Књига прва 

ПОРОДИЧНЕ ПРИЧЕ

Било је то,
у некој земљи сељака,
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу,
чета ђака,
у једном дану

Десака Максимовић

ПРОЛОГ 

Пита мене тако пријатељ:Шта је писац тиме хтио рећи? Онда му, путем од позоришта до куће, објашњавам:Видиш,пријатељу, ово ти је овако, то је ту због тога, он је рекао то да би се постигло оно... и тако редом.Није лако то објаснити, кажем му, поготову ако се има на памети да ја позориште еквивалент књижевности а ова потоња нам пружа многе и далекосежне истине.И онда почнем...

******************************

Колико треба да дјечија игра постане све само не игра и поготово не дјечија?Одговор лежи (наравно, не само ту!) у комаду Биљане Србљановић Породичне приче, комаду који говори о времену НАТО бомбардовања на Србију,времену када је било страшно и поносно бити Србин, бити Србин када је цио свијет био против Српства.Храбро осликавање дјечије игр у рушевинама Београдских Рушевина,њихове луцидности, домишљатости и хумора, има своу црну страну, пропраћену дугим завијањем сирена.

И, ту, у том сулудом вихору завијања сирена, изгубимо се, више не знамо да ли је то игра или не. Иронично постављање према још једној жалосној саги о Српскоме народу чини ову представу још трегичнијом. Невероватно-саркастична примедба да нама стол (дрвени, какав би други Срби имали!) служи да бисмо куцнули о њега тјерајући зло, је јасна слика једног времена које је вријеме прошло у времену сaдaшњем. Ликови, деца мала, обучени у костиме Одраслих, страшно пате, сањају о Звездином трофеју из 91-е, о рату против Вождовца, о губљењу невиности, о свему што је довољно за нормалног човјека.Сањају, јер то што је нормално, не могу, нормално, да имају. Њихове игре у којој су приказане Српске породице у којима је различита улога мушкарца и жене, бивају прекинуте вечером али Андреј (син у игри, одрастао човјек у стварности па онда одрастао човјек у игри) нема вечеру, нема гдје вечерати, нема с ким вечерати, нема чак ни онај стол о који би могао куцнути, они га зову да вечера с њима, он то не жели, неће, бјежи, скаче, виче...  Дисовски мотиви врцају на све стране, ужасава нас безизлазна ситуација, питамо се да ли је у Рушевинама наше Све? Како се ближи крај представе, назире се само једно рјешење.Овдје завршавам прво размишљање о представама Народног Позоришта Републике Српске. А вас питам: ОТИЋИ или ОСТАТИ?

Мишљења и критике уважавам и добро размислим о њима, јер, ово је мој почетак. 

Значи, све што помислите а у вези pредставе јe, слати на 
e-mail: gorandakic@yahoo.com