Ana Bolen

Ana Bolen (engl. Anne Boleyn; između 1501. i 1507 — 19. maj 1536), prva markiza od Pembruka i kraljica Engleske, bila je druga supruga engleskog kralja Henrija VIII Tjudora i po mnogima, najuticajnija kraljica u istoriji Velike Britanije.[6]
Ana je rođena u aristokratskoj porodici koja je imala veliku moć na dvoru. Zahvaljujući vrhunskom obrazovanju koje je primila na školovanju u Francuskoj, na dvoru nadvojvotkinje Margarite od Austrije, besprekornim manirima i prirodnom šarmu, lako je osvojila kralja Henrija VIII Tjudora i postala prvo njegova ljubavnica, a potom se 28. maja 1533. i udala za njega, čime je postala kraljica Engleske. Bolenova je zahvaljujući Henrijevoj slepoj ljubavi uspela da svoju porodicu učini najmoćnijom u kraljevstvu, ali ne i da kralju podari tako željenog muškog potomka. Nakon što je rodila buduću slavnu kraljicu Elizabetu I, a potom jedva preživela brojne pobačaje, kralj ju je prezreo, a uskoro i zamenio drugom ženom, isto kao što je i Katarinu Aragonsku zamenio njome. Zapravo, Ana nije doživela da vidi venčanje svoje naslednice sa svojim mužem — pogubljena je 19. maja 1536, nekoliko časova pre nego što se Henri venčao sa Džejn Simor. Smrtna presuda je doneta jer je navodno bilo utvrđeno da se kraljica bavila veštičarenjem, kao i da je počinila incest.
Iako nije bila slavna i poštovana vladarka poput svoje kćerke, Ana je bila veoma uticajna i moćna. U istoriji je upamćena kao žena odgovorna za raskid Britanskog Kraljevstva sa katoličkom crkvom i uvođenje protestantizma u Englesku. Dok su je katolici proklinjali kao sramotu za katolicizam, protestanti su je slavili kao mučenicu i borca za čistu Englesku. Ipak, pamti se i u boljem svetlu: kao osoba koja je na hladan britanski dvor donela duh renesanse, francusku modu i liberalna shvatanja.

Roditelji Ane Bolen su bili Tomas Bolen, vikont od Ročforda i gospa Elizabeta Hauard. Njena tačna godina rođenja nije poznata, ali savremeni istoričari smatraju da je rođena između 1501. i 1507. godine; nije poznato ni tačno mesto njenog rođenja, ali se pretpostavlja da, ukoliko je rođena pre 1505, da je rođena u Blikling Holu, u Norfoku, odnosno u zamku Hiveru u Kentu, ukoliko je rođena posle 1505. godine. Imala je stariju sestru Meri i mlađeg brata Džordža.
U vreme rođenja Ane, Bolenovi su bili jedna od najmoćnijih aristokratskih porodica u Engleskoj. Iako stara legenda kaže da je Anin pradeda bio običan prodavac vune, sigurno je to da je ona bila višeg roda od kraljevih potonjih supruga Džejn Simor i Katarine Par.

Tomas Bolen je bio ugledan diplomata i poznavalac više evropskih jezika, zbog čega je bio miljenik Henrija VII, a kasnije ostao u službi i kod Henrija VIII. Njegov duh i profesionalnost poštovali su mnogi širom Evrope, između ostalih i nadvojvotkinja Margarita od Austrije, koja je u to vreme, kao regent, upravljala Holandijom. Oduševljena Tomasom, ponudila mu je da njegovoj mlađoj kćerki dopusti da živi na njenom dvoru. Ani je ukazana ta čast sa svega dvanaest godina (zbog čega joj je nadvojvotkinja tepala sa La Petite Boleyn). Svojim manirima i intelektom ostavila je dobar utisak u Holandiji, nakon čega je 1514. otišla u Pariz na dalje školovanje.

