POČETNA STRANA
KVIZ
O AUTORU
PLATON
 

Zivot i delo
Platon je potomak jedne od atickih plemickih porodica, kojoj je po majci sest generacija unazad pripadao atinski zakonodavac, pesnik i jedan od "sedmorice mudraca" - Salon. Po ocevoj porodicnoj liniji, govorilo se da je Platonov daleki predak bio legendarni aticki kralj Kodrus. Posto se dan Platonovog rodjenja poklapao sa praznikom rodjenja Apolona delfijskog, stvoren je u potonjim vremenima mit da je Apolon bio pravi Platonov otac.
Platon se rodio 428. godine stare ere, godinu dana pre Periklove smrti, a Sokrat je tada imao nesto vise od cetrdeset godina. Ziveo je dugo: osamdeset i jednu godinu. Njegovi anticki biografi kazu da se Sokratu pridruzio kao dvadesetogodisnji mladic, da je pre toga pisao tragedije i hteo da ucestvuje u takmicenju tragickih pesnika, ali da je, prisustvujuci po prvi put jednom sokratskom razgovoru, spalio svoje tragedije. Posle Sokratove smrti, kazu isti biografi, pridruzio se Heraklitovom sledbeniku Kratilu, a slusao je izlaganja i jednog Parmenidovog sledbenika. Tvrdi se, takodje, da je putovao u severnu Afriku i Juznu Italiju i da je tamo izucavao matematiku i obavestavao se o pitagorejskom ucenju. Tvrdnja da je putovao u Egipat i razgovarao sa egipatskim svestenicima ne moze se uzimati kao previse verodostojna; tako nesto je pripisivano gotovo svim slavnim ljudima, jer se verovalo da su egipatski svestenici bili cuvari najstarije mudrosti. Ali o Platonovim putovanjima na Siciliju svedoce njegova pisma, kojih sto autenticnih, sto sumnjive autenticnosti ima 13 na broju.
Bibliotekar aleksandrijske biblioteke Trasil sredio je Platonovu knjizevnu zaostavstinu, podelivsi je na devet tetralogija, po ugledu na ranije (u Platonovo i Sokratovo vreme) uobicajeno grupisanje dela tragickih pesnika. U svakoj tetralogiji bila su po cetiri zasebna dela. Na taj nacin, Trasilovo izdanje Platonovih sabranih dela obuhvatilo je ukupno 36 spisa: 35 dijaloga i 13 pisama uvrstenih u jednu celinu. Kasnije se pokazalo da jedan od dijaloga - Epinomi (Dodatak Zakonima), nije napisao Platon, vec neko od njegovih sledbenika. Ostalo je dakle 34 dijaloga, od kojih verovatno jos neki nisu autenticni. Neizvesno je da li naslovi tih dijaloga poticu od samog Platona, ili od Trasila, koji je najverovatnije dodao i podnaslove, na primer: Drzava ili O pravicnosti, Fedon ili O dusi, Gozba ili O ljubavi, i sl. Naslovi su davani pretezno prema imenima licnosti koje sudeluju u dijalogu (Protagora, Gorgija, Fedon, Timaj, Fedar, i sl.), ali i prema predmetu (Apologija, Drzava, Zakoni), a vrlo retko prema nekom dogadjaju, pa i tada se imao u vidu dogadjaj koji se moze neograniceni broj puta ponavljati (Simposion = Gozba). Diogen Laertije tvrdi da je Platon prvi poceo da pise dijaloge, mada su drugi stari pisci to poricali. U svakom slucaju, Platon je bio i ostao nenadmasan u toj vrsti filozofskog istrazivanja. Njegovi ranijij dijalozi imaju izrazeniju dramsku formu od starijih, a svi su uglavnom srednjeg ili manjeg obima, izuzev Drzave i zakona koji su prilicno obimna dela.
Svi su Platonovi dijalozi sacuvani u celini, mada su izvorni rukopisi mestimicnoiskvareni ili nejasni. Sadasnja izdanja i prevodi Platonovih dela po pravilu sadrze na marginama posebnu paginaciju, koja potice od izdanja celokupnih Platonovih dela na grckom jeziku 1578. godine u Lionu. Ovo izdanje je s velikom akribijom priredio francuski helenista H. Stefanus (Anri Etjen). On je zapravo prvi podelio svaku stranicu na pet priblizno jednakih odeljaka, oznacavajuci svaki odeljak redom prvim slovima abecede: a, b, c, d, e. Ovo je znatno olaksalo citiranje Platonovih dela i pronalazenje citiranih mesta: dovoljno je staviti naslov dijaloga i stranicu sa slovima koja blize pokazuje pocetak citiranog mesta, na primer, Drzava, 526c, ili Resp. 526c, sto je isto (jer Resp. je skracenica od Republika = Drzava).
Nijedan od starih pisaca ne pominje neki Platonov dijalog, koji nama nije poznat, pa iz toga mozemo da zakljucimo da su svi Platonovi dijalozi sacuvani, sto je samo po sebi izuzetno i zacudjujuce. Objasnjenje tog zacudjujuceg fakta moramo potraziti ne samo u izuzetnoj vrednosti, koja je od davnina pridavana Platonovim pisanim tvorevinama, nego i u posebnoj instituciji koju je Platon za zivota osnovao i koja je veoma brizljivo cuvala uspomenu na svoga osnivaca. Ta je institucija dobila ime Akademija, i to po jednom gaju koji je vec nosio to ime i koji se nalazio izvan gradskih zidinana na desnoj strani tzv. svetog puta kojim je o Dionisovim svecanostima isla povorka u Demetrino svetiliste u Eleusini (danasnji Elefsis na putu od Atine prema Megari ili Korintu).
Akademija je bila prva filozofska skola u doslovnom i strogom smislu te reci. Njen uzor je verovatno bio pitagorejsko bratstvo, ali za razliku od ovog Akademija je ustrojena kao pravo sveuciliste sa neophodnim zgradama i prostorom za predavanja i razgovore, verovatno i sa prostorijama za smestaj gostujucih prijatelja Akademije koji su dolazili iz drugih helenskih gradskih republika. Sigurno je da je Akademija imala sopstvenu biblioteku za koju su pribavljeni rukopisi i u kojoj su cuvani i prepisivani rukopisi Ucitelja Platona. Sumnjiva je verodostojnost legende, prema kojoj je na ulazu u Akademiju pisalo: "Neka ne ulazi ko ne zna geometriju". Ova je legenda nastala verovatno zbog izuzetnog znacaja koji je, u Platonovo vreme i neposredno posle njegove smrti, pridavan istrazivanjima u geometriji i matematici uopste. Akademija, po svemu sudeci, nije mogla biti obican "univerzitet". U nju su primani mladici kao i ljudi starijeg uzrasta, u potonjim vremenima i zene, ali izvesno je da je prijem morao biti uslovljen nekom vrstom proveravanja obdarenosti za ucenje i spremnosti da se zivot posveti ljubavi prema mudrosti, odnosno sklonosti za trajnim istrazivanjima i sticanju znanja.
Gaj u kojem je Platonova skola bila smestena imao je svoj gimnasion (gimnaziju), tj. vezbaliste za jacanje tela - "gimnastiku". Ali Akademija nije spremala atlete. U dugom trajanju Akademije (s prekidima od oko 900 godina) bilo je uspona i padova, bilo je i preseljenja u okviru same Atine, pa i u druge gradove; bilo je, takodje, i promena u duhovnim orijentacijama (jedan period je npr. poznat kao skepticki), ali uspomena na Platona nikada nije bila potisnuta i odbacena.

