Pad Novog Brda

Cela zima 1452/53 protekla je u grozničavom pripremanju Turaka da udare ma Carigrad. Turcima je tada iz Vizantije prebegao topolivac po imenu Urban i za samo tri meseca napravio jedan veliki top. Zadovoljan njegovim dejstvom, naredi sultan da se izlije ogroman top koji je trebao da posluži za razbijanje Carigradskih zidina. Kada je top bio izliven bilo je potrebno pedeset pari volova da ga pomere sa mesta, a čak 700 ljudi je određeno za njegovu poslugu. Carigrad je postepeno postajao Mehmedova opsesija i on je noćima razmišljao o njegovom osvajanju. Već tokom januara 1453. godine počele su da pritiču trupe pod Carigrad, najpre onaj najveći ološ koji je imao zadatak da popali i opljačka ono što ima oko grada. Dana 2. aprila 1453. godine pod Carigrad je stigao i sultan Mehmed II. Oko sebe je imao ko 100.000 vojnika dok je u opkoljenom gradu bilo jedva 7.000 njegovih branilaca. Opsada je počela. U samoj vojsci koja je opkolila grad nalazila se i jedna četa koju je poslao despot Đurađ Branković. Postoji priča da despot zapravo nije znao gde šalje ovu svoju jedinicu i da mu je to sultan prećutao. "Tada car poruči despotu da mu otpremi petnaest stotina konjanika prema ugovoru, govoreći mu da bi hteo, pošto je završio grad, da krene na Karamanovu zemlju" (Konstantin iz Ostrovice). Na kraju se pokazalo da ovaj odred nije imao neku posebnu ulogu oko zauzimanja grada. Njihov zadatak je bio da stražare pored Jedrenske kapije i taj su zadatak obavljali preko volje. Daleko veću ulogu su odigrali rudari iz Novog Brda koji su potkopavali Carigradske zidine.

Teško je opisati sve ono što se dešavalo pod carigradskim zidinama i nabrojati sve one detalje po kojima će ova opsada ostati upamćena. Za ovu našu priču to i nije toliko bitno. U svakom slučaju dana 29. maja 1453. godine naređen je opšti juriš koji je završio osvajanjem grada. "Turci su uzeli Carigrad od hrišćana meseca maja, dana 29. A da su stanovnici grada izvadili svoje (zakopano) bogatstvo iz zemlje (i upotrebili ga) na opšte dobro, ta velika nevolja se ne bi dogodila" (grof Đorđe Branković). U tom jurišu poginuo je i car Konstantin. Jedno vreme se nije znalo gde se nalazi njegov leš, a onda je jedan janičar doneo vest sultanu da je kod Romanos kapije video jednog čoveka koji liči na cara. To mu je obaveštenje donelo veliku nagradu. "A tada car obdari ovoga janičara konjima, novcem, divnim haljinama i krasnim šatorima i dao mu je Agidinsko vojvodstvo u Anadoliji" (Konstantin iz Ostrovice). Caru Konstantinu je odsečena glava i nataknuta na stub da bi svi mogli videti da Vizantija više nema cara. Nikada nije saznato gde se nalazi grob ovoga poslednjeg vizantijskog cara. Nakon svega počela je pljačka grada koja je trajala tri dana, kako je već sultan na početku pohoda obećao. U pratnji vezira sultan Mehmed II, od tada zvani osvajač, ujahao je u Carigrad i ušao u Aja Sofiju. Tada je odjeknula kroz ovu veličanstvenu crkvu muslimanska molitva koja se i danas tamo čuje.

