Увод

Стање у земљи прије појаве Светог Саве је изгледало овако. На челу српске државе био је Стефан Немања, син Рашког владара Завиде. Завида је поред Немање имао још три сина Тихомира, Страцимира и Мирослава. На пријесто Немања долази послије сукоба са браћом око 1166. године и влада све до 1196. године када је абдицирао у корист свог средњег сина Стефана Немањића. Немања је самостално владао свим српским земљама, а то су: Диоклиција, Далмација, Травунија. Између 1180. и 1190. Стефан Немања је проширио територију српске државе и ујединио све територије у јединствену српску државу у коју је ушла и Зета. Уједињење у велику српску државу представља прекретницу у вјерском образовању Срба. Послије колебања између источне и западне цркве Немања се опредјелио за источно православље и прогнао све јеретике из своје државе. Немања је лично био врло побожан човјек. Помагао је свештенство и монаштво, па ће и сам последње године живота провести у монаштву. Питање самосталности српске цркве и државне самосталности рјешили су Немањини синови Свети Сава, Растко, и Стефан Немањић, Првовјенчани. Свети Сава заузима прво мјесто у духовном, културном и политичком животу српског народа. Он спада међу најкрупније личности које је српски народ дао у току своје прошлости.

Биографија Светог Саве

Свети Сава је први и највећи српски просветитиељ. Рођен је око 1173. године, вјероватно 1175. године, у Расу. Рас се налазио у близини данашњег Новог Пазара и био је престоница старе српске државе Рашке. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и његове жене Ане, која је била ћерка грчког цара Романа. Стефан Немањић је имао три сина: Вукана, Стефана и Растка. Свети Сава по рођењу добија име Растко. Био је здраво дијете и напредовао је веома брзо. Био је изразито лијеп, умиљат и паметан. На двору својих родитеља је добио прилично добро образовање и од ране младости је показивао љубав према књигама. Расто Немањић је био окренут Богу и цркви од раног дјетињства, а посбено га је интересовао живот монаха и калуђера. Успјеси његовог оца на стварању српске државе као да га нису занимали. Када је навршио петнаест година Растко је, по тадашњем обичају, добио један дио државе, Хумску област, да њом управља. 1191. године Растко напушта очев двор и одлази у Свету Гору Атос са једним монахом, који је тих дана био у посјети двору жупана Стефанан Немање, а напушта дио земље који је добио на управљање. Прво је боравио у руском манастиру Светог Пантелејмона гдје се замонашио. Као монах добио је име Сава. Послије је прешао у манастир Ватопед. Од доласка у Свету Гору, Сава је стално одржавао везу са родитељима, а Стефан Немања је слао велике поклоне светогорским манастирима, а нарочито манастиру Ватопед. Захваљујући овим поклонима монах Сава је помагао светогорске манастире, а највише манастир Ватопоед у коме је саградио три цркве: Богородичину цркву, цркву Преображења и цркву Светом Јовану Златоусту. Поред тога покрио је оловом влеику манастриску цркву. 1197. године Стефан Немања препушта престо свом млађем сину Стефану. Када се повукао са пријестола Стефан Немања се замонашио у манастиру Студеници и добио име Симеон. Симеон се 1197. године придружио Сави. 1198. године Сава је од византијског цара Алексијеа ИИИ добио дозволу да обнови опустјели манастир Хиландар. Златопечатном повељом из друге половине 1198. године Симеон Немања уз материјалну помоћ и подршку свог сина, великог жупана Стефана, конструише обновљени Хиландар као српски манастир и ктиторско наслијеђе породице Немањића. Сава је од светогорских манастира купио земљиште и направио Карејску испосницу чија је градња завршена 1199. године 26.2. (13.2.) 1200. године је умро Стефан Немања, Симеон Мироточиви, Савин отац. Стефан Немања је сахрањен у мермерни гроб цркве Пресвете Богородице Хиландарске, али је његове мошти 1204. године Свети Сава пренио у његову задужбину Студеницу. 1205. године је Свети Сава над моштима Симеона Мироточивог измиро посвађању браћу Стефана и Вукана. Свети Сава је 1219. године издејствовао аутокефалност Српске православне цркве. За првог српског архиепископа архимандрит Сава хиротонисан је на празник Успенија Пресвете Богородице у Никеји. По повратку из Никеје Сава је свратио у Свету Гору, а затим је отишао у Србију.