Platonova konstitucija dijalektike
Sadrzinski, dijalektika kao odredjena metoda pobijanja ili dokazivanja bila je i re Platona poznata. O tome je ranije bilo reci, vezanih za razmatranja o Zenonu i o retorici. No sasvim je sigurno da niko pre Platona nije poznavao rec dijalektika. Tu je rec sam Platon skovao kao ime za filozofsku istrazivacku aktivnost. Mogli bismo pomisljati da samo ime nema tako veliku vaznost, ali bi to, nesumnjivo, u ovom i u drugim slicnim slucajevima bilo pogresno. Jer, Grci su uopste imenima i recima pridavali znatno vecu vaznost, nego sto smo mi spremni da cinimo. Prava rec je za helenske mislioce isto sto i logos, jezicki izraz neceg sustastvenog. A i pravo ime je taj logos, svedocenje da je nesto na putu da bude shvaceno kako treba. Kad to pravo ime posedujemo, onda je manje vise lako traziti sadrzaje u proslosti na koje se to ime moze odnositi. Bez toga imena, ne mozemo one sadrzaje u proslosti ni prepoznati ni identifikovati, jer, u stvari, i ne znamo sta bi trebalo da u proslosti trazimo.
Za ono sto je Platon nazivao "dijalektikom", Zenonovi "dokazi" nisu bili neki blizi ili direktni uzor. Samo se indirektno moze zenonovsko pobijanje i dokazivanje dovesti u smisaonu vezu s Platonovom "dijalektikom". Sada cemo podsetiti na to da je zenonovska metoda u sustini bila onaj "put" koji vodi izvan podrucja neposrednog opazajnog i zivotnog iskustva. Neposredni uzor za konstrukciju Platonove "dijalektike" bili su sokratski razgovori, sokratska ispitivanja. Ali Platon je nesumnjivo sve to stavio u drugaciji kontekst. On je svakako zadrzao cudnovatu sintezu sokratske "ironije" i "majeutike", ali je tu sintezu upotrebljavao samo kao pomocno sredstvo za uzdizanje i osvescavanje individualne duse na putu saznanja. Taj put je uzlazni, progresivan, pocinje od "najnizeg" stepena saznanja (od onoga sto pokazuju cula), ide preko proucavanja i razumevanja matematickih oblika i relacija, da bi dospeo do onog "najviseg" (do uvida u vrhunsko dobro, koje je dobro po sebi, a ne po necemu drugom).
To bi bio jedan od mogucih opisa puteva kojim ljudska dusa moze napredovati da bi dospela do najviseg savrsenstva, postajuci uvidom u ovo i sama usavrsena do najviseg stepena. Taj put je ovde opisan samo po njegovoj polaznoj tacki, posredniku i onom sto se nalazi na njegovom kraju. No izmedju pocetka i krajnjeg cilja mogu se umetnitu mnogi drugi posredni stupnjevi, sacinjeni iz istrazivanja i spoznavanja u razlicitim naukama, kao sto su one matematicke, one koje se ticu ustrojstva svemira ili ustrojstva drzave, kao i one koje se odnose na muziku i pesnistvo. U svim tim naukama, dijalektika je kao poseban nacin ispitivanja i vodjenja onaj oput koji individualnu dusu oplemenjuje saznanjem i vodi je do uvida u pojmove, a time i do "ucestvovanja" u onome sto je vecno.