I na kraju potrebno je spomenuti sudbinu Luke Notarijusa, velikog admirala i velikog vojvode, istog onog koji je podjario pobunu protiv crkvene unije govoreći da više želi da vidi turski turban u gradu već rimsku mitru. Mehmed II je odjahao u Lukinu palatu gde ga je ovaj udvorički dočekao pokazujući mu svoju bolesnu ženu. Tu mu je Luka predstavio i svoja dva sina. To će kasnije biti za njega kobno. Mehmed II je napustio Lukinu palatu umirujući ga da mu se neće desiti ništa zlo. Međutim, tu noć, dok je bančio, naredi Mehmed II da mu dovedu najmlađeg Lukinog sina koji je imao tek 14 godina. Bilo je sasvim jasno da ima nameru da ovoga lepoga dečaka obeščasti, a to Luka nije dozvolio. To je bilo sasvim dovoljno da se i Luki i obojici njegovih sinova odseku glave.

Nakon tri dana besomučne pljačke, kada je skoro 60.000 hrišćana, što odvedeno u roblje, što pobijeno, naredio je Mehmed II da sva vojska izađe iz grada. Time je bilo konačno sve gotovo. Vizantijsko carstvo više nije postojalo, a Carigrad je promenio ime u Istambul. Despota je vest o padu Carigrada teško primio čak toliko da se zatvorio u svoje prostorije u dvoru i nikoga nije primao tri dana. Da ga je vest pogodila jeste sasvim sigurno, ali to je bilo uglavnom zbog toga što je znao da se Mehmed II neće zaustaviti samo na Carigradu, te da je sada i on sam na turskom udaru. Despot je pokušao da na neki način odgodi nesreću šaljući svoje poslanstvo kod sultana Mehmeda II, čestitajući mu osvajanje Carigrada. Istovremeno iz turskog ropstva je otkupio neke Carigradske kaluđerice i izdašno pomagao istaknutije vizantijske plemićke porodice, a sve u nameri da i njima omogući otkup.

Početkom proleća 1454. godine dolazi i do sukoba između despota Đurđa i sultana Mehmeda II iako je postojalo primirje koje još uvek bilo, barem zvanično, bilo na snazi. "Turski car Muhamed, načinivši primirje sa despotom da mu do smrti njegove i njegova sina Lazara nikada ne pravi smetnje i da ga se verno i pošteno pridržava, kako je ranije pisano, držao ga se dotle dok nije zauzeo Carigrad. Jer ga je samo zato i bio načinio da bi mu bilo zgodnije da krene da zauzme Carigrad" (Konstantin iz Ostrovice). Bilo je očigledno da je sultan odlučio da Despotovinu zauzme i da je pripoji turskoj državi. Zgodno opravdanje je imao u tome što despot nije redovno plaćao svoj harač i što je ponovo počeo da tajno pregovara sa Ugarskom. Stoga mu je uputio poruku: "Zemlja kojom Ti vladaš ne pripada Tebi, već sinu Lazarevom, Stefanu, pa prema tome meni. Deo Tvoga oca Vuka, kao i Sofiju, mogu da ti odstupim. Ako se budeš odupirao, onda ću te napasti" (Duka). Poslanika koji je doneo ovu poruku zadržali su despotovi ljudi u dvoru ne bi li dobili u vremenu i bolje se pripremili za odbranu. Međutim, sultan Mehmed II nije čekao poslanika da se vrati već je uputio vojsku da udari na Srbiju.

Ovaj put na Srbiju je išla ogromna vojska koja je bila dobro opremljena, ali i puna samopouzdanja nakon osvajanja Carigrada. "Ljudi koji su od straha pobegli kod nas tvrde da je na despotovu zemlju udarila tolika sila turska, o kojoj smo jedva kada čuli ili je videli. Kažu da je osim domaće vojske sultan najmio deset legija plaćenika, ljudi sakupljenih iz svakoga roda, koji se odlikuju posebnom hrabrošću, te su spremni na svako delo. Obesni car pouzdaje se u hrabrost ovih plaćenika, te se nakon prošlog uspešnog rata, kada je osvojio Carigrad, tako pomamio da se nada da osvoji ceo svet. Još tvrde neki da vuče sa sobom tri stotine kola sa mašinama da sa njima udara na gradove" (Ivan Sobota). Kao i do tada, despot se sa porodicom i blagom sklonio n sigurno mesto u Ugarsku bodreći one koji su ostali da se što bolje bore i da što duže izdrže. Da bi im digao duh obećavao im je da će dovesti pomoć iz Ugarske. Ovaj put to nisu bila prazna obećanja kao do tada.