U Parizu je u to vreme na francuskom dvoru već živela njena sestra Meri kao dvorska dama kraljice Marije Tjudor, žene kralja Luja XII. Dva meseca nakon dolaska sestara Bolen na francuski dvor, kralj Luj XII je umro, pa je njihova zemljakinja (sa kojom je Ana inače bila u hladnim odnosima) prestala biti kraljica. Marija Tjudor se vratila u Englesku, a Bolenove su ostale u službi nove kraljice, Klaudije — vojvotkinje od Bretanje. Ana je tada počela da radi kao prevodilac kad god bi neki ugledan Britanac gostovao na francuskom dvoru; usavršila je svoje znanje francuskog jezika, naučila mnoge prefinjene francuske manire i običaje i istančala modni ukus koji ju je kasnije i proslavio. Tada je upoznala i kontroverznu kraljicu Margaritu od Navare, kraljevu sestru, koja je bila poznata kao pokrovitelj humanista i renesansnih stvaralaca. Ona je Ani približila renesansnu poeziju i literaturu. Njeno poznato delo, „Ogledalo grešne duše“, Ana je sa sobom ponela u Englesku, da bi ga kasnije na engleski jezik prevela njena ćerka, kraljica Elizabeta I.
Boravak na francuskom dvoru Ani je veoma pomogao u Engleskoj. Hvalili su njen modni stil i ukus, njeno plesno umeće, kao i njen renesansni duh, sazreo u Francuskoj.Pošto nije bila naročita lepotica, visoko je cenila i negovala baš te svoje osobine. Školovanje u Parizu završilo se 1521. godine, kada se, po očevoj naredbi, vratila u Englesku.

Ana se vratila u Englesku po očevoj naredbi, kako bi pregovori za njen brak sa daljim irskim rođakom, Džejmsom Batlerom, mogli da počnu. Njihov brak je mogao staviti tačku na neprijateljstva između porodica Bolen i Batler, čiji su uzrok bile titule i zemlje koje su pripadale grofoviji Ormond. Sedmi grof od Ormonda umro je 1515. godine, ostavivši svoje dve kćerke Margaret Bolen i Ane Ledžer kao naslednice. U Irskoj je Pirs Batler, dalji rođak grofa od Ormonda, zatražio titulu za sebe. Anin otac, sin Margaret Bolen, usprotivio se tome i zatražio pomoć od brata svoje žene, vojvode od Norfoka. Ovaj se povodom toga obratio kralju, a kralj je plašeći se izbijanja građanskog rata, uredio da se Ana Bolen uda za Pirsa Batlera, pa da mu tako grofoviju donese kao miraz. Međutim, dogovori za brak su propali iz nepoznatih razloga.

Ana se prvi put pojavila na Henrijevom dvoru 1522. godine, kao pratnja njegove sestre Marije i njegove tadašnje ljubavnice, a njene sestre - Meri Bolen. Meri se udala ubrzo pošto je Ana došla na dvor; Henri se nije potrudio da joj nađe prigodnu priliku, te se venčala sa plemićem nižeg ranga. Dobili su sina, za koga se misli da je kraljev jer ga je prozvala Henri.
Veoma brzo, Ana je dobila nove udvarače. Jedan od njih bio je i Henri Persi, sin petog grofa od Nortamberlenda. Njihov odnos je zapravo ostao nepoznat. Sveštenik Džordž Kavendiš, prijatelj mladog Persija, kome je Ana bila antipatična, tvrdio je da njih dvoje nisu ljubavnici i da njihova veza nije seksualna.Persijev otac je 1523. odbio predlog da se njih dvoje venčaju, pa je Ana nakratko napustila dvor i neko vreme provela na svom porodičnom imanju.Po povratku na dvor, okupila je oko sebe brojne prijateljice i udvarače. Postala je poznata po svojoj sposobnosti da muškarce drži dovoljno blizu kako bi održala svoju popularnost, a opet dovoljno daleko da ne bude predmet tračeva. Njen rođak ju je u tom periodu opisao kao, naizgled, tihu i mirnu, a u stvari nepokorivu i tvrdoglavu.
Henriju je Ana zapala za oko 1525. godine. Poučena sestrinim gorkim iskustvom odbačene ljubavnice, Ana je odbijala Henrija u njegovim pokušajima da je zavede, što je njega još više privlačilo. Odupirala mu se, govoreći da bi se pre odrekla života nego svojih principa.