Drugi moguci opis dijalektike kao puta (metoda) koji dusu vodi ka vrhunskom dobru i vrhunskoj lepoti bio bi onaj koji Platonov Sokrat daje u dijalogu Gozba. Ovaj put je neposredno povezan sa ljubavlju, jer je pojam ljubavi odredjen kao zudnja za lepotom i radjanje u lepoti. Buduci tako odredjena, ljubav se najpre vezuje za lepo telo i u toj vezi jednoga sa drugim radjaju se u dusi lepe misli. Drugi, visi stepen nastupa kad dusa shvati medjusobnu srodnost svih lepih tela i ljubavlju se vezuje za telesnu lepotu uopste, pri cemu je i sama dusa sposobna da takvu lepotu iz sebe radja (ta se lepota nahodi u tzv. umetnickim tvorevinama). Treci stepen uspona imenuje se izrazom lepe duse; u toj lepoti se radjaju velika prijateljstva, a u njoj sudeluju, na primer, ucitelj i njegov ucenik. Nadalje, pomocu prethodnog stupnja, otkrivaju se lepa dela u poslovima i obicajima i dusa, zudeci za takvim lepim delima radja ih i sama. Peti stepen uspona u ljubavnom saznanju vezuje se za lepo u naukama, a zudeci za takvom lepotom, dusa u sebi radja znanje i razumevanje svih prethodnih stupnjeva. Najzad, sesti i najvisi stepen na tom usponu ljubavi otkriva se kao filo-sofia, kao ljubav prema mudrosti, a dusa koja je potpuno obuzeta ovom ljubavlju radja, u lepoti najdubljeg razumevanja, u sebi uvid u vrhunsko lepo i dobro, u onon sto je lepo i dobro po sebi, a ne po necemu drugom.
Opisani put ili metoda koja se zove dijalektika podrazumeva ucesce ljubavi: ni do cega vrednog se ne moze dospeti bez tog zanosa. Ali Platon je u nekoliko svojih dijaloga (Sofist, Drzavnik, Parmenid) prikazao dijalektiku i sa njene tehnicke strane, kao vestinu dolazenja do pojmovnog saznanja. Karakteristicno je da je za te svrhe uzimao, ne Sokrata, nego Parmenida i "stranca iz Eleje". Ovim je verovatno svojim citaocima indirektno stavljao do znanja da se taj hladni tehnicki prikaz dijalektike kao instrumenta za otkrivanje pojmova moze izvesti samo u duhu hladne elejske dijalektike. Osnovnu strukturu tog tehnickog oblika dijalektike sacinjavaju dva elementa: "hipoteza" (polazni pojam, odnosno rec kojom se polazni pojam imenuje) i "dijareza" (diairesis, deoba).
Treba na primer odgovoriti na pitanje: sta je drzavnik? Da bi se doslo do pojma drzavnika, potrebno je sprovesti komplikovan i dug tehnicki postupak. Prvi korak u tom postupku sastoji se u otkrivanju prvog para suprotnosti, takvog da se neposredno moze uvideti kojoj suprotnosti utom paru pripada drzavnik. Suprotnosti su: "oni koji imaju znanje" - "oni koji nemaju znanje". Drzavnik nesumnjivo pripada prvog grupi - "onih koji imaju znanje". Drugi korak je deoba pojma znanje na "teorijsko" i "rukotvorno" znanje. Sada se odlucuje da drzavnik mora pripadati prvom clanu ove nove deobe, jer on ne pravi nista rukama nego upravlja ljudima. Takav postupak deobe se nastavlja i moze biti duzi ili kraci, a svrha mu je da se preko ovih "dihotomija" rasvetle sve strane drzavnickog posla po nacelu da jedna suprotnost odredjuje drugu. Ceo postupak se zavrsava definicijom u kojo su nabrojane sve prethodno otkrivene karakteristike.
Ali i ovaj tehnicki vid dijalektike nije, u Platonovim prikazima, dat sasvim bezlicno. I ovde je, naime, neophodno da u postupku sudeluju ucitelj i ucenik. Ucitelj postavlja pitanja i vodi postupak, ucenik potvrdjuje ili porice ono sto mu uciteljeva pitanja sugerisu. Pokatkad, on trazi podrobnije razjasnjavanje, jer ako mu pitanje nije jasno, ne moze odgovoriti ni potvrdno ni odrecno. Na taj nacin, ucenik postepeno napreduje u razumevanju ispitivanog predmeta. Ovaj tehnicki vid dijalektike moga je jos da bude upraznjavan ili kao "gimnasticki" (tj. kao uvezbavanje duha) ili kao "agonisticki" (tj. kao nadmetanje izmedju suparnika, od kojih svaki naizmenicno moze da vodi dijalog).

