Барокан слика негира зид као границу простора. Перспективним скраћењима архитектуре и фигура, барокни сликари фресака стварају илузију простора и неба у коме у ковитлацу лете и лебде људи и животиње. Илузија простора и пластичност волумена исте су као и у ренесанси, али у бароку оне мање зависе од перспективе, а више од нијансе свјетлости и боје, при чему се посматрачу пружа више дијагоналних и необичних тачака за посматрање.

Микеланђело Каравађо, на његовим сликама из циклуса св. Матије и св. Петра насликаним у Риму одстрањено је све што није људско тијело. Чак се и простор на његовим сликама остварује људским присуством. Док су ренесансни сликари решење за људску фигуру тражили помоћу јединственог освјетљења, Каравађо, полази од сјенке, од пуне таме и у њој млазом усмјерене свјетлости, сличне свјетлости рефлектора, освјетљава изузетно драматичне детаље натуралистички обрађене.

Већина противника Каравађове умјетности замјерала је његовом натурализму, приказивању људи из полусвијета у просторима крчми и подрума и бруталностима мучења. Коцкари и пустолови тумаче светитеље и мученике на његовим религиозним сликама, али је он, са запањујућим реализмом, сликао и мртву природу, свираче на лаутама и врачаре. Стил његове умјетности назван тенеброзо (сликарство мрака) утицао је преко сљедбеника и настављача на сликаре у скоро свим западноевропским земљама.