Kao za vreme balkanskih, tako je i u vreme Prvog svetskog rata Nikola Pašić bio na čelu Vlade Kraljevine Srbije. A pre izbijanja Prvog svetskog rata pokušao je da napravi kompromis sa Austrougarskom, predlažući Beču da sklope trgovinski ugovor u kome će Srbija dobiti tretman najpovlašćenije nacije, slobodnu luku negde na Jadranu i opšte dogovorene tranzitne carine: "Kad bi se to obezbedilo mogli bismo postati uzajamno korisni susedi...", predlagao je Pašić, dodajući da je on čovek mira, ali da ga Austrougarska gura na put rata, jer želi da ima presudnu reč u balkanskim poslovima.
    Brojna istorijska istraživanja ukazuju da je Austrougarska i pre početka Prvog svetskog rata bila odlučna da porazi Srbiju i da je ubedila nemačku vlast u Berlinu da je "preventivni rat protiv Srbije apsolutna nužnost". 
    Tako je zgodan povod za napad na Srbiju bio Sarajevski atentat na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinada na Vidovdan, 28. juna 1914. Mada je u to vreme Bosna i Hercegovinabila pod aneksijom Beča, Austrougarska je odmah uputila ultimatum Srbiji sa vrlo teškim zahtevima, tražeći pozitivan odgovor u roku od 48 časova. Pašićeva vlada je teškom mukom prihvatila većinu zahteva osim jednog. 
    Naime, Srbija se saglasila da izmeni zakon o štampi tako da se onemoguće napadi na Beč, da raspusti organizaciju Srpska narodna odbrana, da protera učitelje, državne činovnike i oficire koji su bili antiaustrijski raspoloženi. Ali, Srbija nije mogla da uvaži zahtev da austrougarski agenti vrše istragu na tlu Srbije po pitanju ubistva Franca Ferdinanda. Nakon toga su između dve države prekinuti diplomatski odnosi.
    Austrougarska je objavila rat Srbiji 28. jula 1914. godine napadom na Beograd.
    Nakon početnih neuspeha srpska vojska se povukla u unutrašnjost Srbije, a Pašić sa vladom u Niš. Srpska vojska se potom pregrupisala i teško porazila neprijatelja, proteravši ga iz Srbije. Tako da su se marta 1915. proširili glasovi da navodno Beč nudi mir pod povoljnim uslovima. Pašić je kazao da "ukoliko takva ponuda i postoji, samo bi idiot mogao da je prihvati, jer ako centralne sile pobede u ratu one će odustati od svojih obećanja i uništiti Srbiju kao nezavisnu državu, a ako saveznici pobede, kazniće Srbiju zbog njene izdaje pa će njene nacionalne aspiracije biti time nepopravljivo oštećene". 
    Međutim, u leto 1915. usledio je novi sinhronizovani napad na Srbiju nemačko-austrijskih i bugarskih snaga. U nedostatku savezničke pomoći u značajnijoj meri, srpska vojska je bila prinuđena na povlačenje koje je počelo 6. oktobra. Vojska se sa delom naroda, krunom i vladom povlačila ka jugu Srbije, a od 12. novembra preko Albanije i Crne Gore. Pašić se sa vladom povukao iz Niša u Kraljevo, zatim u Rašku, pa u Kosovsku Mitrovicu i preko Kosova polja. Predsednik srpske vlade je nakon vrlo teškog putovanja stigao u Skadar 30. novembra 1915.
    Srpska vojska se povlačila u tri pravca: preko Elbasana i Tirane na Drač, preko Peći i Podgorice na Skadar i dolinom Belog Drima, takođe na Skadar. Ovaj put, kojim se povlačio i Pašić, bio je najkraći, ali i najteži. Dane i dane, po kiši i pljusku, pristizale su hiljade aveti ugašenih očiju jedva izustivši: "Hleba", a hleba nije bilo... 
"Mnogi su kao snoplje padali po ulicama Skadra", svedoči Sforca. Uveče 19. januara, par sati nakon iskrcavanja na Krf, Pašić je dobio vest da se prvi transportni brod koji dolazi iz Albanije sa jednim delom srpske vojske, ukotvio pred malim ostrvom Vido u krfskim vodama. 
    U ne preterano prijateljskoj atmosferi na grčkom ostrvu Krfu, odakle nije odlazio osim po potrebi diplomatske službe, Pašić je uspeo da prikupi energiju i obezbedi savezničku pomoć da se opremi oko 150.000 srpskih vojnika koji su zatim upućeni na Solunski front, odakle su krenuli u borbe za oslobođenje Srbije. 
    Pašić je jula 1917., potpisao poznatu "Krfsku deklaraciju" kojom se proglašava narodno i državno jedinstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, i daju osnovi uređenja buduće zajedničke države". A dan pošto su saveznici počeli vojne operacije protiv bugarske vojske na Solunskom frontu, 2. septembra 1918. godine, stigao je u Pariz. 
    Odatle, do kraja oktobra, nastavlja diplomatske misije u Engleskoj, a zatim i u Ženevi. U Parizu je na njega izvršen pritisak saveznika i predstavnika Jugoslovenskog odbora da prizna zagrebačko Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba, da srpska vojska ne prelazi reku Savu. Pristao je i na obrazovanje zajedničke vlade u Parizu, a potpuno ujedinjenje u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca obavljeno je 1. decembra 1918. godine.

     Povratak na predhodnu stranu