Teorija ideja - njeno poreklo i osnovno znacenje
Izraz "teorija ideja" priblizno odgovara nasem izrazu "posmatranje oblika", mada ne doslovno, jer tu nije rec o nekom vizuelnom posmatranju niti o nekim oblicima kao sto bi mogli biti vestacki napravljeni oblici geometrijskih figura, umetnicke forme (statue, slike, ili muzicke kompozicije koje se slusaju pomocu sluha), jezicke i gramaticke forme ili, najzad, prirodni oblici koji se mogu posmatrati culima. Culna saznanja su u "teoriji ideja" iskljucena na svaki nacin, osim kao pomocno sredstvo koje sluzi kao polazna tacka za "dugo putovanje" onim putem koji je oznacen imenom "dijalektika" i koji na svom zavrsetku treba da ima uvid, tj. shvatanje i razumevanje onoga sto je postaljeno kao predmet istrazivanja i "posmatranja".
Za pitanje o poreklu "teorije ideja" najbolje ce biti da se posluzimo Aristotelovim svedocenjem, jer Aristotel je dugo bio neposredni ucenik i prijatelj Platonov i njegovo bi svedocenje o tome moralo imati neophodnu verodostojnost. Sami Platonovi dijalozi sto se toga tice vise odmazu negoli pomazu, jer je na mnogim mestima u tim dijalozima "teorija ideja" predstavljena ili kao nesto sto je odavno poznato ili kao Sokratovo otkrice. Obratimo se dakle Aristotelu.
Aristotel nam izricito saopstava da je upravo Platon autor teorije ideja. Nadalje, on saopstava da ta "teorija" ima tri istorijska izvora: (I) "Heraklitovi govori (logoi) o vecnom toku svih culnih stvari, iz kojih govora je sledilo da, ako postoji o necemu znanje i razumevanje, onda se to znanje i razumevanje mora odnositi na neke druge stalno-postojece prirode, izvan onih culnih, jer ne moze biti znanja o necemu sto je u stalnom toku"; (II) Sokratova istrazivanja, koja se "nisu odnosila na celinu prirode, nego samo na podrucje etike"; ali u okviru tog podrucja Sokrat je otkrio "navoditeljske (induktivne) govore (argumente)" i "odredbe onoga sto je opste i svemu zajednicko" (univerzalnu definiciju ili definiciju univerzalnog); (III) Pitagorejska teorija brojeva.
Sokrat, dakle, nije tvorac teorije ideja, mada je u Platonovim dijalozima najcesce bas Sokratu pripadala uloga onoga koji tu ideju skicira. Aristotel je otkrio da je Sokratov podsticaj za stvaranje ove teorije bio u traganju za onim sto je "opste" i "zajednicko" svim stvarima i bicima vidljivog culnog sveta. Ali Sokrat, po Aristotelovoj proceni, nije tretirao "opstosti ili opste odredbe kao odvojene" od culima opazljivih stvari, niti je te "opstosti" nazivao idejama. U odnosu na Heraklita, jasno je da je Platon mogao da proucava njegove "govore" samo u pismenom obliku, a uz to da se o svemu tome obavestava i kod Heraklitovog sledbenika Kratila. Platon je, dakle, prihvatio Kratilovo ucenje o vecnom toku, ali samo ukoliko se teza o "vecnom toku" iskljucivo odnosi na svet vidljivih i opazljivih stvari i bica. Iz toga je on zakljucio da bi bilo kakva nauka o stvarima koje su u vecnom toku bila nemoguca, ukoliko ne postoji nesto stalno sto tim tokom upravlja i sto omogucuje da se on razume i osmisli. Po Aristetolovoj pretpostavci, pitagorejsci su vec uveliko nagovestili da to sto je stalno (postojano i nepromenljivo) i sto upravlja "vecnim tokom" jesu brojevi i brojevni odnosi. Na osnovu svega toga izgledalo bi, barem na prvi pogled, da Platon nije imao suvise tezak zadatak i da su svi elementi za postavljanje teorije ideja vec bili dati. Trebalo je samo izvesti njihovu sintezu.