Свети Сава је написао доста дјела: &љуот;Карејски типик&љуот;, &љуот;Хиландарски типик&љуот;, &љуот;Студенички типик&љуот; &љуот;Номоканонско право-Крмчија&љуот;, &љуот;Житје Светог Симеона и служба Светом Симеону&љуот;. Предузео је и више путовања од којих су најважнија два: 1229. и 1234. одлази у Јерусалем походећи Свету Земљу и обилази Назарет, Јордан, Синај. Неколико пута је одлазио у Цариград. При повратку са свог другог путовања по Светој Земљи, зауставља се у Трнову, тадашњој Бугарској престоници. 13.1. (26.1.) 1235. године му је позлило, а 14.1. (27.1.) 1235. је умро принц Растко Немањић, Свети Сава. Први српски архиепископ је умро у својој 61. години. Краљ Владислав је у мају 1237. године пренио његове мошти из Трнова и манастир Милешеву, гдје су почивале све до 1594. године, док их Синан-паша није однио у Београд и 27.4 (10.5.) 1594. године спалио на Врачару.

Ктиторска и просветитељска
дјелатност светог Саве

Појава Светог Саве представља процес образовања једне самосталне и препознатљиве културе. Монах Сава је био у могућности да ради и на духовном и на материјалном плану. Излагање његовог просветитељског доприносса треба поменути описом ктиторске дјелатности. То се односи на оснивање и подизање манастира и цркви. Познато је да су манастири у средњем вијеку посједовали специфичан значај и да су на неки начин били центри духовности тог доба. Између многих других функција, познато је да је за њих била карактеристична и просветна дјелатност усмјерена на ширење или стицање знања и образовања.

Оснивање Хиландара, представља историјски и културни чин од изузетног значаја. Свети Сава (Растко Немањић) и Симеон (Стефан Немања) су предузлеи акцију за изградњу српског манастира у Светој Гори. Цар је на приједлог светогорске управе испунио молбу Симеона и Саве и дозволио им да обнове запустјели манастир Хиландар, како би он био склониште монасима српске народности. Изградња је брзо напредовала и његови ктиторске (оснивачи) су се већ у љето 1199. услелили у свој манастир. Манастир је у овом саставу имао прву српску библиотеку, основану када и манастир, а у њему је основана прва српска болница. Као издвојени дио манастира налази се и Карејска ћелија (испосница), налази се у самом центру Свете Горе, а саграђена је као мјесто за усамљивање и неометано бављење књижевним и преводилачким радом. У њој је Свети Сава написао Хиландарски типик. У Хиландару су настали и многи књижевни споменици, његован је култ преписивања књига. Манастир је саграђен на рушевинама старог манастира Хеландара. Име је највјероватније добио по оснивачу Георгију Хеландариосу, а Симеон и Сава су задржали име када су га обновили. Хиландар је уживао глас најчувенијег и најугледнијег манастира по коме су се равнали и сви остали манастири по Србији. То се нарочито види на примјеру Студенице, коју је Свети Сава уредио као Хиландар. Студеница је била водећи српкси манастир у земљи, а Свети Сава је дуго био игуман у њој. Манастир Жича је заједничка задужбина (Светог Саве и краља Стефана Првовјенчаног). Грађена је с циљем да постане сједиште српске аутокефалне цркве, а у њој је крунисано седам српскиих краљева из династије Немањића. Она је била центар из кога су слани учитељи и свештеници са задатком да искоријењују паганске обичаје широм српске државе. Свој печат Свети Сава је дао и изградњи манастира Милешева, у којем су почивале његове мошти. Био је ктитор и два манастира ван српске земље, манастира Свете Богородице Евергетиде у Цариграду и манастира Филокал у Солуну, а такође је изградио и Богородицину цркву, цркву Преображења и цркву Светом Јовану Златоусту у манастиру Ватопеду, а на манастирској цркви је ставио оловни кров.