Pre nego što je Henrijev otac, kralj Henri VII došao na vlast, u Engleskoj su se vodili Ratovi ruža. Ovaj bratoubilački sukob, koji je trajao trideset godina, trebalo je da odluči kojoj će dinastiji pripasti vlast. Henri VIII je želeo da izbegne tako nešto, pošto su sva njegova deca, osim Marije Tjudor, umrla u detinjstvu. Ana je videla svoju priliku u njegovoj opsesiji sinom, pa je zato postala odlučna u svojoj nameri da mu se poda tek kad je oženi i učini kraljicom. Londonom je u to vreme harala misteriozna bolest, koja se manifestovala naglim preznojavanjem i čije bi žrtve umirale ubrzo nakon pojave prvih simptoma. Henri se sa svojim dvorem odselio na vreme, ali je Ana ostala u Londonu pošto je bila zaražena. Uz pomoć kraljevog najboljeg lekara preživela je bolest i potpuno se oporavila u junu 1528. godine. Do tada brižljivo čuvana u tajnosti, kao potencijalna konkubina, Ana je sada postala pretendent na kraljičin presto jer je uživala povlastice veće od ijedne druge kraljeve ljubavnice. Ona bi ga sada umesto kraljice pratila na raznim svečanostima i ručala sa njim. On bi joj kupovao krzna, haljine i nakit, plaćao njene kockarske dugove. Bolenova je imala ogroman broj pristalica među dvoranima, ali najveću podršku pružala joj je njena koristoljubiva porodica.

Henri je ubrzo nakon povlačenja bolesti počeo da traži razlog da se rastavi od Katarine i oženi Anu, za koju je verovao da će mu roditi sina. Od Pape je zatražio poništenje braka, tvrdeći da je Katarina lagala kada je izjavila da njen prvi brak nije bio konzumiran. Pošto je Katarina kratko vreme bila udata za Henrijevog starijeg brata Artura, morala je da dokaže da je ostala devica. U protivnom, njen brak sa Henrijem bi se smatrao incestom. Papa, međutim, nije bio u mogućnosti da Henriju da poništenje braka budući da je Karlo V, car Svetog rimskog carstva, kome je Katarina bila tetka, tada držao Rim u svojoj šaci. Henri tada zadatak traženja poništenja braka poverava Tomas Vulsiju, nadbiskupu od Jorka.
Papa je Henriju zabranio sklapanje novog braka sve dok se u Rimu ne donose odluka o njegovom braku sa Katarinom. Vulsi nije odobravao Henrijevu vezu sa Anom i želeo je da za kralja aranžira brak sa francuskom princezom kako bi poboljšao odnos sa Francuskom, što je trajno oštetilo njegov odnos sa Anom, te samim tim stavilo tačku na njegovu karijeru. Veoma osvetoljubiva, Ana je vršila pritisak na Henrija da otpusti moćnog nadbiskupa, što je ovaj i učinio 1529. godine, proglasivši ga nesposobnim. Vulsi je nakon toga molio Anu da mu pomogne da se vrati na svoju pređašnju poziciju, ali je ona to odbila, nakon čega Volsi započinje tajne dogovore sa papom sa ciljem da protera Anu iz Engleske. Njegovi planovi su bili otkriveni, te je Henri naredio njegovo hapšenje. Da nije umro od nepoznate bolesti 1530, vrlo je verovatno da bi bio pogubljen zbog veleizdaje. Nakon što se otarasila Vulsija, Ana je dobila veći uticaj na versku i državnu politiku. Posle smrti nadbiskupa od Kenterberija, Anu je na tu poziciju postavila Tomasa Kranmera, prijatelja svoje porodice.
Godinu dana kasnije, Henri je prekinuo bračni život sa Katarinom i nju iselio u zamak Kimbolton, a njene sobe na dvoru poklonio Ani. Narod je, međutim, podržavao Katarinu. Jedne večeri u jesen 1531. godine, dok je Ana večerala uz reku na očevom imanju, napala ju je velika grupa besnih žena, od kojih je jedva uspela da pobegne brodom.
Cela katolička Evropa je sada bila okrenuta prema Ani i gledala je kao uljeza; Katarinina skromnost i religioznost očaravale su Evropu već tri decenije. Katarina je Anu nazivala „sramotom hrišćanskog sveta“, te je imala veliki broj pristalica, ali niko se nije usuđivao da ustane protiv Henrija. U stvari, jedino što je Anu tada čuvalo bila je Henrijeva zainteresovanost za nju.

