Даља репродукција

Када говоримо о генези кича, треба истаћи да се он "мења са стилом , али у суштини остаје увек исти. Кич не захтева ништа више од својих потрошача, осим њиховог новца, чак често ни њихово време. То долази отуда што кич претендује на то да буде максимално разумљив. У томе он иде тако далеко да искључује готово сваку активност субјекта у процесу културног и уметничког доживљавања."

Кич се производи механички, у серијама, индустријски, и самим тим постаје интегрални дио производног система и извор профита. Затим својом масовношћу лако продире на тржишта релативно неразвијених друштвених заједница, чија је умјетност обично везана за технику и технологију ручног рада. Сада се кич сукобљава са умјетничким и другим производима, рађеним техником ручног рада, јер је јефтинији и туче ове производе на њиховом сопственом и домаћем тржишту.

У тој борби између праве умјетности и кича, између озбиљних идеја и комерцијализма, изгледа да лошији материјал потискује онај, звучи парадоксално, који је у ствари бољи, само зато што је тај лошији материјал тако темпиран за потрошача да зрачи својом занимљивошћу, лаком сварљивошћу, изгледајући просто сензационално. Зато је и схватљиво кад данас видимо да је скандал привлачнији од неке умјерене научне теорије, изопачена еротика од праве, истинске љубави, језиви роман страве и ужаса од умјетничког романа. Наравно, онима који су упућени у ту проблематику јасно је да та борба ни у ком случају није изједначена, нити да предност може бити на страни кича.