Византијски цар Манојло Комнин, (1143-1180) који је најстаријег Тихомира поставио за великог жупана Рашке, после смене великог жупана Десе, позива Немању у Ниш и даје му титулу "царски син" и земљу око Дубочице (Лесковац) и река Расине, Топлице, Ибра и Пусте реке и тиме га готово изједначује са најстаријим братом. Истовремено, Немања подиже цркве у Топлици, манастир Светог Николе и цркву Свете Богородице на ушћу реке Косанице. Браћа му оспоравају право да самостално дела у својим области, што прераста у сукоб. На скупу великог жупана Тихомира и удеоних кнежева браћа хапсе Немању зато што се супротставља примату великог жупана. Немању су потом заточили у пећину крај Раса, но његова га војска ослободађа. Стефан Немања постаје владар Рашке вероватно 1166. године, после одсудне битке на Косову, у којој његов противник и старији брат, Велики жупан Тихомир, губи и власт и главу; код Пантина се утапа у Ситници, док Страцимиру и Мирославу остају на управу њихове удеоне кнежевине.

У покушају да се ослободи византијске управе Немања уз подршку Угарске и Млетачке у сукобу са Манојлом Комнином губи битку и прихвата вазални однос према Византији. Као византијски вазал учествује у бици код Мириокефалона (1176). Ово савезништво ће трајати све до смрти Манојла Комнина.

Стефан Немања је као владар имао је бројне сукобе али и склапао многе савезе са Византијом, Угарском, Немачком, Рагузом - данас Дубровник (1186), Млетачком, Бугарима што је омогућило знатно проширење територије рашке државе. После смрти Манојла Комнина, чија је држава обухватала и Угарску и суседне српске државе, Византија је запала у дуготрајну кризу. Велики жупан Стефан Немања користи слабости и тешкоће Византије да прошири власт до Јужне и Велике Мораве, на територију данашњег Косова, равницу око Скадарског језера и приморске градове од Котора до Скадра. Под управом Немањине браће и синова нашле су се и територије некадашњих кнежевина Захумља (без Корчуле), и Травуније, Неретвљанска Крајина, Зета, Хвосно (Метохија без Призрена), област између Дрине и Велике Мораве и средњи и горњи ток Дрине, тако да је српска држава обухватила простор између река Неретве и Јужне Мораве, приближно од планине Рудника до обале Јадранског мора.

Док му је престоница још у Расу Стефан Немања, сада велики жупан, осваја Ниш 1183. године, продирући дубоко у византијску територију, до Софије. Добро познајући стратешки значај Ниша (у коме је рођен цар Константин) он планира да престоницу државе пресели у "најпознатији од својих градова". Ипак, 1190. године Ниш је поново византијски град, иако је Стефан Немања, велики градитељ и обновитељ цркава чије је државне интересе пратила црквена политика, у Нишу као у јаком црквеном средишту, за кратког столовања обновио неке цркве а неке саградио.

Он је први српски владар који је једном немачком владару понудио војно и политичко савезништво - при сусрету са царем Фридрихом Барбаросом у јулу 1189. године у Нишу. Када се Византија ослободила притиска крсташа, у новим сукобима Немања је приморан да врати освојене земље око Ниша и даље на исток. Пошто је претрпео пораз у бици на Морави 1190, закључен је мир у коме Византија није имала снаге да наметне битне територијалне промене. Стефан Немања добија од Византије признање српског државног суверенитета а његов син Стефан (будући првовенчани краљ Србије) византијску принцезу Евдокију, нећаку византијског цара Исака II Анђела за жену.

На државном сабору 1196. Стефан Немања се одрекао престола у корист средњег сина Стефана Првовенчаног, коме ме је дао Рашку на управу. Старијем сину Вукану оставља Зету, Требиње, Топлицу и Метохију. Замонашио се у Студеници и примио име Симеон, као и његова жена Ана, потоња монахиња Анастасија. Преминуо је на Светој Гори (1200), у манастиру Хиландар који је подигао са најмлађим сином Растком, у монаштву нареченим Савом.

Ктитор је манастира Студеница, Кончул, Бистрица Ђурђеви ступови (1170-1171) код Раса, цркве Светог Николе и Светог Великомученика Пантелејмона у Нишу, св. Богородице у Топилу. Подизао је манастире у земљи, али је и слао је дарове хришћанским светињама и ван своје државе: Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму, цркви Светих апостола у Риму, св. Николе у Барију, манастиру св. Богородице Евергетике у Цариграду.

Заједно са сином св. Савом оживео је запустели манастир Хиландар на Светој Гори 1198. Према предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски Сабор канонизовао за светитеља, свети Симеон Мироточиви, јер су његове мошти точиле миро. У дворишту Хиландара и сада рађа лоза, коју је посадио Свети Симеон, чији плодови по предању имају чудотворна, исцелитељска својства. Његове мошти је 1207. године св. Сава пренео у његову задужбину, Царску лавру манастира Студеница.