Sudeci po sadrzaju Platonovih dijaloga, izvodjenje teorije ideja pokazuje se kao znatno teze i zamrsenije. Nema nijednog dijaloga u kojem je ta teorija izlozena na potpun i nedvosmislen nacin; postoje samo skice teorija rasute po razlicitim dijalozima i cesto u vaznim pojedinostima nedjusobno nesaglasne. Jedno je medjutim izvan svake sumnje: teoriji ideja se pridaje odsudna vaznost, bez nje (makar bila data samo i u nagovestajima) ne bi bila moguca nikakva nauka ni filozofija. Naravno, mi ovde ne mozemo da se upustamo u finese teorije ideje, u njene razlicite verzije koje su nastale u toku dugog Platonovog filozofskog rada, kao ni u zagonetke koje proizlaze iz nacina izlaganja te teorije u dijalozima. Stoga ce najbolje biti ako se za upoznavanje sa sustinskim znacenjem "ideja" obratimo nekom, po mogucstvu sazetom i jasnom, Platonovom kazivanju o toj stvari. To cemo naci u prvom delu dijaloga Parmenid, kojem je Trasil stavio podnaslov "ili O idejama".
U tom dijalogu stoji da se bez dvoumljenja moze trvrditi da pravicno samo po sebi, lepo samo po sebi, dobro samo po sebi i sve sto je takvo zasluzuje da nosi naziv ideje. Ovo "po sebi" znaci da idejama ne mozemo nazvati nesto zavisno, sto za svoje postojanje duguje necem drugom, sto se izvodi iz neceg drugog. Naprotiv, sve drugo treba da zavisi od ideja, da bude izvedeno iz njih i po vrednosti procenjeno pomocu njih. Drugim recima, svaka iskustvena pravda, svako lepo i dobro koje nalazimo u nasim svakodnevnim zivotnim prilikama, moguci su i mogu biti procenjeni kao pravicno, dobro i lepo samo ako postoji neko apsolutno merilo za takve stvari. Na slican nacin, uzima se daje jednakost takodje ideja. Tu je rec o idealnoj jednakosti, kao sto je prethodno bila rec o idealnoj pravdi, doboti i lepoti. Jedino ako postoje takva idealna sustastva, nece nam nase ljudsko procenjivanje i poimanje jednakog, pravicnog, dobrog i lepog biti relativno i zavisiti od nacina merenja i pocenjivanja, od "tacke gledista" i od "ukusa".
Nadalje se postavlja pitanje o tome da li za sve stvari empirickog sveta postoje odgovarajuce ideje. Na primer: da li postoji idealni covek, covek uopste, univerzalni covek, a ne samo ljudi razlicitih rodova i vrsta, pa i ljudi koji to jesu samo u nekom bioloskom smislu, a u svemu ostalom su "neljudi" i zveri? Isto pitanje se postavlja i za tzv. elemente: da li postoji "vatra po sebi" i "voda po sebi"? pri cemu se aludira na "fizicare", koji su na takva pitanja potvrdno odgovarali. Kod takvih pitanja, Platonov Sokrat se ozbiljno dvoumi: on vise nije tako siguran u to da li u takvim slucajevima treba govoriti o idejama. Drugim recima, on nije siguran u to da li za sve o cemu smrtnici mogu imati neki pojam postoji odgovarajuca ideja. Razlog te nesigurnosti je razumljiv, jer bi jedna teorija ideja koja bi se poklapala sa teorijom opstih pojmova morala da se suoci s velikim teskocama.
Deo tih teskoca otkriva se vec sledecim pitanjem: da li i za takve stvari empirickog sveta, kao sto su dlaka, blato i necistoca, takodje, postoje ideje, razlicite od stvari koje doticu nase ruke? Nedoumica Platonovog Sokrata ovde je najveca. On priznaje da je o tome mislio, da je pri tom bio uznemiren logickom obavezom da se pretpostavka o postojanju ideja mora dosledno sprovesti na sve stvari empirickog sveta, a ne samo na neke koje imaju izuzetnu vrednost. On kaze da je od takvog promisljanja bezao "iz straha da ne porpadne, tonuci u bezdano brbljanje". Ovo se moze uzeti i sire, kao Platonova poslednja rec o idejama: ono sto je za covekovo znanje i mudrost najdragocenije, vrlo je tesko a mozda i nemoguce dostici. Da je Platon uspeo da to dostigne, istorija filozofije bi njegovim uspehom bila zavrsena. A mozda ona nikad i ne moze biti zavrsena.

