Nazad

Elizabeta je bila protestatkinja; bila je ćerka Ane Bolen, koja je imala ključnu ulogu u Engleskoj reformaciji 1520-ih godina. Kako je Marija proterivala protestante biskupi koji su ostali bili su katolici i sami su i učestvovali u proterivanju protestantskih sveštenika. Zato je, kada je 1553. godine Elizabeta postala kraljica, bilo teško naći biskupa koji bi je mogao krunisati. Ipak, 1559. godine u Januaru, krunisanje je održano, a krunisao ju je biskup Oven Oglethorp. Tokom ceremonije nakon pokušaja biskupa Ovena da izvede tradicionalno katolički deo krinisanja, Elizabeta je ustala i otišla. Odmah nakon krunisanja 1559. godine doneta su dva važna zakonska akta Akt uniformnosti i Akt prvensta, koji uspostavljaju protestantsku Englesku crkvi i daju Elizabeti tituli Vrhovnog guvernera Engleske crkve (titula „Vrhovni poglavar“ koju su koristili njen otac i brat smatrala se neumesnom za ženskog vladara). Ovi aktovi propisivali su posećivanje crkvenih ceremoja svake nedelje, zakletve za sveštena lica, potom nezavisnost Engleske crkve u donosu na Katoličku crkvu i autoritet Elizabete kao crkvenog poglavara (tj. guvernera). Ukoliko se zakletva odbije prvi put davana je druga šansa, posle koje, ukoliko zakletva nije napravljena, osoba biva lišena imanja i prihoda i otpuštena sa radnog mesta.

Pritisak za udaju

Elizabeta je bila veoma popularna, ali i njen Vrhovni savet i parlament su bili mišljenja da treba da se uda i da kada to učini, njen muž će na sebe preuzeti vlast i time je osloboditi tereta vladavine. Takođe, ukoliko Elizabeta ne bi imala naslednika, Tjudor dinastija bi se okočala i u tom slučaju postojala je mogućnost građanskog rata između rivalskih porodica koje bi želele tron. Iz gotovo svih evropskih nacija slati su prosci na engleski dvor. Elizabeta se veoma razbolela 1564. godine, imala je boginje i postojala je mogućnost da će umreti. Tada je Džonu Didliju dodelila titulu lorda protektora u slučaju njene smrti. Posle oporavka, unapredila ga je u Vrhovni savet i dala mu tituli grofa od Lestera, u nadi da će se Meri udati za njega. Meri ga odbija i udaje se za Henrija Stjuarta, koji je bio potomak Henrija VII i na taj način Meri dobija još jače pravo na Engleski tron. Iako su i mnogi katolici bili lojalni Elizabeti, mnogi su takođe verovali, pošto je Elizabeta nelegitiman naslednik jer je brak njenih roditelja poništen, da je Meri prava naslednica trona. Uprkos ovome, Elizabeta nije želela da proglasi Meri svojom naslednicom jer je po sopstvenom iskustvu uvidela da bi je opozicija mogla svrgnuti sa vlasti i postaviti Meri za kraljicu kao što je to učinila kada je svrgla sa vlasti Mariju i postavila Elizabetu za kraljicu.
Postojale su brojne pretnje tronu tokom vladavine Elizabete. Tokom 1569. godine grupa grofova predvođena Čarslom Nevilom i Tomasom Pirslijem pokušala je da svrgne Elizabetu sa vlasti i da na tron postavi Meri Stjuart. Tomas Hauard, vojvoda Norfolka, koji je prešao iz protestanske u katoličku veru, 1571. godine imao je plan da se oženi sa Meri Stjuart, a potom da svrgne sa vlasti Elizabetu i da na vlast postavi Meri. Ova zavera je otkrivena i Hauard je pogubljen. Sledeća velika zavera bila je 1601. godine, kada je Robert Deverleks, grof Eseksa, pokušao je da pobuni grad London protiv Elizabetine vladavine. Pokazalo se da London nije bio željan pobune; Robert Devrleks i njegovi pobunjenici bivaju pogubljeni. Pretnje su dolazile i izvan granica Engleske. Papa Pije V papskim ediktom isključuje Elizabetu iz crkve. Elizabeta je bila pod pritiskom parlamenta da pogubi Meri Stjuart, da bi sprečila svaki dalji njen pokušaj preuzimanja prestola. Iako je dobila par zvaničnih zahteva od parlamenta Elizabeta je bila neodlučna u nameri da pogubi Meri. Konačno, ona biva ubeđena da Meri pravi zavere i potpisuje smrtnu presudu 1586. godine. Meri biva pogubljena 8. februara 1587. godine, što je izazvalo bes i gađenje katoličkog dela Evrope.

Uprkos pritiscima Elizabeta se nikada nije udala. Najbliže je bila braku 1579. i 1581. godine, kada je bila prošena od strane Frensisa, vojvode od Anoja, koji je bio najmlađi sin Anrija II od Francuske i Katarine Mediči. Uprkos stalnim molbama vlade da se uda, vlada je ubeđivala Elizabetu da se ne uda za francuskog princa; njegova majka Katarina Mediči bila je sumljičena da je direktno odgovorna za maskar poznat kao Vartolomejska noć koji se desio 1572. godine i kada je pobijeno nekoliko hiljada francuskih protestanata – hugenota. Elizabeta nije želela da napravi istu grešku kao što je napravila njena sestra kada se udala za Filipa II od Španije i zato odbija vojvodu od Anoja. Elizabeta je znala da je nastavak loze Tjudor nemoguć, 1581. godine imala je 48 godina i više nije mogla ostati trudna.
Najopasnija pretnja vladavini Elizabete bila je Španska armada 1588. godine. Ovaj napad naredio Filip II od Španije, a napadom je komadovao Alonso de Guzman El Bueno. Španci su imali 22 galije i 108 naoružanih trgovačkih brodova; ipak Engleska i Holandska republika su bili brojniji. Španija je izgubila zbog lošeg vremena jer su se mnogi brodovi u Lamanšu razbili o stene. Pored lošeg vremena Španci nisu imali dobru strategiju i slabo su bili snabdeveni zalihama.
Iako je Elizabeta fizički bila slabija tokom godina, njena vladavina je nastavila da donosi dobrobit ljudima. Tokom 1590-ih godina bilo je nestašice hrane jer su žetve propale. Zbog toga Elizabeta donosi zakon siromašnih, kojim država daje zemljoradnicima koji su bili previše bolesni da bi radili izvesnu sumu novca. Sav novac koji je Elizabeta pozajmila od parlamenta bio je vraćen. Umrla je 24. marta 1603. godine u dvorcu Ričmond. Nije imenovala naslednika. Ipak, njen premijer Robert Sesil podržavao je Džejms I Stjuart protestanta sina Meri, kraljice Škota i njegov dolazak na presto bio je bez suprotstavljanja. Loza Tjudor nije imala muških naslednika. Dinastija Stjuart vlada Engleskom gotovo ceo vek.