Pre njenog odlaska u Kale, na zakazanu konferenciju, kralj Henri VIII je Ani Bolen, tada još uvek običnoj plemkinji, dodelio titulu Markiza od Pembruka. Svečanost dodele titule održana je u gradu Vindzoru 1. septembra 1532. godine. Ana je prema tome prva žena koja je proglašena za visoku plemkinju od strane monarha, odnosno prva markiza koja svoju titulu nije stekla brakom ili nasleđem. Šta više, Ana Bolen nije bila markiza, već markiz, kako bi se naglasilo da ona tu titulu nosi po svom pravu, a ne u svojstvu markiževe supruge.
Zajedno sa titulom, buduća kraljica je dobila pet kuća u Velsu, dve u Eseksu, i dve u Hertfordširu. Zemlja koju je dobila, donosila je više od hiljadu funti godišnje.

Tomas Kranmer, novi nadbiskup od Kenterberija, objavljuje da novoosnovana Crkva Engleske priznaje samo suverena, tada Henrija VIII, za svog vrhovnog poglavara, čime se prekida Papin autoritet u Engleskoj. Ovaj događaj obeležio je trajni raskid sa Rimokatoličkom Crkvom. Brak Henrija i Katarine je proglašen nevažećim 23. maja, a samo pet dana posle, 28. maja, ozakonjen je brak Henrija i Ane.
U međuvremenu, Dom naroda je zabranio kontakt sa Rimom. Papa Kliment VII je tada preduzeo drastičnu meru - ekskomunicirao je Henrija VIII i Tomasa Kranmera, čime je formalno katolicima bio zabranjen kontakt sa njima, i istovremeno je brak Henrija i Ane proglasio nezakonitim i nepostojećim. Henri je odgovorio proterivanjem papinog izaslanika iz Engleske i prekidanjem svih odnosa sa Rimom. Ana, Kranmer i Kromvel bili su oduševljeni tokom situacije. Vesti o početku reformacije u Engleskoj proširile su se brzo Evropom, a Ana je bila slavljena kao protestantska junakinja. Neki smatraju da je čak i Martin Luter njeno krunisanje video kao dobar znak.

Dana 29. maja, u četvrtak, engleski plemići zakleli su se na vernost novoj kraljici.Veličanstvenoj ceremoniji krunisanja nove kraljice prethodila je parada ulicama Londona; Ana, obučena u hermelinsko krzno i duge crne kose, puštene kao što je običaj pri krunisanju kraljice, ulicama je nošena na otvorenom, bogato ukrašenom nosilu.
Ana je krunisana i pomazana za kraljicu Engleske u nedelju, 1. juna 1533. godine, u Vestminsterskoj opatiji. Krunu Ane Bolen nosio je vojvoda od Safolka, suprug Henrijeve sestre, a njena dva žezla nosila su dvojica grofova. Stara vojvotkinja od Norfoka čuvala je kraljičinu dugačku haljinu od skupog hermelinskog krzna. Ana je na glavi nosila venac ispunjen biserima i dragim kamenjem.Za Anom je išlo deset dama, a iza njih sve njene dvorjanke obučene u haljine od belog baltičkog krzna.Okrunili su je i pomazali nadbiskup od Kenterberija i nadbiskup od Jorka, nakon čega su joj grofovi predali žezla. Kao i njena prethodnica, i Ana je bila pomazana dva puta: prvi put po glavi, a zatim po grudima.Posle krunisanja, prilikom koje su isticani simboli i ikone Device Marije, održana je misa.
Za razliku od svih ostalih supruga kraljeva, Ana je krunisana krunom Edvarda Ispovednika, koja je inače bila rezervisana za monarhe. Izvori iz 16. veka ne spominju ovu činjenicu kao anomaliju, iako je Ana bila prva žena krunisana najsvetijim predmetom kraljevske regalije. Prema jednoj teoriji, Ana je krunisana krunom Edvarda Ispovednika zato što je njena trudnoća bila vidljiva, a ona je nosila budućeg monarha.
Na dan krunisanja Ane Bolen, Katarini je i zvanično oduzeta titula kraljice, a na isti dan njena kćerka Marija je proglašena vanbračnom i izbačena iz naslednog niza. Bez obzira na to, Katarina je sebe nastavila da smatra kraljicom i Henrijevom jedinom zakonitom ženom, a svoju kćerku je potajno ohrabrivala da sebe naziva engleskom princezom i naslednicom. Nijedna od njih nije nikada priznala Anu za svoju kraljicu.
Uprkos činjenici da Henri nije štedeo na krunisanju Ane Bolen, želeći veličanstvenim krunisanjem supruge da dokaže zakonitost i valjanost njihovog braka, ceremonija je bila neuspešna. Ana, tada već dva meseca trudna, ostala je nepopularna u narodu koji je i dalje saosećao sa Katarinom.

