UTICAJ BAROKA NA POJAVU NEKIH SLIKARSKIH POKRETA KLASICIZAM U BAROKU Reč ''barok'' nije ostala vezana samo za umetnost XVII veka;naprotiv, dobila je mnogo šire značenje. Savremenei estetičari su hteli da vide u baroknoj umetnosti oblikovnu vrednost koja proističe iz životvornog stava koji ima svojstvo nekakvog dodatka klasici. Tako bi se sva istorija oblika sažela u naizmeničnos baroka i klasike. Njemački istoričar Wolfflin opisao je oblikovne svojstvenosti svake od ove dve težnje. Klasična umetnost ne okreće leđa prirodi ; ona je umetnost posmatranja, ali izvan nereda pojava, ona je sebi postavila za cilj da istražuje duboku istinu koja ustanovljava red u svetu. Klasične kompozicije su jednostavne i jasne, pošto svaki ustanovljeni dio čuva svoju nezavisnost. Ti delovi imaju uravnotežen karakter i optočeni su granicama u koje su uključeni. Barokni umetnik sanja da se metne u višestrukost pojava, u tok stvari u večitom nastajanju. Njegove kompozicije su u pokretu, otvorene. One teže da se prošire s onu stranu granica u koju su uključene. Združeni u jedinstvo čulnog dejstva, oblici koji ih sačinjavaju ne mogu da budu izdvojeni jedni od drugih. Nagon za bekstvom u baroku gura umetnika da više voli ''oblike koji proleću'' nego oblike koji imaju uravnoteženu gustinu. Njegova strast za patetičnim nagoni ga da slika patnje, strasti, život i smrt do njihovog najvišeg stepena, dok klasika predstavlja ljudsko lice u punom posedovanju svojih moći. Ova umetnost nosi naziv barokna umetnost, mada su u nju uključeni izrazi klasicizma kao i baroknosti. NEOKLASICIZAM U BAROKU Barok počinje poslednjih godina XVI veka .Italija mu je dala podsticaj. Rokoko je provalio kroz neoklasicizam nad kojim je, oko 1760. godine, najzad preovladao u Engleskoj, Francuskoj i Italiji .Uprkos svemu, daleko od stvaralačkih središta, u najudaljenijim područjima koje je Zpad osvojio posebno u Latinskoj Americi, barok se produžavao nekoliko godina posle 1800.Odsutnost saradnje, u vremenskoj pojavi raznih stilova u Evropi, značajna je pojava umetnosti u XVII i XVIII veku. Različiti stilovi sustižu se u susednim područjima, ponekad u istoj zemlji. Različite umetnosti, u jednom istom vremenu, nisu usklađene istim ritmom. Desava se da se arhitektura razvija ka klasicizmu dok primenjene umetnosti imaju barokni izraz. Glavna težnja doba, međutim, jeste da dostigne jedinstvo koje utelovljuje sve umetnosti u istom izrazu, da ih nagna da se steknu u istom cilju. Ova težnja je potpuno ostvarena u Versaillesu Luja XIV i u germanskom rokokou, koji na neki način može biti smatran kao vrhunsko slavlje baroka. Međutim,u tom istom trenutku, Italija, Francuska i Engleska teže da se oslobode baroka i da se razviju u pravcu jednog novog oblika klasične estetike, nazvanog neoklasicizam, koji crpe svoje nadahnuće iz antike, neposrednije i prisnije upoznate zahvaljujući otkrićima gradova u Campaniji, Siciliji i ubrzo u Grčkoj i na Srednjem istokus Neoklasicizam je ishod težnje ka klasici, koja nikad nije prestala da nadahnjuje izvesne umetnike u punoj uzavrelosti baroka i koja je čak vladala u francuskoj estetici, a kojoj je stremila engleska estetika ;no to nije sprečilo ni Francusku ni Englesku da sačuvaju čisto barokne izraze, a da obe, uostalom nisu zapravo ni bile svesne neke barokne estetike suprostavljene klasicizmu, što se tek kasnije pojavilo ; u XVII veku najveći barokni majstori bili su ubeđeni da su veliki poštovaoci antike. Bilo bi uzaludno htenje da se ovo doba svede na klasično-baroknu dvopolnost ; postoje izrazi koji ne mogi lako da se svrstaju ni u prvi ni u drugi pojam, kao što je, na primer, realistička estetika koju primenjuje najveći dio holandskih slikara.