Закључак

Свјесни смо тога да проблем постоји и да се шири јако брзо. Кич не бира свог домаћина, њему је само битно да га нађе и да крене са својим паразитирањем.

Све на почетку није изгледало баш тако опасно. Дошло је до пораста елементарног образовања и писмености, који код већине становништва не досежу онај ниво који би им омогућио да схвате и прихвате највише културне вриједности. Код тог новоформираног градског становништва јавља се потреба за новом врстом културног израза, различитог од пријашње народне културе и затечене високе, елитне културе највиших градских слојева. Међутим, ти нови слојеви нису тражили кич већ њима прихватљиве и доступне нове културне вриједности, које би изражавале њихов нови друштвени положај. А то што су добили кич највећа је заслуга тржишта и произвођача овог новог опијума за народ. Из овога слиједи, да кич не стварају наивне душице, већ рафинирани психолози који су добро упућени у психу и потребе људи.

Наравно пошто је кич лако сварљив, наметљив, јефтин, а уз то и јако исплатив, он се муњевитом брзином репродукује. Многи умјетници просту утону у кич заслијепљени комерцијализмом и похлепом за новцем. Током свог битисања, кич се позива и на стабилност и проузрокује низ естетичких ожиљака. Кич је творевина која подсјећа на умјетност, али се од умјетности разликује јер је кич естетска странпутица и творевине кича су фалсификати оригинала. Он жели да се допадне, улагује се и постаје неизбјежан, користи лепршавост, умилне боје, ефекте и не захтијева духовни нити физички напор. Кич постоји зато што постоји кич-човјек који жуди и вапи за кичем и спреман је да за њега добро плати.

Када говоримо о шунду, мислимо на кич који се односи на литературу, а у прилог томе највише говори Иван Чоловић у свом дјелу Дивља књижевност, који разликује четири врсте паралитературе: натписи на новим надгробним споменицима, новинске читуље, нове народне пјесме и новински чланци о фудбалу.

Поред набројаних, постоји још мноштво тога што можемо окарактерисати као кич и шунд, јер они нису уско специјализовани, већ завиру у скоро све поре наших живота почев од облачења, преко понашања и говора, до свеукупног начина живљења,... Кич се више не своди само на кичерску пјесму, на слику, на анђелчиће у излогу, рамове са цвјетићима . То је у нашем времену најбезазленији кич, јер много је опаснији политички кич, кичарски говори, фразе којима се ствари замагљују, кичерско понашање и сл.