За главне носиоце покрета контрареформације, језуите, изграђена је крајем XVI вијека у Риму црква Ил Ђезу. Једнобродна грађевина, са бочним капелама умјесто бродова и са великом куполом над укрсницом, постала је узор црквене грађевине за следећих 250 година. Унутрашњи простор има сценско позоришно рјешење, створено драматичним односом недовољно свјетљеног простора брода и бљештаве свјетлости у источном, олтарском дијелу цркве. Тај контраст свијетло-тамног имао је сврху да непосредно дјелује на осјећање вјерника. Западно прочеље те цркве такође је ново и постало је узор многим прочељима барокних цркава. Подјељено шире приземље и ужи спрат који су оживљени двојним стубовима и нишама. Декорација се збија око средине прочеља достижући драматичну кулминацију дуж централне осовине.

Захваљујући рационализму француског духа и политичког устројства монархије, француски барок у XVII вијеку постао је једна врста класицизма, који се назвао барокним класицизмом. Први краљевски замак у Версају крај Париза, резиденцији француских краљева, изграђен је још за владавине Луја XIII. Међутим, од 1660. године почињу најважнији радови на изградњи и уређењу Версаја и трајали су све до средине  XVIII вијека. Најупечатљивији доказ моћи Луја XIV били су димензије главног дворца. Читав средњи дио заузима чувена Галерија огледала, док се бочно од ње налазе Салони рата и мира. Ентеријери богати стаклом и вишебојним мермером, позлатом и тканинама, сликарством и вајарством истичу се сјају коме нема равном у цијелој Европи. Паркови Версаја са воденим огледалима, фонтанама, подсјеченим дрвећем и алејама цвијећа чине ремек дјело хортикултуре. Они су постали појам за стил француског врта који се одликује геометријском правилношћу, симетријом и наглашеном централном осом.