Turska vojska je stigla pod Smederevo i opsela ga. Jedno vreme tvrđava se uspešno branila, a opsađeni su imali jednu izuzetno uspešnu akciju kada je jedna njihova grupacija zašla Turcima za leđa i iznenada ih napala. Nastalo je strašno tursko bežanje pa se i sam turski vođa, Isabeg jedva spasao. Nakon toga, pojavio se lično sultan Mehmed II i doveo moćnu artiljeriju kojom je veoma brzo uspeo da razbije prednje zidove Smedereva. Izgledalo je da će grad pasti.

Baš dok je Smederevo ulazilo u krizu pod Beogradom je sa svojom armijom stigao stari turski dušmanin, Janjoš Hunjadi. U to vreme sultan Mehmed II je izgleda imao nameru da krene sa opsadom Beograda, ali i da zauzme celu Srbiju. Pre 14 godina pod Beogradom je stradao njegov otac Murat II i činilo se da je došlo vreme da se taj poraz osveti. Dočuvši da je Hunjadi u blizini, sultan Mehmed II odjednom izgubi hrabrost i naredi povlačenje. O tome Hunjadi piše: "Saznavši turski car za to (za moj dolazak u Beograd), u pola noći diže vojsku svoju, te žureći se dođe u Sofiju, gde i sad stoji ne želeći da se dalje povlači, pa će tu sa vojskom i da boravi, pa je zatim još ojačati i onda, tako ja mislim, iduće zime se vratiti, ili na Ugarsku ili na Vlašku udariti". Hunjadi se očigledno nije zavaravao time da su Turci konačno odbijeni i njihovo povlačenje je shvatio samo kao privremeno povlačenje.

Baš stoga Hunjadi nije bio neaktivan već krene u poteru za Turcima. Njegovoj vojsci despot Đurađ pridruži svoju i kod Kruševca 1. oktobra 1454. godine dođe do direktnog sudara sa Firuz begom koji je imao oko 30.000 vojnika. Tu su Turci opet razbijeni, a Hunjadi produži da ulazi u tursku teritoriju sve do Pirota i da uz put sve nemilosrdno pali. Poraz Turaka je bio takav da je uhvaćen čak i Firuz beg sa mnoštvom svojih paša i na kraju svi su bili predani kao ratni plen despotu koji se tada nalazio u Smederevu. "Tu se između dve vojske podigoše (kako se obično dešava) oblaci koji zakloniše pogled jednoj na drugu. No na kraju sunčevi zraci razagnaše oblake, te pred neprijateljem zasjaše naoružane čete u kojima su se izdaleka mogle raspoznati Hunjadijeve zastave. Turci su usled ovog iznenadnog nailaska hrišćana toliko obeshrabriše da više nisu pomišljali ni na naoružavanje četa, ni na raspoređivanje straža, ni na prihvatanje bitke s neprijateljem, već je svako nastojao da potraži spas u bekstvu. Stvorivši, dakle, odmah u početku pometnju, svi su stali bežati. Za njima je pošla u poteru laka konjica, koja je mnoge poubijala, a znatan broj zarobila. Kad je, međutim, nastupila noć, hrišćani su se vratili natrag, a Turci su se posakrivali po šumama. Friđibeg i mnoge druge ličnosti bili su zarobljeni" (Mavro Orbin).