Teorija drzave
I ovde rec "teorija" znaci isto sto i u prethodno razmatranim sadrzajima; ona naime, upucuje na "umno posmatranje" ne ove ili one empiricki postojece drzave, nego na "umno posmatranje" ili istrazivanje konstitucije drzave uopste. Ovo "posmatranje" ili razmatranje treba da ima za rezultat jedan sadrzajno obogaceni pojam drzave, koja odgovara svojoj osnovnoj svrsi, tj. sreci i dobrobiti svih svojih gradjana. Odmah se moze uvideti da je tako nesto veoma tezak i ambiciozan poduhvat, koji mozda nece dovesti do ocekivanog rezultata, ali koji se pravda time da je znatno bolje imati neko znanje o drzavi (makar to znanje bilo i veoma sporno), nego nikakvo.
Da je Platon pridavao vecu vrednost empirijskim metodama nego dijalektici, tada bi on sigurno proucavao ustrojstvo neke empirijske drzave, recimo Persije, ili Egipta, ili Sparte. Nista od svega toga. U njegovoj "teoriji drzave" ispituje se, u stvari, kakva bi trebalo da bude neka empirijska drzava da bi u njoj bile znacajno prisutne one ideje koje su imenovane kao "pravicno po sebi", "dobro po sebi", i "lepo po sebi". U istrazivanjima te vrste, koja se danas nazivaju "politickom filozofijom", Platon nije imao nikakvog uzora, nego samo podsticaje u "sokratskim razgovorima", u onome sto su sofisti govorili o vrlinama i u pesnickoj mudrosti koja se katkad odnosila na vrline i na jake strasti koje iz sebe radja ljudska dusa u borbi za vlast.
Platon je "politickoj filozofiji" posvetio sadrzaj tri svoja dijaloga, a to su: Drzava, Zakoni i samo delimicno dijalog Drzavnik (ho Politikos). Prvi od ovih (Drzava) je najvazniji i moze se reci da je taj dijalog najkompletnije izvedeno Platonovo delo. Nasa rec "drzava" ne odgovara ponajbolje izvornom naslovu Politeia, koji se odnosi na celokupnost javnog (ili gradjanskog) zivota u organizovanoj zajednici ii koji ujedno oznacava ono sto mi zovemo ustav. "Javni ili gradjanski zivot" razumeva se po nacelu suprotnosti, ukoliko se posmatra naspram onoga sto se naziva "privatni ili pojedinacni zivot". Ovo naravno nije samo suprotnost u recima, nego i u stvarnim interesima, pa je Platon imao da resi tezak problem - kako da se licni interesi na najbolji moguci nacin usklade sa javnim interesima, odnosno sa celinom drzavne zajednice, te kako da se celina drzavne zajednice organizuje a da sasvim ne unisti ili potisne pravo na licni zivot, vrlinu i srecu.
Dijalog Drzava pocinje i zakljucuje se razmatranjima koja se odnose na licni zivot. Ali pocetak i zavrsetak dijaloga postavljeni su izvanredno vesto, tako da se u pocetku licni zivot postepeno uvodi preko porodice u sklop drzavne zajednice, a na kraju se licni zivot preko mita o ponovnom radjanju (Erov mit) uvodi u sklop konstitucije celokupnog kosmosa. Sokrat u pocetku razgovora sa bogatim i ostarelim trgovcem Kefalom, pita ga kako podnosi starost i u kakvim je sada odnosima sa erosom (moze li se jos da opsti sa svojom zenom), potom se razgovor prenosi na sticanje i nasledjivanje bogatstva. Iza toga sledi uvodjenje jedinke u zivot zajednice, a to je uvodjenje izvrseno uz pomoc jedne na oko uzgred ispricane anegdote o Temistoklu i Serifljaninu, iz koje se, u stvari, vidi kako ugled i slava jednog coveka ne zavise samo od njega nego i od drzave u kojoj taj covek zivi. Najzad, uvodni deo se zavrsava Kefalovim govorom o strahu od smrti i nadanju, o pravicnom i nepravicnom zivotnom putu.