Kralj i kraljica su u početku uživali srećan brak, ali kasnije je njihov odnos postao hladniji. Henriju se, između ostalog, nije sviđala navika Ane Bolen da se zauzme za sebe i da mu odgovara prilikom svađe.
Katarina, koja je od poništenja svog braka sa Henrijem nosila titulu princeze udovice od Velsa, umrla je 7. januara 1536. godine, a kralj i kraljica su za njenu smrt saznali sledećeg jutra. Nakon što su čuli za njenu smrti, Henri i Ana su navodno nosili svetlo žutu odeću. Neki smatraju da je to bio njihov način da proslave Katarininu smrt, dok drugi upućuju na činjenicu da je žuta bila boja koja se u Španiji tada tradicionalno nosila kao crnina danas.Katarinini lekari potvrdili su da je njeno srce bilo crno, što se tada, zbog manjka znanja o raku, smatralo znakom trovanja.
Na dan Katarinine sahrane, 29. januara 1536. godine, Ana je saznala za muževljevu nesreću prilikom jahanja: Henri je pao sa konja i bio teško povređen, a ona je od posledica stresa izazvanog ovom nesrećom pobacila šest meseci star fetus čiji se pol mogao prepoznati - bio je to sin. Ovaj gubitak smatra se početkom kraja Henrijevog drugog braka, a ono što je usledilo je jedan od najkontroverznijih perioda u engleskoj istoriji. Sama Ana je izjavila da je „pobacila svog spasioca“. Između Elizabete i povačenog sina Ana je bila trudna dva puta; jedna trudnoća se završila rođenjem mrtvorođenčeta, a druga ili pobačajem ili takođe rođenjem mrtvorođenčeta. Ana je jednom od ta dva puta pobacila fetus koji je bio jako deformisan, što je izazvalo ogovaranja da je kraljica nosila đavolje dete. Henri nije verovao u crnu magiju, ali je ipak odlučio da se na jedan drugačiji način posluži nakaznim mrtvorođenčetom.
Dok se Ana oporavljala od pobačaja, kralj je shvatio da je Bog prokleo njihov brak. Henri je sada počeo da traži način da prekine brak sa Anomi da pokuša da dobije sina sa drugom ženom. Džejn Simor, Henrijeva nova ljubavnica, se uskoro uselila u odaje Ane Bolen. Henri je mogao jednostavno da proglasi njihov brak prokletim i poništi ga, kao što je učinio sa Katarinom. Međutim, poništavanje braka sa Katarinom dovelo je u neugodnu situaciju mnoštvo ljudi, budući da su u isto doba dve žene tvrdile da su kraljice Engleske, dve kraljeve kćerke smatrane naslednicama, cela katolička Evropa bila na strani prve žene, a protestantska na strani druge. Henri nije želeo da Ana ugrozi legitimitet njegovog sledećeg braka, pa je zato tražio direktniji način da se reši Ane.