U ovoj tursko provali Srbija je stradala kao nikada do tada. Teško je i opisati kakve su sve zločine Turci činili na svome putu. Pri povlačenju odvedeno je nebrojeno roblje, a tek delimično razmere te narodne katastrofe opisuje Hunjadi u svome pismu caru Fridrihu III: "te iz njega srpskoga despota Đurađa oterao i više od 50.000 ljudi ili duša zarobio. Samo kraljevstvo (Srbiju) sasvim je zatro i spalio, osvojivši spoljni zid Smedereva i razorivši dvorac despotov, ...". Iako despot nije raspolagao nekom moćnom silom koja bi se mogla nositi sa turskom, otpora je bilo. To je bilo naročito bilo istaknutu na jugu Srbije gde su postojale dve vojske, doduše manje, ali koje su pravile Turcima velike probleme. Jednu od tih vojski vodio je Nikola Skobaljić i imao je dosta uspeha pa je ostvario i nekoliko pobeda. To ga je ohrabrilo pa se upustio i u jednu zamašniju bitku kod planine Trepalje (kod Novog Brda). Ovu bitku je izgubio i bio zarobljen, a onda sa stricem nabijen na kolac. Koliko je do danas poznato to su prvi Srbi koje su Turci nabili na kolac. O svemu tome Konstantin iz Ostrovice veoma detaljno priča: "Tada oni koji su bili na Sitnici junački udariše na njegovu vojsku i potukoše je i pobiše mnogo Turaka kao i znamenite turske gospode. Posle toga sam car, došavši sa čitavom svojom silom, porazi ih kraj jedne planine koju nazivaju Trepanja. Pričali su Turci da otkad pamte nisu slušali o takvoj bici, da se tako malo ljudi borilo protiv tako velike sile, govoreći da bi car bio do nogu potučen da se bili svi zajedno sastali. A ovako su jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, a samo je gospodin Nikola Skobaljić sa svojim stricem na kolac nabijen".

Nakon odbijanja ove turske navale pokušao je despot da opet pregovara sa sultanom pa mu je uputio i poslanstvo. Međutim, sultan nije imao nikakvih namera da se upušta u cenkanja sa Đurađem i to je otvoreno stavio do znanja. Hunjadi se nije ni nadao da se pregovorima nešto postići pa se neumorno trudio da Evropu pokrene na novi krstaški rat protiv Turaka. Rimski papa Kalikst III pružio mu je odmah svoju podršku pa je na sve strane razaslao svoje propovednike da pozivaju na novi krstaški rat. Među njima se posebno isticao vatreni franjevac, Ivan Kapistran (1386-1456.), koji je svojim propovedima privlačio ogromnu pažnju. Gomile naroda su hrlile da ga čuju iako ga nisu uopšte razumeli budući da je sve propovedi govorio latinskim kojeg običan svet nije poznavao. Ipak, njegove živahne kretnje, gestikulacije rukama i nogama, grimase, značile su sasvim dovoljno. Sama njegova pojava bila je sasvim dovoljna da izazove veliku pažnju. Mali rastom, sav suv i usukan, mršav toliko da je bio sama kost i koža, sa svojih sedamdeset godina obilazio je neumorno bolesne i po cele noći provodio u molitvama. Na njegovim mitinzima prisustvovalo je i po 20.000 ljudi koji su padali u trans zajedno sa njim i onda u znak pokajanja bacali na lomaču karte za igranje, ukrase za kosu, šminku i ostale predmete koji su se smatrali luksuzom. On je tada zaista ličio na proroka koji je verovao u ono što govori.

Prvi put Kapistran je počeo da govori protiv Turaka na saboru u Ugarskoj koji je održan u mestu Rabu (21. juna 1455. godine). U to vreme Turci su bili već pod Novim Brdom. Iako se tada bavio "političkim" radom, Kapistran je sebi uvrteo u glavu da je to sada idealna prilika da despota Đurđa, koji je prisustvovao ovom saboru, prevede u katoličanstvo. Despot je upornog Kapistrana odbio na dosta grub način. "Tako je bio takođe fratar Ivan kapistran iz Reda svetoga Franje. To je bio čovek sveta života i veoma revnostan propovednik. Pošto je mnogo želeo da razgovara sa despotom, poručio mu je da bi se rado s njime sastao, ukoliko mu to ne bi bilo neprijatno. Despot je odgovorio da pristaje da se jednog dana sastanu. Kad su bili u razgovoru, Kapistran je počeo uverljivim razlozima dokazivati da je stanovište katoličke crkve u pogledu religije najsvetije, i njegovim razlozima nije se moglo ništa prigovoriti. Zbog toga je nagovarao i molio despota da se sa svim svojim narodom sjedini s rimokatoličkom crkvom. Đurađ mu odgovori: Ja sam devedeset godina živeo u ovom uverenju koje su mi ulili u dušu moji preci, te sam ja kod svog naroda (mada nesrećan) uvek bio smatran pametnim. Sada bi ti hteo da pomisle - kad bi me videli da sam se izmenio - da sam zbog starosti izlapeo i da sam (kako prost puk veli) podetinjio. Ja bih pre pristao da umrem nego da izneverim predanja svojih predaka" (Mavro Orbin).