Књижевно-преводилачка дјелатност Светог Саве је такође јако битна.

&љуот;Карејски типик&љуот; је писано правило живота, названо по испосници у Кареји. У овој испосници је Сава често боравио када се повлачио у себе и предавао молитвама. Овај типик је превео и жигосао у својој 24-ој години.

&љуот;Хиландарски типик&љуот; су правила за која се сматра да су преведена и допуњена из једног манастира у Цариграду. Заправо, то је монашки устав, који одређује живот у манастиру. Оно што се у многим манастирима није могло правилима ни замислити, Сава је у овом типикку врло мудро ријешио. По овим правилима, монасима српског Хиландара је дозвољено да одлазе у Србију, а тако им је омогућено да из Свете Горе одржавају везу са родном земљом.

&љуот;Студенички типик&љуот; је била главна основа за устав Српске православне цркве. Овај типик је био јако значајан за самосталност српске цркве.

Као предговор Студеничком типику је &љуот;Житје Светог Симеона и служба Светом Симеону&љуот;. то су веома значајна писана остварења, која се убрајају у велике вриједности почетка српске средњовјековне књижевности, што је за Србе било од великог значаја. Ова дјела су написана на црквенословенском језику, а Савина остала дјела су на народном језику. &љуот;Служба Светом Симеону&љуот; је прво српско дјело те вврсте и сматра се да је то почетак српског пјесништва.

&љуот;Крмчија-Номоканонско право&љуот; је изузетно значајно дјело. У Крмчији су врло јасно разрађени закони живота и рада не само у цркви већ и у држави. Правилима су обухваћена питања као: питање робова, односа родитеља и дјеце, положај жена, заштита сиромашних и др. Сматра се да је Крмчија успјешно пресликала српски народ.

Веома је битно што су Немања и Сава око 1199. за вријеме свог боравка у Хиландару основали прву српску болницу. Негдје око 1208. године Сава је у Студеници основао прву нашу болницу на територији српске државе. Са својих честих путовања Сава је доносио медицинска искуства и љекове. Камфор је тада био важан лијек и вјерује се да је Свети Сава камфор куповао од Султана за злато.

Државна и црквена аутокефалност

Стицање црквене самосталности је у уској повезаности са стицањем државне самосталности. Стефан Немањић, Првовјенчани је био ожењен Аном, ћерком Ринијера Дандола, а унуком силног дужда Енрика Дандола, и био је окренут западу и Венецији. Жена га је вукла не само на запад, у окриље Венеције, него и у крило латнске цркве и под заштитничку руку Папе. Када су започели преговори око крунисања, Свети Сава је напусто Србију. Свети Сава је од 1207. до 1217. године провео у Србији као архимандрит манастира Студеница. Свети Сава је 1217. године напусто Србију и отишао у Свету Гору, док су преговори око крунисања били још у току. Не зна се тачно да ли је Сава 1217. године напустио Србију у знак протеста због везивања Стефановог за Рим или да би се даље борио за аутокефалност српске цркве. Послије одласка Светог Саве, промјениле су се политичке прилике у оним државама које су се граничиле са Србијом, а које су дотле угрожавале њезин опстанак: Латинско царство, створено у вријеме четвртог крсташког рата (1204.) са пријестоницом у Цариграду, почело је да слаби, а Угарска је изгубила папску наклоност и борила се са низом својих унутрашњих политичких тешкоћа. Стефан Првовјенчани је издејствовао државну самосталност у таквим условима.

Године 1217. папа Хонорије ИИИ упутио је преко својих посланика краљевску круну српском великом жупану Стефану Немањићу.

Био је то изузетно велики успјех и српске државе и српског владара. Са краљевским вијенцем он се у постојећој хијерархији хришћанских владара изједначио са осталим краљевима, а српској држави је у међународним оквирима и формално призната потпуна самосталност. Стекавши краљевски вијенац, Стефан је постао краљ Дукље, Далмације, Травуније и Захумља, као и &љуот;свих српских земаља&љуот;.