Ovo poslednje je neposredni povod da se postavi pitanje sta je pravicnost. Uobicajeno je, naime, da svi govore o tome kako treba ziveti i postupati pravicno, ali pitanje je da li iko zna sta je, u stvari, pravicno. Pominju se reci mudroga pesnika Simonida: "pravicno je vratiti svakome ono sto mu dugujes". Ali pesnik govori zagonetno, a kad se Simonidove reci pojasne, izlazi da je "pravicno dati svakome ono sto mu pripada". To je u osnovi Platon prihvatio kao definiciju pravicnosti, ali tome je lako suprotstaviti obicno zivotno iskustvo, pa je Platon udesio da retor Trasimah to ucini, ukazavsi na fakat da u drzavama pravo odredjuje onaj ko drzi vlast. "Svaka vlast, opet, pravi zakone u svoju korist: demokratija demokratske, tiranin tiranske, a tako cine i sve ostale vlasti." Time je vec rasprava o pravicnosti uvedena u vode drzavne konstitucije. Ova se pak moze razmatrati ili empiricki ili dijalekticki i Platonov Sokrat se odlucuje za ovu drugu mogucnost. To prakticno znaci da ce se o drzavi govoriti prema njenom pojmu, a ne prema njenim raznolikim empirickim modelima. Ova odluka podrazumeva mnogo raznovrsnih ispitivanja, koja se i sprovode u daljem tesktu Dijaloga.
Mi ta ispitivanja ovde, razume se, ne mozemo pratiti. Ono sto je u njima osnovno, to je problem uskladjivanja licnih i opstih interesa, naznacen na ocetku. Platon je verovao da se taj problem moze resiti dvostrukim dejstvom: jednim koje se odnosi na vaspitanje i obrazovanje mladih generacija, i drugim koje zahvata u konstituciju same drzave. Vaspitanje i obrazovanje treba da ostvari prirodnu selekciju osnovnih grupa ili klasa koje ce sacinjavati drzavu. Oni koji, u procesu obrazovanja, pokazu najmanje sposobnosti i sklonosti za ucenje i za "castoljublje", najpre ce zavrsiti svoje obrazovanje i formirace klasu "rukotvoraca", tj. onih koji znaju da rade rukama i telesnom snagom. Oni koji pokazuju vecu sklonost ka ucenju, ali samo u funkciji postizanja licnog uspeha u pocastima i slavi, formirace klasu "branilaca drzave", tj. neku vrstu profesionalnih vojnika. Najzad, oni koji u toku obrazovanja pokazu i dokazu sklonost i sposobnost za najvisu mudrost do koje ljudi mogu dospeti, formirace vladajucu klasu.
Za ovo poslednje vezana je cuvena Platonova teza o filozofima vladarima: "Dok u drzavama filozofi ne postanu vladari, ili dok sadasnji vlastodrsci ne postanu pravi i dobri ljubitelji mudrosti, i dok politicka moc i ljubav prema mudrosti ne postanu jedno,... nece prestati nesrece ne samo za drzave nego ni za ljudski rod". To je u osnovi sprovodjenje onog polaznog nacela, onog koje kaze "pravicno je dati svakome ono sto mu pripada". Ljubiteljima mudrosti ("filozofima") ne daje se vlast zato sto oni za njom zude, nego zato sto im ona po sustini dobre drzave pripada, jer bi jedino takvi - kako je Platon verovao - znali da vlast upotrebljavaju mudro i dalekovido, a ne da je zloupotrebljavaju vodjeni zudnjom za vlascu.
To je Platonova utopija, koju su mnogi kasniji pisci s manje ili vise misaone dubine nastojali da oponasaju. U pojedinim svojim aspektima, Platonova utopija dobija obelezje totalitarne drzave: ljubav je, na primer, ukinuta kao mogucnost slobodnog izbora partnera, a ostavljena samo kao mogucnost planskog sklapanja kratkotrajnih bracnih veza u funkciji eugenike; sve umetnicko stvaralastvo ima da sluzi iskljucivo u didakticke svrhe, a pesnike kao sto je Homer treba lepo primiti, cak i ovencati lovorovim vencem, ali ujedno i sto je pre moguce, na lep nacin isterati ih iz drzave. Jer, takvi bi pesnici uneli nekontrolisanu radost i nepredvidljivo ponasanje u toj Platonovoj racionalnoj, ali istovremeno tuznoj i praznoj planskoj ustanovi.