Kapistran ni u kom slučaju nije bio takav "svetac" kakav se pravio, već je više bio zahuktali bojovnik katoličke crkve kojeg je ovakav despotov postupak veoma uvredio. Stoga se on žali papi: "Nekako prošlih dana imao sam razgovor sa despotom Raške, koji je ovde od gospode i barona Ugarske tražio pomoć za odbranu svojih oblasti i za povratak izgubljenih. Našao sam ga tako u zlim mislima o veri katoličkoj i tako odbojno ustrajna u svojim zabludama da je zbog toga svima nama hrišćanima za žaliti". Upravo, razgovor Kapistrana i despota Đurađa je bio onaj odlučujući momenat koji je doprineo da Ugarska odjednom izgubi svaki interes da vojno pomogne Srbiju. Despotu, kao iskusnom čoveku, nije trebalo mnogo pa da to ustanovi i stoga ubrzo napušta Ugarsku.

Dok se sve ovo odvijalo, turski pohod iz proleća 1455. godine je i dalje trajao. Tursku vojsku je ovaj put vodio lično sultan, ali sada sa znatno izmenjenom taktikom budući da je prvi cilj bio Novo Brdo. U samome početku grad je odbijao bilo kakvu pomisao od predaji jer se izgleda očekivala pomoć iz Ugarske. Sultan je tada naredio da se iz velikih topova punih 40 dana bombarduju njegove zidine. U Ugarskoj se za to odmah saznalo i bilo je stvarno nekih pokušaja da se sakupi pomoć. Međutim, sabor koji je trebao da odobri novi pohod teško se sakupljao (zbog razloga koji su napred opisani) i dok se to otezalo Novo Brdo se i predalo. To je ostavilo veoma težak utisak na sve koji bili prisutni, a svakako na despota Đurđa koji je takođe tu bio. "Sa žalošću javljam vašoj svetlosti da je danas došao glasnik poslan gospodinu raškome despotu, koji ovde boravi tražeći od gospode i barona pomoć za odbranu svoga vladanja; glasnik taj javio je despotu i baronima da je neprijatelj imena Hristova, car turski Mehmed zauzeo najvažniji grad raški, po imenu Novo Brdo, gde je rudnik zlata i srebra, koji despotu daje godišnji prihod od 120.000 dukata. I drugi gradovi i varoši su opsednuti i samo što ne padnu. Svi su preplašeni, presveti oče, zbog tolikih udaraca i počinjenih zločina" kaže Kapistran u jednom pismu papi. U daljem tekstu moli Kapistran papu da ovaj sakupi 20.000 vojnika koji bi sa ostalom vojnom pomoću sa Evropskih dvorova sačinjavali armiju od oko 100.000 ljudi pomoću kojih bi se Turci slomili. Kapistran ne želi samo da Turke protera iz Evrope već predlaže da se ratni pohod produži sve do osvajanja Jerusalima. Sve je to bilo lepo zamišljeno, ali veoma teško ostvarivo.

