Кич се производи механички, у серијама, индустријски, и самим тим постаје интегрални дио производног система и извор профита. Затим својом масовношћу лако продире на тржишта релативно неразвијених друштвених заједница, чија је умјетност обично везана за технику и технологију ручног рада. Сада се кич сукобљава са умјетничким и другим производима, рађеним техником ручног рада, јер је јефтинији и туче ове производе на њиховом сопственом и домаћем тржишту.

У тој борби између праве умјетности и кича, између озбиљних идеја и комерцијализма, изгледа да лошији материјал потискује онај, звучи парадоксално, који је у ствари бољи, само зато што је тај лошији материјал тако темпиран за потрошача да зрачи својом занимљивошћу, лаком сварљивошћу, изгледајући просто сензационално. Зато је и схватљиво кад данас видимо да је скандал привлачнији од неке умјерене научне теорије, изопачена еротика од праве, истинске љубави, језиви роман страве и ужаса од умјетничког романа. Наравно, онима који су упућени у ту проблематику јасно је да та борба ни у ком случају није изједначена, нити да предност може бити на страни кича.