ПОВЕЉА БАНА КУЛИНА ДУБРОВАЧКИМ ТРГОВЦИМА ИЗ 1189.

     Написана је 29. августа 1189. и представља први сачувани босански ћирилични документ на српском језику и први писани помен словенског имена града Дубровника (Epidaurum, id est Ragusium, на итал.: Рагуза). Повеља је написана ћирилицом на народном језику релативно ослобођеном од утицаја старословенске језичке норме.

Околности настанка

 Године 1188. године, римски папа шаље дубровачком надбискупу плашт и потврђује стара права цркве у Дубровнику. У писму помиње српску Босну: „regnum Servilie, quod est Bosna“ (српска краљевина која је Босна). Из таквих околности је проистекла и потреба за оваквом повељом која је и први документ ове врсте између неког босанскох владара и владара суседне државе. Сврха издавања повеље је као јемство Кулина Бана према дубровачким трговцима и слободној трговини између његове државе и Дубровачке републике упућена дубровачком кнезу Крвашу.

Повеља је написана ћирилицом на народном језику релативно ослобођеном од утицаја старословенске језичке норме.

Каснији препис текста повеље

 Изворни текст повеље:

У име ѡца, и с-на, и с-таго д-ха, Ѣ бань босьньски кȣлинь присезаю тебѣ кнеже крьвашу и вьсѣмь граћамь дȣбровьчамь: прави приѣтель быти вамь wдь селѣ и до вѣка и правь гои дрьжати сь вами и праву вѣрѣ, доколэ сьмь живы. Вьси дȣбровьчане, кире ходе по моемȣ владанию трьгȣюке, годѣ си кто хоке крѣвати, годѣ си кто мине, правовь вѣровь и правымь срьдьцемь дрьжати є безь всакое зледи, развѣ що ми кто да своевь воловь поклонь, и да имь не буде wдь моiєхъ чьстьниковь силе; и доколѣ ȣ мне бȣдȣ, дати имь сьвѣть и помокь, какоре и себѣ, коликоре моге, безь вьсега зьлога примысла. Тако ми бже помагаи и сие сто еваньгелие. Ѣ радое, диѣкь бань, писахь сию книгу повеловь бановь wть рожьства хва тисУка и сьто и wсмьдесеть и деветь лѣть, мѣсеца авьгȣста ȣ дьвадесети и деветы днь, ȣсЬчение главе иwвана крьститела.

In nomine patris et filii et spiritu sancti amen· Ego banus Guljnus bosne juro comitj Geruasio et omnibus raguseis rectum amicum fore perpetuo et rectam nobiscum pacem manutenere, et amicitjam ueram· et omnes raguseos totam terram nostram ambulantes mercantes, seu habitantes vel tranceuntes· recta fide et conscientja uera recipere abcque ulla datjone, nisi quis suam per volutnatem mihi donum uoluerit· et apud nos dum fuerint manutenere et consiljum eis prebere, ut nostre persone ad nostrum posse absque fraude et malo ingenio· sic me deus adjuunet ei hec sancta IIII-or euangelja·

Читање: 

У име Оца и Сина и Светога духа; ја бан босански Кулин присезају тебе кнеже Крвашу; и всим грађам дубровчам прави пријатељ бити вама од сел(ь)е и дов(ј)ека и прав гој држати с вами; и праву в(ј)ери доколе сам жив; Вси дубровчане кире ходе по мојему владању тргујуће годе си кто хоће; кр(иј)евати годе си кто мине; правов в(ј)еров и правим срдцем; држати је без всакоје зледи; разве што ми кто да својев вољов поклон; и да им не буде од мојих часников силе; и докол(ь)е у мне буду дати им сав(ј)ет и помоћ какоре и себи коликоре моге;без всега злога примисла; Тако ми Боже помагај и сије свето еванђеље. Ја Радоје; дијак бан писах сију книгу повелов банов; од рођаства Христова тисућа и сто и осамдесет и девет л(ь)ет; м(ј)есеца августа у двадесет и девети дан; ус(ј)ечење главе Јована Крститела.

Транслација на савремени српски језик:

 У име Оца и Сина и Светог духа. Ја, босански бан Кулин, обећавам Теби кнеже Крвошу и свим грађанима Дубровчанима прави пријатељ бити вама од сада и  довека и праву правду држати са вама и право поверење докле год сам жив. Сви Дубровчани који ходају по мом владарству могу трговати где год си ко хоће и кретати се где год си ко мине, правим поверењем и правим срцем држати се без сваке зледи, осим што ми ко да својом вољом поклом. И да им не буде од мојих часника силе. И докле год у мене буду даћу им савет и помоћ као себи колико се може без свега злога примисла; тако ми Боже помогај и ово свето еванђеље. Ја, Радоје дијак банов писах ову књигу повеље банове; од рођења Христова хиљаду и сто осамдесет и деветог лета, месеца августа у двадесет и девети дан, усековања главе Јована Крститеља.

ЗАНИМЉИВОСТИ:

     Титула босанског владара, бана, разликовала се од истих титула владара у окружењу. Сусједни банови били су само феудални господари ограниченог суверенитета који су владали дијелом државе која је била подијаљена на бановине. Босански бан био је прије свега самосталан владар са сопственом државом. Тако се средњовјековна Босна називала још и Босанском бановином или Босанским банатом.    

     Име Стефан, које је Твртко I придодао свом након крунисања 1377. за краља Срба и Босне, носили су сви владари из светородне српске династије Немањића. То име постоји у свим европским језицима а долази од грчког Stefanos што значи вјенац, тј, круна. Оно је и у Србији и у Босни означавало крунисаног, законитог владара. Круна Котроманића налази се на амблему Републике Српске.

      Амблем Републике Српске    

     Љиљани који се налазе на краљевском грбу династије Котроманића преузео је од Немањића Твртко I када се крунисао у Милешеви. Као хришћански мотив, љиљани су чврсто везани за култ Богородице и означавају изабраност и непорочност Богородице. Спој три латице у горњем дјелу хералдичког цвијета симболише Свето Тројство. На српски грб, гдје се и данас налазе, дошли су из Византије. Иначе, љиљан или крин је чест мотив у хералдици, а свјетски је познат као симбол француске монархије.

Дио грба Котроманића и садашњи грб Републике Србије — оба садрже љиљане као симболе

     Краљ Твртко I Котроманић владао је, поред осталих територија, и Боком Которском. Ту је на улазу у залив 1382. подигао град који данас носи назив Херцег-Нови. Ипак, град је име добио не по оснивачу, већ по великашу који је њиме касније владао, Херцегу Стјепану Вукчићу Косачи. Он је у овом граду провео посљедњу годину живота и у њему се упокојио. Да би неправда према оснивачу града била донекле исправљена, у центру Херцег-Новог, у близини луке и поред зидина старог града, подигнут је споменик Твртку.

Споменик Твртку I Котроманићу у Херцег-Новом

      У средњовјековној Босни у употреби су била три писма: глагољица, ћирилица и латиница. У почетку су исправе писане углавном глагољичним писмом да би ово писмо постепено замијенила ћирилица. Касније у употребу улази и латиница која долази из приморских крајева, али је она рјеђе коришћена. Званични језик био је српски, што потврђују бројни историјски списи.

Литература:

1. Раде Михаљчић - Историја за други разред гимназије општег и друштвено-језичког смјера, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2012

2. Сима Ћирковић - Историја средњовековне босанске државе, СКЗ, Београд, 1964

3. Владимир Ћоровић - Хисторија Босне, САНУ, Београд, 1940

4. Станоје Станојевић - Историја српског народа, 1908