Ivo Andrić

Pripovijetke

 

Put Alije Đerzeleza

Žeđ

Anikina vremena

 

 

 

 

Put Alije Đerzeleza


"Put Alije Đerzeleza" (1920), prva Andrićeva pripovetka koja je pisca na velika vrata uvela u književnost. Ostvarena je kao triptih, a ispripovedana sa stanovišta sveznajućeg pripovedača koji, pričajući o muslimanskom junaku Aliji Đerzelezu, koristi istorijske činjenice i narodno predanje, legendu i fikciju. Glavni lik poznat je u folkloru kao veliki junak čije su odlike hiperbolisane i idealizovane u megdanu, šenlučenju i odevanju. Andrićeva pripovetka nastaje kao parodija narodne epske pesme, postaje doslikavanje portreta i dovršavanje priče o nekadašnjem gaziji koga stižu umor i godine. Sve ono što su nekada u narodnoj pesmi bile viteške osobine junaka, u Andrićevoj priči postale su Đerzelezove mane. Sve ono što je nekada Đerzeleza činilo uzvišenim, sada ga čini smešnim. Svi koji nisu smeli da priđu njegovoj desnici i konju od megdana, sada teraju šegu sa njim. Đerzelezove osobine postaju anahrone, a on sam ne može da pokaže svoju veličinu jer nema odgovarajućeg protivnika. Ali ako Alija Đerzelez prestaje da bude junak u smislu epske pesme, on svakako ostaje tragični junak. Ne shvatajući suštinu sopstvene neostvarenosti, žaleći za stvarima koje nikada neće dostići, lepotom, željenom ženom, jer je i stvoren samo da želi, on upada u niz neugodnih situacija iz kojih izlazi ponižen i ismejan. Vrhunac njegove tragičnosti dat je u poslednjoj sceni kada se našao na krilu jedine žene koju nikada nije poželeo, a uspeo je da stigne samo u njeno naručje. I tada, pun damara i nemira, lamentira nad svojom sudbinom: "I ta ruka što je osjeća na sebi, je li to ruka žene? - Mlječanka u krznu i somotu čije se tjelo, vitko i plemenito, ne može ni zamisliti. Ciganka Zemka, drska i podmukla, a mila životinja. Gojna udovica. Strasna a prevejana Jevrejka. I Katinka, voće koje zri u hladu. - Ne, to je ruka Jekaterine. Samo Jekaterine! Jedino do Jekaterine se ide pravo!"
Andrićeva slika Alije Đerzeleza i slika istoimenog junaka iz epske pesme odnose se kao uljani portret na platnu i crtež olovkom. Piščeva snažna fikcionalna nadogradnja usmene legende i sama je to postala.

 

 

Žeđ


Priču "Žeđ" Andrić je prvi put objavio 1936. godine. Ispripovedana je, već prema Andrićevom običaju, u trećem licu, iz perspektive potpuno objektivnog pripovedača koji priča ono što vidi svojim svevidećim okom. Vremenski, priča se odvija odmah posle austrijske okupacije Bosne, počekom XX veka, kada se u visokom i ravnom selu Sokocu otvara žandarmerijska kasarna. Komandir te kasarne doveo je sa sobom u taj daleki i zabačeni kraj i mladu ženu, evropskih manira koji potpuno odudaraju od okoline. Ubrzo po njihovom dolasku u toj oblasti pojavi se hajdučija i njen muž krene u danonoćne hajke. Nenavikla na nove uslove života, i na stalno odsustvo muža, žena ne može ni da spava ni da jede. Ne biva ništa drukčije ni kada se muž, razočaran neuspehom potera, posle dugih izbivanja navrati kući. Žena se moli gospodu da njen muž konačno uspe i da tako učini kraj njenoj patnji. I molitve budu uslišene. Jednog dana žandarmi nekako uspeju da uhvate glavnog hajduka, Lazara Zelenovića. Hajduk je uhvaćen slučajno. Bio se sklonio u logu koju je načinio u obali kraj gorskog potoka, gde je mirovao i stalno ispirao ranu od metka. Ali, naišle su vrućine i rana mu se dala na zlo. U poteri, komandir nekako nabasa na to dobro zaklonjeno sklonište. Ne bi ga ni otkrio da nije osetio zadah hajdukove rane. Okupio je žandarme pa su lako savladali ranjenog Lazara, vezali ga lancima i sproveli ga do kasarne. Kako nisu imali zatvor Lazara su, pod stražom, zaključali u podrum ispod komandirovog stana. Hajduk, kao u narodnoj priči, ni po koju cenu neće da oda ni drugove ni jatake. Da bi ga prisilo na priznanje komadnir strogo naredi da se hajduku ne da nijedna jedina kap vode, ma koliko on tražio i zapomagao. I zbilja, hajduk, koga čuva njegov poznanik i zemljak Živan, očajnički zapomaže u noći, kuneći, preklinjući i moleći za vodu. Dok njen muž olovnim snom spava kraj nje, rasanjena mlada žena sluša to zapomaganje, koje ne prestaje, ali postaje sve slabije, da bi pred zoru prešlo u teški, nerazgovetni uzdah. Žena, koja je slušala o hajdukovoj svireposti, probdi noć, osećajući njen strahoviti pritisak, pojačan hajdukovim predsmrtnim molbama. Razmišlja, ne mogavši nikako da zaspi, o krivici i osveti, beskonačnom nizu krivica i osveta koje tvore ljudski život. Noć joj se čini kao velika pustinja od mraka. U toj pustinji ona nema snage ni za šta, čak ni da probudi muža. Pa ipak je svanulo. Hajdukov jecaj postaje sve slabiji, jedva čujan. Mladi, razuđeni komadir privlači ženu k sebi, ona se isprva kratko otima ali potom brzo potone u "poznatu a uvek novu strast". U vrtlogu te strasti iščezavaju slike užasne, probdevene noći. Soba se puni "živom svetlošću dana".

 

 

 

 

Anikina vremena


"Anikina vremena" (1931) spadaju u Andrićeve duže pripovetke. Ispripovedana je iz pozicije sveznajućeg pripovedača. Novela počinje pričom o gašenju loze Porubovića i tragičnom kraju njenog poslednjeg izdanka, naočitom popu Vujadinu Poruboviću iz Dobruna, malog mesta iza Romanije. Prema popu Poruboviću parohijani su odmah, pošto se zapopio, osećali izvesnu nelagodnost koja se nije mogla objasniti ni sveštenikovom mladošću ni neveštinom. Naravno oni nisu mogli odmah proniknuti u popovu prirodu koja je trajno obeležena sećanjem na jednu raspusnu scenu u kojoj su učestvovali oficiri i žene a koju je on prikriven posmatrao. Pop Porubović je, naime, mizogin i voajer, koji će svoje ludilo oglasiti jedne noći pucnjima na gumnu gde su parohijani razvijali žito. Završavajući priču o porodici Porubovića, pisac će spomenuti i njenog znamenitog pripadnika, čuvenog dobrunskog protu Melentija, a zatim i "Anikina vremena", doba u kojem se "pronevaljalila jedna žena, vlahinja", Anika.sne, probdevene noći. Soba se puni "živom svetlošću dana".