ПОБЕДНИК
Аутор: ИВАН МЕШТРОВИЋ

Бронза - камен, укупна висина око 14 м. Подигнут 1928.

Године 1912. Мештровић је пројектовао монументалну фонтану која је требало да се постави на Теразијама, са темом ослобођење Србије од Турака. У центру базена са водом замислио је петостепени стуб, симбол петовековног ропства под Турцима, на чијем би врху стајао "Победник". После завршетка Првог светског рата одустало се од извођења овог пројекта, па је 1928. "Победник" постављен на Калемегдану, поводом прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта. Често се користи као симбол Београда.

СПОМЕНИК НЕЗНАНОМ ЈУНАКУ
НА АВАЛИ
Аутор: ИВАН МЕШТРОВИЋ

Подигнут 1938.

У годинама после Првог светског рата споменици незнаним јунацима подигнути су у свим савезничким земљама, па се и Југославија придружила овој општој акцији. Споменик је грађен четири године (1934-1938) и у њему су сахрањени остаци непознатог јунака. Споменик има облик саркофага на постаменту од шест степенова. Бочно су постављене каријатиде, које симболизују почасну стражу.

СПОМЕНИК БРАНИОЦИМА БЕОГРАДА ИЗ 1915.
Аутор: КОЉА МИЛУНОВИЋ

Налази се на обали Дунава, код Спортског центра. Бронза и камен, висина 350 цм. Подигнут 1988.

На споменику су уписане речи из наредбе мајора Гавриловића: "Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора бити светао. Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук је жртвован за Краља и Отаџбину. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео Краљ! Живео Београд!"

СПОМЕНИК ОСЛОБОДИОЦИМА БЕОГРАДА 1806.

Налази се у Карађорђевом парку. Зидан у камену са облогом од вештачког камена, укупна висина 547 цм.

Подигао га 1848. кнез Александар Карађорђевић у спомен ослободиоцима Београда у Првом српском устанку. Обновио га 1889. краљ Александар Обреновић. То је најстарији јавни споменик у Београду.

СПОМЕНИК ТРЕЋЕПОЗИВЦИМА
Аутор: СТАМЕНКО ЂУРЂЕВИЋ

Налази се у Карађорђевом парку. Камен 250 цм, укупна висина 470 цм.

Споменик је посвећен војницима-трећепозивцима палим у Првом светском рату.

ИГРАЛИ СЕ КОЊИ ВРАНИ
две композиције

Аутор: ТОМА РОСАНДИЋ

Пред улазом у Скупштину Србије и Црне Горе, у Булевару краља Александра.

Бронза, постављен 1939.

СПОМЕНИК ВУКУ КАРАЏИЋУ
Аутор: ЂОРЂЕ ЈОВАНОВИЋ

У Студентском парку, бронза 300 цм, укупна висина 725 цм.
Подигла га Београдска општина 1937.

ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
(Тршић код Лознице, 1787 - Беч, 1864), лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика

Учио је школу у Лозници (1795) и манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809-10. тешко је оболео, лева нога му је остала згрчена, тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813. одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар, подстиче да сакупља народне умотворине и песме, и ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје "Рјечник (са граматиком)" у којем је објављена и реформа српског језика. Радио на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах "Даница" и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.

Захваљујући Вуку, српске народне песме постале су познате и цењене широм Европе, а изузетно су се допале и Гетеу. Објављене "Песме" Бранка Радичевића показале су да се народним језиком могу писати и уметничка дела, а Даничићев "Рат за српски језик и правопис" доказао је, снагом научних аргумената, оправданост Вукових језичких поставки. Његово дело имало је огроман утицај и на остале југословенске народе, па су се тако, на тзв. Књижевном договору у Бечу 1850. године, представници српског и хрватског културног живота споразумели о увођењу јединственог књижевног језика код оба народа. Године 1897. Вукови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве.

СПОМЕНИК ДОСИТЕЈУ ОБРАДОВИЋУ
Аутор. РУДОЛФ ВАЛДЕЦ

Бронза 300 цм, укупна висина 500 цм. Подигнут 1911. испред некадашње Народне библиотеке (пред улазом у Калемегдан), а 1930. пренет у Универзитетски парк.

На споменику је исписана максима: "Идућ учи, у вјекове гледај!"

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
(Чаково, Банат, око 1739 - Београд, 1811), књижевник, филозоф, педагог и народни просветитељ

Као младић отишао у манастир, али се касније раскалуђерио, путовао по свету и студирао на европским универзитетима. Спада у најзначајније и најутицајније личности српског народа у 18. и почетком 19. века. Прешао у Србију 1806. (за време Првог српског устанка) и 1808. основао Велику школу, а потом постао први министар просвете у Србији (1811). Знање и идеје уносио у народ тежећи да га просвети. Рационалист, родољуб, реформатор, борио се против сујеверја и свемоћи цркве. Међу првима тежио јединству југословенских народа, без обзира на верске разлике. Залагао се за употребу народног језика у књижевности, за ослобођење жена из ропског положаја итд. Најзначајнија дела: "Живот и прикљученија", "Басне", "Совјети здравог разума". Сахрањен у порти Саборне цркве у Београду.