Стефановим крунисањем питање државне самосталности је рјешено, још је остало питање самосталности цркве. За најважније услове за стицање аутокефалности српске цркве слматрани су:

• изградња и независнот првог српског манастира на Светој Гори - Хиландара;&нбсп;
• Стефаново крунисање краљевским вијенцем добијеним од папе (због њега су Визнатинци, желећи да спријече утицај Рима у Србији, постали много попустљивији према младој краљевини);
• Савина харизма.

Стефан је брзо увидио да веза са папском куријом уништава све њихове планове и тек сада је схватио правилност Савиних размишљања. Послије боравка у испосници у Кареји на Светој Гори, гдје се повукао у самицу, проводећи вријеме у размишљању и молитвама, хранећи се по најстрожијем посту, Сава је отишао у Никеју да од цара и патријарха издејствује независност српске цркве. Никеја је била престоница Никејског царства, које је настало распадом Византијског царства под најздом Латинских крсташа. Пошто латински крсташи нису успјели да униште цијелу Визанитју, поједини њени дијелови су се одржали и осамосталили у Малој Азији, основали су Никејско и Партезинтско царство, а на Балканском полуострву Епирску деспотовину. Цариградски патријарх као васељенски у свом саборском саставу, са својим синодом и византијски цар имали су право подизања појединих цркава на виши степен и достојанство. Сава је то знао па је 1219. године отишао са неколико својих ученика у Никеју, да за самосталну и независну српску државу тражи самосталну и независну цркву. Никејски цар је био пашеног краља Стефанан Првовенчаног. По доласку у Никеју Сава је свршио неке мање послове везане за манастир Хиландар, а затим је дуго расправљао са царем Теодорм И Ласкаром о политичким и црквеним разлозима за оснивање самосталне српске цркве. Цар Теодор је желио да придобије што више савезника за борбу против Латинског царства, па се због тога надао да ће давањем самосталности српској цркви стећи у Србији новог савезника, јер му је било познато, да се Србија већ раније успјешно одбранила од бугарко-латинског (1214.) и угарско-латинског (1216) савеза.

У црквеном погледу Србија би се ослободила дотадашње управе Охридске архиепископије која се налазила под управом Епирске деспотовине, непријатељски расположене према Никејском царству. Послије постигнутог споразума Сава је предложио цару Теодору, да за првог архиепископа српског буде посвећен један од његових ученика које је са собом довео у Никеју. Цар је то одбио, па је Сава послије дужег колебања пристао да буде архиепископ. Цар је своју одлуку саопштио цариградском патријарху тражећи од њега потребну црквену сагласност.

Тако је царевом заповјешћу, а руком патријарха Манојла И Харистопула Сарантена, на Цвети или на Ускрс 1219. године, Сава изабран за првог самосталног архиепископа српског. Послије избора патријарх је посветио Саву за архиепископа и о томе му је дао патријаршијску грамату. На основу ње Сава је стекао право да управља, рукополаже и учи. Другом гранатом цар и патријарх потврдили су самосталност (аутокефалност) срспке цркве. Добијањем самосталности српска црква је стекла право сазивања архијерејског сабора који је самостално бирао и посвећивао српску вишу јерархију и архиепископа. Отада новоизабрани епископ није морао одлазити у Никеју на посвећење као што је то Сава морао да уради. Чин посвећења обављао се у Србији.

По повратку из Никеје Сава се са својим ученицима прво задржао у Светој Гори, односно у Хиландару и посјетио све светогорске манастире. У исто вријеме обавио је и дио неопходних припрема за организовање српске аутокефалне цркве, па је из Хиландара повео у Србију извјестан број способних монаха, достојних да буду епископи или да обављају друге важне послове. Из Свете Горе је свратио у Солун. У Солуну се задржао извјесно вријеме у манастиру Филокалу гдје су под његовим надзором преведене многе књиге о исповиједању вјере и о суђењу. Од тих књига од нарочитог значаја је Номоканон или Крмчија. Захваљујући своме пријатељу из младости, солунском архиепископу Костадију, Сава се упознао са уређењем Солунске архиепископије, Костадије му је дао доста корисних савјета о томе како треба да уреди нову српску архиепископију.