Novo Brdo je palo na pomalo čudan način. Jedno vreme grad se branio, ali nakon 40 dana neprekidnog bombardovanja i razočarenja što pomoć nikako ne stiže, branioci stupe u pregovore sa sultanom. Predaja je bila 1. juna 1455. godine. "Počeo je da opseda Novo Brdo koje je tukao artiljerijom, i kugle su u parabolama padale u grad. Ovaj način pucanja iz artiljerije prvi je (piše Laonik u VII knj.) pronašao Mehmed. Zaprepašćeni branioci predadoše se" (Mavro Orbin). Uslovi koje je sultan ponudio bili su zaista povoljni, ali sultan se njih nije držao. Želeći da se grad što prije preda obećao je mnogo toga, ali sve je to bila samo varka ne bi li se grad što prije predao.

Samu opsadu, prevaru koju je izveo sultan Mehmed II i osvetu koju je priredio stanovnicima Novog Brda veoma je detaljno opisao Konstantin iz Ostrovice. Sam Konstantin je bio među onima koji su kao mladići bili tu zarobljeni, a onda odvedeni u Anadoliju gde su pripremani za janičare. "Odatle je car krenuo i opseo jedan grad koji grad koji zovu Novo Brdo, odnosno Srebrna i Zlatna planina, i zauzeo ga je, ali pomoću dogovora po kojem je stanovnicima obećao da će ih ostaviti na njihovim imanjima i da im mlade žene i sitnu čeljad neće odvoditi. A kad se grad pokorio, car je naredio da se zatvore kapije i da se ostave otvorena samo jedna vrata. Kada su Turci došli u varoš, naredili su svim domaćinima da svaki sa svojom porodicom, s muškom i ženskom čeljadi, iziđe kroz vrata iz varoši na rov, ostavljajući sve svoje blago u kući. I to su išli jedan za drugim. A car je, stojeći pred vratima, birao mušku čeljad na jednu stranu, a žensku čeljad na drugu stranu, a muškarce isto tako na rov na treću stranu, a žene na četvrtu stranu, pa je naredio da se poseku svi oni ljudi koji su bili među njima najistaknutiji. A ostale je naredio da puste u grad i nikome nije bilo zabranjeno da bude na svome imanju. Mladića koje je izabrao bilo je na broju trista dvadeset, a ženske čeljadi najizabranije sedam stotina i četiri. Ženske glave je sve razdao među poganike a mladiće je uzeo sebi za janičare, a poslao ih je u Anadoliju, preko mora, tamo gde ih čuvaju" (Konstantin iz Ostrovice).

Bio je tu još jedan očevidac koji je to stradanje opisao. "Zemlja pusta, muži hrišćani i jedinovernici bejahu, krv svoju iznenada nemilostivo prolivenu videše, žene obeščedene i obeščašćene u roblje se prodaju, mladići su plenjeni, avaj, i pravoslavlje promenili i sakupljeno imanje zlo razgrabljeno" (Dimitrije Kantakuzin).

Uvidevši da mu nema druge, despot Đurađ je ponovo savio vrat i stupio u pregovore sa sultanom Mehmedom II. Poslao je poslanstvo koje je trebalo da izbori što povoljniji mir. Dok su pregovori trajali despot je imao raščišćavanje nekih računa sa strankom Hunjadijevaca. Iako je do kakvog-takvog pomirenja između njih dvojice došlo još prije, situacija je bila stalno zategnuta uz mnogo izazivanja sa obe strane. U neprijateljstvu prema despotu naročito se isticao Mihailo Silađi, komandant Beograda, jedan od najpoverljivijih ljudi Janjoša Hunjadija. Sukob je počeo onda kada je Silađi (u vreme dok je despot boravio u Ugarskoj) počeo da zida neka utvrđenja na onoj strani Dunava gde se nalazilo Smederevo, što nikako nije bilo po volji despotu Đurđu. Kako se Silađi nije mogao na drugačiji način odgovoriti, odluči despot da ga zarobi i da ga na taj način natera na ustupke. Međutim, zaseda koja je postavljena Silađiju uspe samo delimično, a Silađi umakne u Beograd. No, brat mu Ladislav nije imao te sreće već bude izboden na smrt. "Kad se, dakle, Đurađ vratio kući, i čuo da Mihailo Silađi, čiju je sestru Hunjadi imao za ženu i koji je tada bio određen za odbranu grada Albe, novim imenom zvanog Beograd, sa svojim bratom Ladislavom prolazi na kolima blizu njegove granice, poslao je prema njima izvestan broj naoružanih ljudi sa zadatkom da mu ih dovedu žive ili mrtve. Kad je Mihailo video da će ga Rašani napasti, baci se smesta s kola i uzjaha već spremnog konja, te se spase bekstvom, prokrčivši sebi put oružjem u ruci. Međutim, njegov brat Ladislav, koga su Rašani zatekli na kolima, bio je ranjen na više mesta i tu je umro" (Mavro Orbin).

