" Бројни теоретичари кича су већ запазили чињеницу да се кич продукује обично на тај начин што се имитирају, односно копирају, већ познати и признати аутори и њихова дела чији је реноме несумњив, а сва се та понављања врше неком врстом гвоздене једноставности и методичне шаблонизираности."

То би се некако и могло поднијети, када би бар та имитација била коректна, него се умјесто тога изазива још низ послиједица у виду естетитчких ожиљака и проузрокује се леденост духа, срозавање идеала, пласирање лажних вриједности, комерцијализам идт.

"Један од најсудбоноснијих и најсуштинскијих естетичких ожиљака који носи кич са собом јесте тај да је кич противник готово сваког напора, а нарочито духовног." То се наслућује и у његовој етимологији, јер се ријеч кич може протумачити на више начина везујући се за енглески израз sketch (скица, нацрт, недовршеност), или њемачки глагол etwas verkitschen, billig losschlagen (ова ријеч у садашњем значењу јавила се у Минхену око 1860. год. а односила се на скице вриједних умјетничких дијела које су енглески туристи куповали од њемачких уличних умјетника да би их понијели кући, па стога и овај глагол значи нешто јефтино распарчати, јефтино раскрмчити неку робу), или пак ако се осврнемо на Конверзацијски лексикон Кнаур кич је привидно умјетничко обликовање које замјењује недостатак снаге обликовања садржинским надраживањем маште (еротским, политичким, религиозним, сентименталним).