ЗАКЉУЧАК

Однос између филозофије и чињеница показао се као однос о коме су многи филозофи говорили и покушавали изнијети бит тог проблема. Одговори који представљају резултат мишљења показују да у филозофији развој није као у науци, а праволинијски, али да се ипак не може рећи да не постоји прогрес. О. Конт и Л. Витгенштајн су зато хтјели да усмјере филозофију на поље оног реалног, стварног и да се тако она ослободи метафизичких претензија. Проучавање чињеница или оног што јесте, што је утврђено према другим реалитетима треба да буде задатак филозофије. Шта је изрециво, а шта неизрециво, то треба јасно да се утврди и да нас води из таме у свјетлост. О. Конт је зато сматрао да је највиша и једина форма сазнања опис чулних феномена стога треба напустити теолошку и метафизичку фазу и своје мишљење засновати на тим феноменима.

Л. Витгенштајн иде још даље у захтјевима које филозофија треба да оствари. Она не треба да иде даље од онога што се смислено може рећи. Филозофија не производи тијело истине, она не обезбјеђује никакву слику реалности. Њен говор је говор о тврдњама природних наука, разјашњавајући терминологију и закључке до којих је дошла наука.

Логички позитивисти одбацивали су поставке метафизичара као бесмислене јер се њихова истинитост или лажност не могу провјерити искуством. Увели су доктрину принципа провјерљивости, која се примјењивала на исказе који тврде да износе чињенично стање.