Nakon ovoga napada Mihailo Silađi je pripremao osvetu i priliku je dočekao veoma brzo. Od mnogobrojnih uhoda koje je postavio oko despota dočuje da će despot sa pratnjom da krene u lov. "Mihailo odluči da osveti nanesenu nepravdu i bratovljevu smrt, te zato postavi Đurđu mnogo uhoda preko kojih je s najvećom pažnjom pratio njegovo kretanje. I kad mu je bilo saopšteno da će Đurađ kroz kratko vreme morati, radi pregleda tvrđava, da pređe gore obalom Dunava, postavio mu je na put kojim je imao proći zasedu sastavljenu od znatnog broja naoružanih ljudi" (Mavro Orbin).

Ovaj događaj ide u 17. decembra 1455. godine, u vreme kada je despot sa porodicom boravio u Sremu u mestu Kupinovo. Kako je u Smederevu vladala kuga despot je mislio da će u Kupinovu biti sigurniji. Od bolesti se spasao, ali ne i od Silađija. Kada je izjahao u lov, despota i njegovu malobrojnu pratnju u kojoj je bio i sin mu Lazar, iznenada napadnu Silađijevi ljudi. Sam Mihailo Silađi se ustremio na despota koji se branio koliko je mogao, ali to je trajalo kratko sve dok mu Silađi nije odsekao nekoliko prstiju. Nakon toga se despot predao, dok mu je sin Lazara uspeo da umakne. "Čim je Đurađ stigao na to mesto i izišao na čistinu pred Mihaila, Mihailo je silovito nasrnuo na njega. Odsekavši mu u borbi dva prsta desne ruke, na kraju ga je zarobio" (Mavro Orbin).

Konstantin iz Ostrovice ima nešto drugačiju verziju. Po njemu, Đurađ se od neke zaraze sklonio izvan grada i svoje šatore razapeo u blizini Beograda. O tome je prethodno obavestio Hunjadija i Silađija i od njih dobio dozvolu, ali i uveravanja da će tu biti siguran. To je pomalo uspavalo despotovu budnost i on je najveći deo svoje pratnje otpustio. "Oslonivši se na njihova obećanja, despot otpusti od sebe svoje dvorane i življaše tu bezbedno, ne brinući se ni o čemu. A posle dve nedelje Mihailo Silađi iziđe iz Beograda s nekoliko stotina konjanika i udari na despota noću i odseče mu dva prsta na desnoj ruci i uhvati ga, a njegov sin Lazar umače" (Konstantin iz Ostrovice). Pomalo iznenađuje naivnost despotova i njegovo poverenje u Silađijevu reč. Pitanje je zbog čega je despot mogao nekome verovati na reč kada je i sam po ko zna koliko puta kršio onu reč koju je sam dao. Osim toga, mora se reći i to da Silađi nije bio ništa više veroloman u odnosu na despota koji je na neki način i isprovocirao čitav ovaj sukob time što je prvi napao Silađija. Radilo se o sukobu dva velikaša, sa istom količinom morala, odnosno nemorala.

