uran

Stolecima je Saturn obelezavao granicu Suncevog sistema. Bilo je potrebno da prodje gotovo celi pisani period covekove istorije, da bi krajem osamnaestog veka Vilijem Hersel ugledao Uran, prvu planetu otkrivenu pomocu teleskopa, prvu za koju nisu znali stari narodi. Od najdavnijih vremena pa do 13. marta 1781. godine broj poznatih planeta koje su kruzile nebeskim svodom nije se menjao. Te noci, orguljas crkve u engleskom gradu Batu i pasionirani astronom amater Vilijem Hersel, upravio je teleskop koji je sam konstruisao prema sazvezdju Blizanaca u sistematskoj potrazi za dvojnim zvezdama. Iznenada je ugledao nebesko telo koje je imalo oblik diska i opisao ga u svojoj beleznici kao “maglicastu zvezdu ili mozda kometu”. Kada je nekoliko meseci posle stkrica, Anders Johan Leksel ustanovio da je to nova planeta, prva koja je otkrivena od pocetka ljudske istorije, bio je to dogadjaj od izvanrednog znacaja za celi ljudski rod.

Pocetkom 1986. godine mreza najsjanijih antena sirom sveta bila je upravljena prema jednoj tacki u svemiru udaljenoj od Zemlje oko tri milijarde kilometara. I 24. januara 1986. poceli su da pristizu signali, veoma slabi, ali sa dragocenim podacima. Superkompjuter ih je “cistio” od kosmickih sumova i pretvarao u slike – prve fotografije planete Uran, njegovih meseca i prstenova snimljene izbliza, sa udaljenosti od “svega” 81500 km. Svaki paket informacija je stizao na Zemlju putujuci brzinom svetlosti, za dva sata, cetrdeset minuta i pedeset sekundi. “Vojadzer 2” je opravdao poverenje i na sastanak sa Uranom stigao samo minut kasnije nego sto je bilo predvidjeno. Preciznost kojom je sonda dosla na cilj moze se porediti sa nemogucim podvigom igraca golfa koji bi lopticu poslao pravo u rupu sa udaljenosti od 1500 km.

Uran je 19,2 puta dalji od Sunca nego Zemlja i po gradji je slican ostalim dzinovskim planetama, Jupiteru, Saturnu i Neptunu. Malo, gvozdeno-silikatno jezgro okruzuje ledeni omotac, a dalje se prostiru vodonik, helijum i metan. U njega bi mogle stati 63 Zemljine kugle, dok mu je masa veca od Zemljine samo 14,5 puta. Oko Sunca se okrene za 84 godine, a oko svoje ose za nesto vise od 17 casova. Ova planeta se od svih ostalih razlikuje po tome sto joj se osa rotacije nalazi gotovo u vodoravnom polozaju, odnosno Uran izgleda kao “cigra” koja se obrce lezeci. Pretpostavlja su da je neobicni nagib Urana izazvan sudarom sa nekim telom planetarnih dimenzija, koje je mozda stimulisalo i nastanak njegovih satelita. Na nebu se vidi kao objekat 6. prividne velicine i dostupan je za amaterska posmatranja.

Dok se u atmosferama Jupitera i Saturna pri posmatranju sa Zemlje jasno izdvajaju sistemi traka koji se istorijski nazivaju zone i pojasevi, Uran i Neptun ne pokazuju nikakve detalje na foto snimcima. Ipak, Uran je doneo jednu od najvecih astronomskih senzacija. Ocekivalo se da 10. marta 1977. godine Uranov disk predje preko lika zvezde SAO 158687, devete zvezdane velicine. Posmatranje ovakvog dogadjaja omogucuje da se precizno odredi precnik planete, ali na zalost on je vrlo redak. Astronomi Dz. Eliot, E. Danhem i D. Mink su se pripremili da promatraju ovu pojavu sa visoko leteceg aviona snabdevenog astronomskim teleskopom i drugim potrebnim instrumentima. Oni su posmatrali teleskopom kako se Uran priblizava zvezdi. Iznenada, 40 minuta pre nego sto je disk Urana prekrio zvezdu, njen sjaj je naglo opao da bi se posle nekoliko sekundi vratio na prvobitnu velicinu. Primeceno je ukupno pet takvih naglih promena sjaja. Posto je Uranov disk prosao ispred zvezde, kratkovremena slabljenja sjaja su se ponovila u obratnom poretku u istim vremenskim intervalima. Prva objasnjenja bila su izuzetno oprezna: “simetricna u vremenu opadanja sjaja zvezde mogu biti izazvana rojem malih tela, koja se nalaze na orbiti oko Urana”. U korist takve pretpostavke isla je i cinjenica da svetlost zvezde nije potpuno nestajala, odnosno objekat koji se nasao ispred nje nije bio kompaktan nego “rastresit”.

