Vaclav Nižinski

Vaclav Nižinski (polj. Wacław Niżyński, rus. Вацлав Фомич Нижинский) rođen je 12. mart 1890. , preminuo 8. april 1950. Bio je ruski baletski igrač i koreograf poljskog porekla. Bio je slavan zbog svoje virtuoznosti, visokih skokova i sposobnosti da se uživi u likove. Mogao je pleše na vrhovima prstiju, što je bila retkost među baletanima.
 

Rodio se u Kijevu u porodici poljskih baletskih igrača. Godine 1900. pridružio se Carskoj baletskoj školi. Čuvena balerina Matilda Kačesinska ga je 1910. odabrala da igra ulogu boga vetra Vajua u novoj postavci baleta „Talisman“. Ova uloga ga je proslavila. Prekretnica u karijeri Nižinskog je nastupila kada sa sreo sa producentom Sergejom Djagiljevom koji je promovisao rusku umetnost u inostranstvu.[1], a najviše u Parizu. Sa njime je godinama bio u poslovno-emotivno-ljubavnoj vezi. Djagiljev je 1909. u Pariz doveo trupu ruskog baleta kojoj su pripadali Nižinski i Ana Pavlova. Ruski balet i opera su doživeli veliki uspeh te sezone, koji je uticao na kulturnu scenu Pariza celu narednu deceniju.
Nižinski je bio sjajan u ulogama iz baleta: Kleopatra, Uspavana lepotica, Žizela, Karneval, Šeherezada. U baletskim duetima sarađivao je sa Tamarom Karsavinom.
Posle kraćeg angažmana u Marijinskom teatru, koji je završen skandalom, počeo je da se bavi koreografijom. Stvorio je koreografije za svoje uloge: „Popodne jednog fauna“ (1912), „Til Ojlenšpigel“ (1916) i „Posvećenje proleća“ (1913). Njegove koreografije su prevazilazile granice tradicionalnog baleta i usmeravale ga ka modernom baletu. Na pariskoj predstavi „Popodneva jednog fauna“, kritika i publika je Nižinskog optužila za vulgarnost na sceni. U njegovu odbranu su ustali Ogist Roden, Odilon Redon i Marsel Prust.

Na putu u Južnu Ameriku 1913. Nižinski je upoznao mađarsku groficu Romolu Pulski sa kojom se oženio u Buenos Ajresu. U Severnoj Americi je nastupao 1916. U ovo vreme je počeo da pokazuje simptome šizofrenije.

Doživeo je slom živaca 1919, čime se njegova karijera okončala. Sa ženom se preselio u Švajcarsku gde se neuspešno lečio. Ostatak života je proveo u azilima i bolnicama za mentalne bolesnike. Umro je u klinici u Londonu 1950. Njegovo telo je 1953. preneseno u Pariz na groblje Monmartr.