Стабилност

Када говоримо о кичу, неизбјежно је говорити и о кичлијама, кич-човјеку који воли кич, спреман је као иноватор да га ствара и да га као потрошач купи и добро плати, а зашто? Једно од објашњења може бити то да је "кич најчешће тежња за стабилношћу", или ако се мало поиграмо ријечима "из историјске перспективе посматран он је наглашена чежња за изгубљеном стабилношћу."

Стабилност је свима нама познато настојање човјека да учврсти своје позиције, достигнућа, коријене у свијету пуном неизвјесности, несигурности, са муњевитим промјенама, што одмах повлачи за собом увијек нова доказивања, и све што се створи кад тад ће бити изложено ризику. Можда кич и успијева да задовољи човјекове амбиције овог типа, помажући му у самопотврђивању, а сигурно је да неки људи прихватају кич зато што сматрају да се преко њега укључују у културни и умјетнички живот који недовољно познају и разумију. Они не само што вјерују да их кич-производи афирмишу у свијету умјетности и укуса, за који и сами осјећају да му нису дорасли, него и објективно добијају слична признања од других кич-индивидуа које их због тога уважавају више него због чега другог.