Nakon ovoga, Silađi odvede despota u Beograd gde su počela cenkanja. Silađi je navodno tražio najpre Smederevo, a despot je pristao. Međutim, predaju grada odbije Jerina, despotova deca i ostali velikaši: "i zahtevao je od njega kao otkupninu njegovu tvrđavu Smederevo. Despot obeća da će mu je dati, ali njegova žena, sinovi i baroni nisu hteli" (Đurađ Sremac). Sada se cenkanje nastavilo, a despot se već uplašio i za svoj život. Ipak, uspeo je na neki način da ubedi Silađija da ga pusti uz veliki otkup. Navodno je Silađi pristao, ali stalno se mešao neki pisar po imenu Ladislav koji ga je stalno odgovarao od sporazuma sa despotom. "Sam despot vide da mu nema (pomoći), ponižavao se mnogim usrdnim molbama da bi ga Mihailo pustio na miru u njegovo kraljevstvo, ali Mihailo to nikako nije hteo" (Đurađ Sremac). Na kraju je ipak došlo do dogovora, ali pri predaji otkupnine despotovi ljudi naprave klopku Silađiju. "S vremenom dođoše baroni Rašana Mihailu Silađiju s velikom molbom; obećali su pedeset hiljada maraka za svog gospodara. Čuvši to, Mihailo Silađi pristade za sto hiljada maraka, a despot dopusti da se da. I Mihailo je odmah bio zadovoljan te ugovorom utvrdiše da despota sprovedu do granice (njegove) zemlje i da se blago tamo dostavi. Mihailo Silađi pristade. Onaj pisar, Ladislav, veoma je silno savetovao i dokazivao svom gospodaru Silađiju da su Rašani nepostojani, da im nikako ne poveruje. A despot je često slušao kako te reči izlaze iz Ladislavljevih usta, u gorčini duše veoma se žalostio i potajice ih pohranjivao u svom srcu. I (Rašani) su pohitali do Smedereva po blago. I stali su na granici, položili otkupninu z kralja Rašana, a potajno su namestili na skrovitom mestu dvesta najboljih raških vojnika" (Đurađ Sremac).

Silađi kao da je podozrevao da može doći do kakvog iznenadnog napada despotovih ljudi, pa je dosta nevoljno krenuo da se obavi ova razmena. Slutnje su mu se pokazale kao tačne, ali kako je bio oprezan uspeo je da umakne klopci. Međutim, te sreće nije bio pisar Ladislav koji je uhvaćen i odmah odveden u Smederevo. Tu mu se na grozan, ali i veoma originalan način despot osvetio. "Gospodina despota s blagom i pisara Ladislava odvedu u smederevsku tvrđavu. I uskoro je za ručkom lepo ugostio pisara Ladislava, a zatim je naredio kovačima da odmah načine gvozdeno škropilo. I namestili su ga. I svakog dana gurali su mu ga u usta i pritiskali jezik i tako je strašnom smrću otišao sa ovog sveta. I despot mu je govorio: On bi me već odavno pustio i bio bih slobodan da ti nisi svoga gospodara savetovao svojim jezikom, a to sada trpiš u svojim ustima" (Đurađ Sremac).

Konstantin iz Ostrovice to sasvim drugačije priča. Po njemu despot i Silađi su se nagodili, ali kako je trebalo prikupiti veliku sumu novca, to je Silađi despota pustio, ali je kao taoca uzeo despoticu Jerinu. "Tamo su izračunali da treba da im da sto hiljada zlatnika i morao im je ostaviti kao jemstvo svoju ženu pi imenu Jerina, a sam ode u Smederevo da bi tu sumu pripremio". Despot je bio od reči i na vreme je doneo dogovoreni novac i predao Silađijevim ljudima. Međutim, grupa despotovih velikaša nije mogla da podnese ovu sramotu pa su iz potaje, bez despotovog znanja, napravili klopku Silađijevim ljudima, pobili ih iz zasede i oteli zlatnike. U to vreme Jerina je još uvek bila kod Silađija kao talac i ko zna kako bi se i ona provela da se nije umešao ugarski kralj i naredio Silađiju da je pusti bez ikakvog otkupa.

Pocetak