Други српски устанак борбе и споразум Милош Марашлија

Турска насиља, општа несигурност и сећање на слободу и успехе у Првом устанку допринели су да цео народ буде спреман на борбу и жртве. Народни прваци су почели да се договарају о новом устанку. Њима је најзад пришао и Милош Обреновић, јер је увидео да другог излаза нема. На збору у Такову 3. априла 1815. године донета је одлука о устанку и Милош је изабран за вођу. Устанак је брзо захватио неколико нахија и до средине лета били су ослобођени: Рудник, Палеж, Чачак, Крагујевац, Ваљево, Пожаревац и Карановац. После две веће победе на Љубићу и Дубљу, Милош Обреновић је започео преговоре са Турцима.

Турска се плашила да се Русија не умеша у односе између њих и устаника, па је настојала да што пре умири устанике. Милош је био спреман на преговоре и повео их је са Марашлијом, који је ускоро постављен и за београдског везира. Марашлија је с Милошем постигао споразум да данак прикупљају српске старешине, да у свакој нахији уз турског муселима суди Србима и по један српски кнез, да се у Београду образује Народна канцеларија од 12 српских кнезова као највише домаће административно и судско тело и, најзад, да спахије не могу узимати веће дажбине од прописаних. Мада повластице нису биле велике, ипак су били основа за пуну аутономију.

ПОВРАТАК НА ГЛАВНУ СТРАНУ