Prva naznaka kobnog završetka kraljice Ane bilo je suđenje Flamancu Marku Smitonu, dvorskom sviraču. On je bio kraljičin dvorjanin, koji se zahvaljujući njenom prijateljstvu uzdigao u aristokratiju, iako je bio sin stolara i krojačice. Smiton je krajem aprila optužen i uhapšen, i mučen dok nije dao izjavu, da je imao seksualne odnose sa kraljicom.
To je bio direktan atak na Bolenovu i njenu moć, jer su svi znali da sve i da je hteo, Smiton ne bi mogao spavati sa kraljicom jer je bio homoseksualac, i spavao sa ostalim muškarcima iz svite Ane Bolen. Pod istom optužbom su uhapšeni i njeni prijatelji Henri Noris (budući plemić, nije mogao biti mučen), Fransis Veston i Vilijam Brereton, kao i njen brat Džordž, koji je takođe optužen da je spavao sa svojom sestrom. Drugog maja, za vreme ručka, Ana je uhapšena i odvedena u London tauer. Videvši da se krug zavere oko nje zatvara, ona jeste slutila da je nešto čeka, ali iznenadni upad vojnika je uplašio i zbunio. U Taueru je istog dana doživela težak nervni slom i neprestano vikala da joj kažu za šta je to ona kriva. Svim muškarcima je suđeno deset dana kasnije i svi su dobili smrtnu kaznu; jedini koji je priznao krivicu bio je Smiton. Džordžu i Ani je suđeno 15. maja, a već 17. su svi muškarci bili pogubljeni, gotovo na oči Ane Bolen, jer je njen prozor gledao na gubilište.
Kraljica je bila optužena za preljubu, incest, veštičarenje i zaveru protiv kralja, a jedan od sudija bio je i njen ujak, vojvoda od Norfoka, koji joj je i pomogao da se uda za Henrija. Gospodin i gospođa Kingston, čuvari Tauera, rekli su da je Ana zadnjih sati svog života bila srećna i smirena, i spremna da se suoči sa smrću. Kralj je bio milostiv odlučivši da ne bude spaljena na lomači kao veštica, već da joj bude odrubljena glava. Pokazao je i poštovanje prema njenom položaju, naredivši da se Ana ne pogubi sekirom kao pučanka, već mačem. Saznavši za suprugov ustupak, Ana je rekla: „Egzekutor neće imati problema sa mnom. Ja imam tanak vrat.“ Ovom ironijom je kraljica zapravo aludirala na Henrijevu preveliku kilažu.

Dana 19. maja, ujutro, po Anu su stigli vojnici i odveli je Tauer grin, gde je trebalo da ima privatno pogubljenje. Prema rečima njenih savremenika, hodala je bez straha, kao da ne ide u smrt. Popevši se na gubilište, održala je kratak govor, pun ironije:

'Dobri hrišćanski ljudi, došla sam da umrem po zakonu, jer mi je po zakonu suđeno da umrem, te se tome neću opirati. Nisam došla ovde kako bih upirala prstom na nekoga, niti da bih govorila zašto sam optužena i osuđena, ali molim Boga da čuva kralja i podari mu dugu vladavinu nad vama, jer nežnijeg i milostivijeg princa svet nije video; uvek mi je bio dobar i nežan gospodar. Ako ijedna osoba bude umešana u moj slučaj, tražim od njih da sude kako najbolje umeju. Napuštam ovaj svet i sve vas, želeći vam od sveg srca da se molite za mene. Bože, smiluj mi se.'
Kleknula je elegantno i držala glavu visoko. Dok su joj sluškinje skidale maramu i stavljale povez na oči, smireno je govorila molitvu: 'Gospodu Isusu Hristu poveravam dušu svoju'. Gospode Isuse, primi dušu moju. Dželat je bio zapanjen njenom hrabrošću i ravnodušnošću, te je tražio da mu daju mač, iako ga je već držao u ruci. Sažalio se na kraljicu ubivši je hitro, na prevaru, kako ne bi očekivala udarac. Kao što je i predskazala, glava je bila odvojena od tela jednim jedinim zamahom mača.

Tomas Kranmer, koji se šetao obalom Temze, čuo je top koji je označio smrt Ane Bolen i zaplakao. Iako je podržao presudu i lično joj ukinuo zvanje kraljice, bilo mu je žao jer su nekada bili prijatelji. Nekoliko sati pred pogubljenje Ane Bolen, Kranmer je Elizabetu proglasio vanbračnim detetom, nepodobnim za nasleđivanje krune. Prema britanskoj književnici Filipi Gregori, ekspertu za sedamnaesti vek, Elizabetu je odgajila njena tetka, Meri Bolen.

 

Nazad