Utemeljenje matematike i matematicke kosmologije
Izum matematike kao prakticno-upotrebljivog znanja svakako pripada egipatskoj svestenickoj kasti. Izum matematike kao misterijske discipline sa pretenzijama na kosmicko vazenje, u smislu vazenja za svaki moguci i stvarni poredak, mora se pripisati Pitagori i njegovim sledbenicima. Platonu, medjutim, najvise pripada zasluga za stvaranje jedne stroge filozofije matematike. Ovo proishodi iz toga sto je Platon matematickim bicima (brojevima, geometrijskim figurama) i matematickim relacijama (jednakost, slicnost, proporcionalnost) pridavao posebno znacenje i ulogu u strukturi postojeceg uopste, cak i u strukturi drzave, ljudskog organizma i svemira. Matematicka bica i matematicke relacije zamisljao je kao posrednike izmedju "vidljivog" sveta i nevidljivog, ali shvatljivog poretka ideja.
Shodno tome, tacke, prave, ravni i geometrijska tela mogli su biti predstavljeni crtezima i modelima, ali Platon je drzao da se u matematicke stvari uopste ne razume onaj ko veruje da ti crtezi i modeli jesu nesto vise od bledih kopija pravih matematickih bica. Jer, ova se nikako ne mogu videti ni dodirivati, pa je razum jedini nacin da se matematicka bica uopste otkriju. Mora se imati u vidu da je Platon prvi uveo razlikovanje razuma od uma. Razum je neophodan za snalazenje u matematickim stvarima, a um u onim najvisim koje se ticu "ideja". To nije sve. Platon je, po svemu sudeci, prvi dao snazne podsticaje za formulisanje matematickih teorema i za njihovo strogo dokazivanje. Najstariji nama poznati geometrijski dokaz tzv. Pitagorine teoreme nalazi se u Platonovom dijalogu Menon. Kasnije sastavljen Euklidov spis pod naslovom Elementi (geometrije) sigurno je glavne podsticaje dobio od Platonove filozofije matematike, odnosno od istrazivanja koja su u duhu te filozofije vrsena u Akademiji.
Platon je tek u pozno doba odlucio da napise delo koje ce obuhvatiti one iste sadrzaje koje su, kako smo videli, kontinuirano razmatrali presokratski "fizicari". Istina, on je u vise ranije napisanih dijaloga, ukljucujuci tu i Drzavu, obicno na kraju tih dijalogagovorio ponesto o svemiru, ali uvek u mitskoj formi. Ovo poslednje verovatno zbog toga sto se on tada pretezno bavio "ljudskom mudroscu", njenim mogucnostima, predmetima i ciljevima, drzeci istovremeno da ono sto se odnosi na prirodu (physis) kao sferu "bozanskih stvari" mora biti prikazano u mitskoj formi. U svoje pozno doba resio je Platon da napise dijalog Timaj. Ovaj spis je zapravo samo u prvom, uvodnom delu dijalog, dok je u preostalom vecem delu dat kao dugo izlaganje Timajeve kosmogonije, matematicke fizike i antropologije. Uvodni deo je udesen tako kao da se razgovor u Timaju vremenski, s prekidom samo od jedne noci, nastavlja na razgovor vodjen u Drzavi. Stvarni vremenski razmak izmedju pisanja ovih dijaloga bio je, medjutim, neuporedivo duzi. Platon je tu "neiskrenost" sebi dopustio iz teorijskih razloga: hteo je pokazati da izmedju poretka u drzavi i sveopsteg poretka - kosmosa mora postojati neka povezanost, makar i takva da je poredak u drzavi znatno mladji i kratkotrajniji.
Tajanstvenu glavnu licnost Timaja Platon je jednostavno izmislio, ali tako da ona po necemu podseca na pitagorejce. Ovo zbog toga sto je kosmogonijska i kosmoloska tema, zajedno sa misterijskom upotrebom matematike, doista bila pitagorejska. No Platonov spis Timaj daleko je od toga da bi bio prosta reprodukcija onoga sto su govorili pitagorejci. U tom spisu ima jedna novina, koja je za helensko duhovno obzorje sasvim neobicna i originalna. Tu je, naime, prvi put u helenskoj dotadasnjoj duhovnoj istoriji, Platon poceo govoriti o graditelju (demiurgu) kosmosa. Taj demiurg (majstor, zanatlija) prikazan je kao izvrstan matematicar. On je nacinio nas kosmos, imajuci pred sobom kao uzor vecne ideje (dobro, lepo, jednakost, proporcionalnost), a na to se odlucio procenivsi "da je red bolji od nereda". Ovu procenu, naravno, ne bi mogao izvrsiti bez znanja ideje dobra. Ali Platonov demiurg nije, kao biblijski bog, stvorio svet iz nicega. Tako nesto se nije moglo zamisljati posle elejske teorije bica. Demiurg je, po Platonovoj zamisli, samo sredio postojeci haoticki materijal po matematickim nacelima i ugledajuci se na "ideje".
Poslednji elementi tako sacinjenog kosmosa imenovani su u Timaju kao geometrijska bica - kao trougli. Iz ovih su sacinjeni pravilni poliedri: tetraedar, oktoedar, ikosoedar (ciji obim sacinjava 20 trouglova), heksaedar (kocka) i dodekaedar (ciji obim sacinjavaju 12 pravilnih petougaonika). Ovi su pravilni poliedri, kojih ne moze biti vise od pet, kasnije dobili naziv "pet Platonovih tela". Prva cetiri odgovaraju Empedoklovim :korenima svih stvari", tj. vatri, vazduhu, vodi i zemlji (istim redom kao napred navedeno). Dodekaedar je kod Platona uziman kao oblik kosmosa, mada se u Timaju kaze da je kosmos sfericno zivo bice bez cula i bez organa, da to zivo bice ne stari i ne oboleva. Makoliko sve ovo sadasnjem citaocu izgledalo fantasticno, valja imati u vidu da je sadrzaj Platonovog Timaja imao jednstveno znacajnu ulogu u obrazovanju tokom srednjeg veka, a njegova matematicka kosmologija i fizika ne tako zanemarljiv uticaj na protagoniste moderne matematicke kosmologije i fizike.

 

Zivot i djelo

Platonova konstitucija dijalektike

Teorija ideja - njeno poreklo i osnovno znacenje

Teorija drzave

Utemeljenje matematike i matematicke kosmologije

 
   
Vrati se na pocetak  
   
Vrati se na pocetak  
   
Vrati se na pocetak  
   
Vrati se na pocetak  
   
Vrati se na pocetak