REMBRANT HARMENS VAN RIN

(Rembrandt Harmensz van Ryn, 1606-1669) je najveći holandski slikar i jedan od najvećih u istoriji umetnosti.

Rembrant se rodio kao peto dete mlinara Harmena, koji je imao mlin nedaleko od Lajdena na jednom rukavu Rajne (Ryn). Otac je želeo da mu sin dobije humanističko obrazovanje, pa ga je u četrnaestoj godini upisao na univerzit u Lajdenu, ali je Rembrant studije napustio posle godinu dana i počeo da uči slikarstvo. Međutim, udeo učitelja bio je beznačjan u formiranju budućeg velikog slikara.

Već 1627. radi kao samostalni slikar u Lajedenu i iz tog su vremena njegove prve slike Apostol Pavle u tamnici i Menjač, po kojima se vidi da još nije samostalan. Slikane su tvrdo a preovlađuju zelena, siva i žuta boja. Njega je već tada najviše interesovao problem svetlosti, više nego ijednog ranijeg slikara, ali je on efekte svetlosti studirao u zatvorenom prostoru i na prvim njegovim slikama veliki su kontrasti između tamnih površina i onih jako osvetljenih sunčevom ili veštačkom svetlošću. Kasnije, na njegovim slikama svetlost iz neoređenog izvora osvetljava sredinu scene, a njeni odsjaji padaju po drugim delovima slike. To je neka neprirodna svetlost, koja ponekad dolazi sa raznih strana i stvara najčudnije senke. Na slikama iz zrelog perioda prirodna svetlost odvaja pojedine figure od tamne pozadine. Ni crtež ni boja nisu se mogli tako samovoljno prilagođavati fantaziji umetnika kao svetlost, čije je efekte Rembrant najviše koristio u traženju i nalaženju svog izraza.

Prelaskom u Amsterdam, Rembrant je došao u bliži kontakt sa raznim savremnim slikarskim pravcima, jer su ta dela italijanskih, flamanskih i španskih slikara sticala na velikom internacionalnom tržištu slika i umetničkih predmeta pa je i on počeo da ih sakuplja i u njih ulaže sve što je zarađivao. Međutim, uticaju antike nije ni najmanje podlegao, nije u Italiju odlazio kao njegovi savremenici, pa je i drugim slikarima preporučivao da ne putuju preko Alpa i da uče jedino posmatrajući i studirajući prirodu.

Iz tog ranog perioda najznačajnija njegova slika je Čas anatomije profesora Tulpa, koja je postala čuvena već i po svom motivu, iako on nije bio nov u holandskom slikarstvu. Oko leša su okupljeni rukovodioci ceha hirurga, od kojih neki ne prate profesorovo izlaganje, već gledaju u posmatrača. I ova slika, a još više protreti iz toga vremana, iako donekle prilagođeni tradicionalnim shvatanjima i savremenom ukusu, već su dela velikog umetnika, mada je on bio u razvojnoj fazi.

U baroknom slikarstvu značajno mesto pripada asimetriji . Tako da umesto dve uravnotežene polovine slike - leve i desne, na baroknoj slici imamo dve asimetrične polovine slike, npr. na Rubensovoj slici "Podizanje krsta" jedna polovina vuče nadole, druga se uzdiže nagore, što narušava mir, stabilnost i postojanost. Sigurni jaki smerovi podređuju se u baroknoj umetnosti diagonalnom i ovalnom usmeranju ka glavnom, koij vode pogled napred - nazad, ili samo unazad. Ovim smerovima prostor se produbljuje beskonačno, a presecanjem oblika ivicama slike prizor teži da se nastavi izvan njih. Put od velikih ka malim oblicima je kratak, tako da u jednom dinamičnom toku oni prodiru u dubinu, širinu i visinu. Znači nema više odnosa glavnih i podređenih delova. Mnoštvo i masa oblika međusobno se prepliću i prožimaju, nadiru i povlače se, tako da delo ostavlja utisak kao celina, a ne kao pojedinost. Istom cilju dinamičnog služe i jaki kontrasti koje barokna umetnost koristi, naročito kontrast svetlo - tamnog. Svetlost i boja u vidu mrlje obezvređuju jaki i široki tok linije.

Dok je portrete po porudžbini radio na skoro uobičajen način, dotle je sa puno slobode mogao da radi portrete članova svoje porodice i po volji da eksperimentiše osvetljavajući svoje lice na razne načine pred ogledalom. Na mnogobrojnim autoportretima iz tog vremana, a i na onim kasnijim, slikao je sebe sa šeširom ili sa kapom od somota, u oklopu sa mačem i šlemom, sa bradom ili golobrada, nasmejana, zamišljena ili melanhonična, sa podrugljivim ili ironičnim izrazom lica. Na nekim je figura u punoj svetlosti, a kod nekih je osvetljeno samo lice ili svetlost dolazi sa strane, ostvljajući deo lica u senci.

