Pašić je 3. juna 1913. podneo Petru Prvom Karađorđeviću ostavku svoje vlade, jer je i u vladi došlo do razmimoilaženja kako rešiti spor sa Bugarima. Kralj nije hteo da primi ostavku smatravši "da je neumesno izazivati krizu vlade kad ona uživa poverenje većine i krune, nego da treba produžiti otpočeti posao oslobođenja". Šest dana kasnije, pod pritiskom opozicije, 9. juna Pašić ponovo bezuspešno podnosi još jednu ostavku vlade kralju Petru Prvom.
    Sa druge strane, pošto je problem deobe teritorije oslobođene od Turske bio složen, izbio je spor po pitanju granice između Srbije i Bugarske. Pošto Bugari nisu bili spremni na kompromis i mirno rešenje, Bugarska je juna 1913. koncentrisala velike trupe na granici sa Srbijom. Srpski vojni krugovi su tražili da se napadnu Bugari, pre nego što oni uđu u Srbiju. 
    Pašić je, kako navode istoričari, mudro oklevao, ne želeći "da se prvi baci kamenom". Ali, Bugarska je napala Srbiju 30. juna te godine, izvršivši istovremeno napad i na Grčku. Već narednog meseca bugarska vojska je bila poražena i prinuđena da traži mir, koji je potpisan u Bukureštu avgusta 1913. godine. 
    Srbija je balkanske ratove završila sa znatnim dobitkom. Proširena je, kako navode istoričari, za oko 40.000 kvadratnih kilometara i dobila je Južnu, odnosno Staru Srbiju. Po hrabrosti svoje vojske Srbija je postala najuglednija država Balkana i stekla priznanje Evrope. Ujedno ona postaje i nada svih Srba na Balkanu, pa postaje privlačna i za sve južne Slovene.
    U to vreme, kako ocenjuju istoričari, ugled radikala, a naročito Nikole Pašića veoma je porastao. "Čika Pera" (kralj Petar Prvi Karađorđević) i Baja (Nikola Pašić) bili su ličnosti o kojima je narod govorio da "dok oni upravljaju Srbijom niko nizašta ne treba da brine". 

     Povratak na predhodnu stranu