Архиепископ Сава је из Солуна извјестио краља Стефана о своме доласку. Пред крај 1219. или почетком 1220. Сава је са пратњом стигао у Србију гдје је прво посјетио брата Стефанан Првовјенчаног. Затим је отишао у Студеницу, а из Студенице је прешао у тек изграђену Жичу тако да ју је и осветио. Као сједиште архиепископије, Жича је имала под непосредном јурисдикцијом сопствену епархију, а духовна јурисдикција се простирала над свом државном територијом. То је остварено на тај начин што су поред постојећих, основане нове епископије са посебним епархијама, тако да су старе и нове епархије покриле цијелу државу.

У Србији су постојале три епископије потчињене Охридској архиепископији: Рашка, Призренска и Липљанска. Сава је основао седам нових: Зетску, Хумску, Дабарску, Моравичку, Будимљанску, Хвостанску и Топличку. Тако је Српска аутокефална црква приликом оснивања обухватала десет, односно једанест епископија, рачунајући и Жичку.

Сјеидшта епископија су се налазила у катедралним храмовима: Зетска у цркви Светог Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској, Дабарска у цркви Светог Николе у Бањи код Прибоја; Хумска у цркви Свете Богородице у Стону; Рашка у цркви Светог Петра у Расу код Новог Пазара; Моравичка у цркви Светог Ахилија у Ариљу; Хвостанска у Богородици Хвостанској (Малој Студеници) близу Пећи; Будимљанска у цркви Светог Ђорђа (Ђурђевим Ступовима) у Будимљу код Иванграда; Топличка у цркви Светог Николе код Хуршумлије; Призренска у цркви Свете Богородице у Призрену и Липљанска у Грачаници.

Основни циљ Српске архиепископије начелу са Савом Немањићем било је учвршћивање и продубљивање хришћанског учења међу најширим слојевима народа. 1229. године Свети Сава је посјетио Свету Земљу. На путовању је посјетио сва света мјеста и обишао многе манастире. Са путовања је донио многа искуства и обичаје из јерусалимских цркава те их је уводио у живот у нашим Манастирима. Пошто је унутрашња ситуација у цркви и држави била добра, Свети Сава је одлучио да поново посјети Свету земљу. Прије поласка се повукао са архиепископског пријестола и за новог архиепископа рукоположио свог ученика Арсенија &љуот;Сремца&љуот;. 1234. Свети Сава поново одлази у Свету земљу. По повратку се задржава у Трнову, Бугарској престоници, гдје и умире 14. јануара 1236. Сахрањен је уз највеће почасти у маузолеју бугарских владара, цркви Четрдесет мученика у Трнову. Краљ Владислав је 1237. пренио његове мошти у манастир Милешеву, гдје су почивале до 1594. када их је Синан-Паша однио у Београд и спалио на Врачару.

Закључак

Појава Светог Саве, као утемељивача националне просвете и образовања, представља прекретницу у развоју националне културе и просвете. Са светим Савом почиње и процес уласка Срба у ред цивилизацијски развијених хришћанских народа. Путовањима Светог Саве долази до културних интеракција са другим народима и у том смислу оснивање независног манастира у Светој Гори је од прворазредне важности за српски народ.

Занивање аутокефалне цркве имало је као посљедицу просвећивање најширих слојева становништва, стварање домаћег свештенског кадра, ширење писмености. Његов рад на оснивању самосталне Српске православне цркве је од непроцјењиве вриједности за српски народ.

У ЏВИИИ вијеку-вијеку просвећености- установљује се институција Светог Саве као покровитеља школства код Срба.

Такође постоји и велико народно предање о Светом Сави и његовим доброчинствима. Традиција слављења 27. јануара као дана Светог Саве је одржана све до данас и 27. јануар представља школску славу.

ЛИТЕРАТУРА