1634. u Amsterdamu se oženio Saskijom Ujlenburg, koja mu je donela miraz od 42.200 gldena. Tako se Rembrant obogatio a i sam je zarađiao 10.000 guldena godišnje. Blagostanje i izobilje u kome je živeo, poveli su ga putem koji će ga dovesti do materijalnog upropaštvanja.

Saskija, njegova mladalačka ljubav, bila mu je tada najdraži model. Nakićenu i bogato obučenu, on je slika sa plavom ili smeđom kosom, plavih ili smeđih očiju. Dane svoje ljubavi i sreće ovekovečio je na slici Umetnik sa ženom. Rembrant je u crvenoj uniformi, na glavi mu je crni bere, a za pasom mač. U desnoj ruci drži čašu kao da nazdravlja, a levom je obgrlio Saskiju, koja mu sedi na krilu. Ona je u bledo plavoj haljini, sa biserima u ušima i sa zlatnim lancem oko vrata. Oboje, nasmejani, gledaju u posmatrača.

1642. zbog slike Noćna straža, koja se nije dopala ni poručiocima ni grđanima Amsterdama Rembrant počinje da gubi svoj slikarski ugled.

U to doba zadesila ga je i smrt njegove žene Saskije. Ona mu je rodila četvero dece od kojih je u životu ostao samo Titus. Po njenom testamentu, Rembrant nije mogao da raspolaže njenim mirazom, već samo da ga uživa kao staratelj malog Titusa, ali samo ukoliko se ponovo ne oženi. To je bio veliki udar za njega ali on se, izgleda brzo utešio i doveo u kuću kao služavku Hendrikiju Stofels. Ona je vratila vedrinu u Rembrantov život, a Titusu je bila druga majka.

Uprkos ljubavi kojom su ga okruživali Hendrikija i Titus, Rembranta su sve više obuzimale brige i strahovanja za budućnost a takvo raspoloženje u časovima depresije i rezignacije izrazio je, verovatno, slikajući Zaklanog vola.

1662. naslikao je grujpni portret Uprava suknarskog ceha, koji mnogi smatraju njegovim najznačajnijim delom. Prikazana je jendostavna scena kako bogati trgovci pregledaju račune svoga ceha. Pogledi su im uprti u posmatrače, iako se može zaključiti da o nečemu diskutuju. Preovlađuju crna i mrka boja, koje oživljuje crvenilo stolnjaka i sve je u punoj svetlosti, što je karakteristično za Rembrantove slike iz poslednjeg razdoblja.

1664. umrla mu je Hendrikje a tri godine kasnije i Titus. Ostavljen od svih i usamljen, umro je i Rembrant 4. oktobra 1669. Negov lik iz poslednjih dana sačuvan je na Autoportretu iz 1668. , poslednjem u nizu od skoro 70 slikanih portreta.

On je živeo samo za svoju umetnost, a na nju nisu uticali ni veliki svremeni događaji, pa ni nesreće u nejgovom privatnom životu, iako nije mogao da bude prema njima neosetljiv. Nije bio učen čovek i nije umetničkom delu prilazio kao mislislilac ni kao filozof, već samo kao umetnik, pa zato svoje mnogobrojne slike i crteže sa religioznom tematikom nije rodio pridržavajući se verskih dogmi i slova Biblije, a prizore iz mitologije i antičkog sveta slikao je ne trudeći se da uđe u duh drevnih legendi. Mašta kod njega potiskuje sve ostalo i on sve vidi i predstavlja kao viziju i san, iako su sve pojedinosti-pejzaž i ljudi, predmeti, životinje i biljke-stvarni, sa domaćeg tla.

U pogeldu načina rada, u tehnici, u boji i u kompoziciji, Rembrant je stalno tražio nov izraz, ali nejgova dela se ne mogu svrstati u niz koji bi prikazivao jedan nejprekidni razvoj, jer se on često vraćao ranijem načinu slikanja, pa bismo neke njegove slike stavili po načinu rada među one koje su nastale i 20 godina ranije, da nisu datirane.

Rembrant nije samo jedan od najvećih slikara, već spada i među najveće rezače i crtače, pa je iza sebe ostavio preko 1.000 crteža i 350 rezova.

Dok su u Flandriji ne samo svi slikari slikali kao Rubens, već su i vajarstvo i arhitektura bili pod njegovim uticajem, on je u 17. veku bio ograničen samo na nekoliko njegovih učenika koji su se trudili da slikaju potpuno na njegov način, pa su mnoge njihove slike smatrane Rembrantovim, kome je zato u 19. veku pripisivano oko 2.000 slika. Danas je taj broj znatno manji i iznosi oko 600.