Analogne, ali ne tako potpune, rezultate dobili su i neki posmatraci na Zemlji. Zajednicka obrada svih podataka, omogucila je da se zakljuci da Uran ima devet prstenova, a “Vojadzer 2” otkrio je i deseti.

Za razliku od Saturnovih prstenova Uranovi su veoma uski i izmedju pojedinih prsetenova nalaze se velike praznine. Ukupna sirina prstenova Urana jedva dostize 170 km dok su Saturnovi siri od 57 000 km. “Oreol” na Uranovom celu svetli 3 miliona puta slabije od Saturnovog. Tipicna sirina pojedinog prstena je svega 10 km i oni leze priblizno u ravni Uranovog ekvatora. Zato i ne cudi cinjenica da su Uranovi prsteni otkriveni tek nedavno. Osim sto su skromnih razmera u odnosu na Saturnove, oni odbijaju veoma malo Sunceve svetlosti, tako da ih je nemoguce primetiti prilikom obicnih vizuelnih ili fotografskih posmatranja. Po svemu sudeci Uranovi prstenovi su sastavljeni od kamenih cestica koje odbijaju najvise 5 procenata Sunceve svetlosti, dok su cestice Saturnovih prstenova od leda i odbijaju oko 70 procenata svetlosti. Kao i Jupiterovi i Uranovi prstenovi se mnogo bolje zapazaju kada se posmatraju u propustenoj kroz njih svetlosti iz spoljasnjih delova Suncevog sistema. Uprkos svih teskoca i na Zemlji je dobijen snimak Uranovih prstenova, doduse ne u vidljivoj nego u infracrvenoj svetlosti.

Do nedavno se znalo za pet Uranovih satelita koji su svi do jednoga dobili imena po licnostima iz [ekspirovih dela: Miranda, Ariel, Umbriel, Titanija i Oberon. Otkriven je i sesti koji je privremeno nazvan 1985 U1,a posle prolaska “Vojadzera” Uran ima 15 satelita. Satelit 1985 1, dobio je ime Pak, a novi Uranovi sateliti koje je otkrio “Vojadzer” nazvani su: Porcia, Dzuliet, Kresida, Rozalinda, Belinda, Dezdemona, Kordelija, Ojelija i Bjanka, tako da sada svi imaju imena Sekspirovih junaka. Nedavno je otkriveno jos 6 novih satelita, tako da ih sada ima ukupno 21.

Miranda je najmanji od ranije poznatih Uranovih satelita sa 480 km u precniku, a osim toga njoj je “Vojadzer 2” prisao najblize, na svega 29 000 km i snimao je u toku 16 sekundi. Na snimcima se mogu razlikovati detalji velicine nekoliko stotina metara. Naucnici su na ovim fotografijama, osim uobicajenih kratera, sa iznenadjenjem posmatrali kanjone, doline duboke i 16 km, planine visoke i do 24 km i velike depresije. Ovako intenzivnu geolosku aktivnost tesko je objasniti. Problem je u tome sto izuzetno jaka tektonska aktivnost podrazumeva izvor unutrasnje topolote sto je tesko zamisliti na telu tako malom kao Miranda.

“Vojadzer 2” je snimio i cetiri ostala glavna Uranova satelita ali sa mnogo vece udaljenosti. Arijel ima dve svetle tacke sto moze da znaci da ledeni mesec ima tamnu koru iz koje kada se probusi kulja beli led slicno kao sto na Zemlji vulkani izbacuju lavu. Na Umbrijelu, najtamnijem od svih vide se oblasti ostrih visoravni. Na sivosmedjoj kori Titanije takodje se vide svetle nepravilne mrlje sto nagovestava da se ovaj Uranov mesec hiljadama godina podmladjuje materijom iz sopstvene unutrasnjosti. Na Oberonu se nalazi planina visoka 4 km smestena u centar jednog kratera. “Vojadzer” je postavio vise novih zagonetki nego sto je razresio starih. To svedoci da treba nastaviti sa posmatranjima Urana i sa letovima ovakve vrste. Na nesrecu, fundamentalna istrazivanja cesto nemaju onakvu podrsku i mogucnosti kakvu njihovi rezultati zasluzuju –trenutno se ne planira ni jedna misija ka Uranu.