постоје и игре, углавном спорије, које се изводе држањем под руку, а веома мали број игара који се изводе држањем за руке пуштене низ тело. Игра се за десном руком, али постоји једна игра која се игра на лево, то је
 полонка или с'тнга. 
 Игре Срба и Влаха изводиле су се уз пратњу свирале флуера и гајди караба. Познати и омиљени у овом крају су оркестри фрулаша који свирају уз пратњу бубња тоба, оркестри виолиниста и трубача, а у другој половини
XX века и хармоника. Важно је истаћи да је свирање и певање у североисточној Србији једногласно.

НОШЊА ОВОГА КРАЈА