СПОМЕНИК ИВИ АНДРИЋУ
Аутор: МИЛЕНКО МАНДИЋ

На Андрићевом венцу, у близини Пионирског парка; бронза 140 цм. Подигнут 1992. поводом стогодишњице рођења нашег нобеловца.

ИВО АНДРИЋ, www.ivoandric.org.yu
(Долац крај Травника, 1892 - Београд, 1975), добитник Нобелове награде за књижевност 1961.

Гимназију је завршио у Сарајеву, студирао у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, докторирао у Грацу. Између два светска рата био у дипломатској служби. Писац снажне имагинације, а истовремено и ванредан познавалац историјских прилика старе Босне, о којој је најчешће писао. Сугестивно је дочарао људску и друштвену панораму минулих времена. У почетку је објављивао песме, да би временом прешао на приповетку и роман. Спада међу наше најчитаније писце, такође и међу оне који су највише превођени у свету.

Написао романе "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Госпођица", "Проклета авлија" и "Омер-паша Латас"; збирке приповедака "Немирна година", "Жеђ", "Јелена, жена које нема", "Лица", "Деца", "Кућа на осами"; лирску прозу "Еx понто", "Немири"; медитативну прозу "Знакови поред пута", "Разговор са Гојом". Писао и есеје о својим омиљеним писцима Његошу, Кочићу, Матавуљу. Био дуго година председник Савеза књижевника Србије.

СПОМЕНИК МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ
Аутор: ДРИНКА РАДОВАНОВИЋ

Бронза 70 цм, укупна висина 260 цм. Подигнут 1993. поводом обележавања стогодишњице рођења великог писца.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
(Чонград, Мађарска, 1893 - Београд, 1977), песник, приповедач, романсијер, драмски писац

Један је од најистакнутијих представника модерног књижевног израза код нас после Првог светског рата. Радио је као професор и новинар, а од 1928. у дипломатској служби. Други светски рат затекао га је у Риму, одакле одлази у Лондон, да би се вратио у Београд тек 1965. Почео је да објављује 1918. и до краја живота исписао је најпоетскије романе на српском језику ("Сеобе" и "Друга књига Сеоба"), најдубљу поему у славу Београда ("Ламент над Београдом"), најпотресније романе о рату ("Дневник о Чарнојевићу") и изгнанству ("Роман о Лондону"), студију о Микеланђелу, поему "Стражилово", у којој "заиста монументална конструкција архитектонских маса не противуречи лакоћи и смарагдној прозирности материјала од којих је саграђена, ни спонтаности елемената који су у њу уграђени" (Марко Ристић).

Покретао је листове и часописе ("Путеве" са М. Ристићем 1922, "Идеје", политички лист 1934), добио највећи број књижевних награда између два рата у Београду. Екранизације његових проза ("Сеобе" Александра Петровића и др.) доказују да је Црњански био с правом уверен у своје драматуршко умеће ("Маска, 1918, "Конак", 1957, "Тесла", 1966). Написао је и неколико брилијантних есеја о сликарима и позоришту, путопис "Љубав у Тоскани", мемоарске записе "Итака и коментари" и "Ембахаде" I-III и роман "Код Хиперборејаца

СПОМЕНИК ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ЛАЗАРЕВИЋУ
Аутор: НЕБОЈША МИТРИЋ

Налази се на Горњем граду, бронза 220 цм.
Подигнут 1982. као поклон аутора Београду, поводом 30. годишњице уметничког рада.

ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ
(1377-1427), српски владар

Први је од Београда направио престоницу свих српских земаља од Саве и Дунава до Јадранског мора. Постао је кнез у својој дванаестој години, после погибије кнеза Лазара, његовог оца, у Косовској бици 1389. године. Поред мајке, кнегиње Милице, стекао је лепо образовање, припремио се озбиљно и за војничку и за дипломатску каријеру. Прекаљен у главним оновременим биткама (Ровине 1395, Никопоље 1396, Ангора 1402), увек на страни султана Бајазита, осамосталио се пошто је задобио његово поверење и приколонио се Угарској. И као што је за услуге Бајазиту добио Пећ и Приштину, тако је од Мађара на поклон добио Мачву и Београд, а захваљујући пријатељству са византијским царем Манојлом II упознао је све владаре Средње Европе. Прихватио је њихов начин управе, а подстицање градитељства и уметности преузео је од својих предака. Заузимао је висок ранг међу европским витезовима. Био је међу најугледнијим од двадесетчетворице ритера Змајевог реда.

На свом двору у Београду држао је сликаре и архитекте, прихватао најпознатије писце из Грчке (песника Андонија Рафаила) и Бугарске (Григорија Цамблака и Константина Филозофа). У новоподигнутом манастиру Ресави (данас Манасија) основао надалеко славну школу преписивања и тумачења грчких текстова, од писаца добио сумарне хронике из националне и светске историје. И сам је писао, па свака његова повеља садржи и увод са лако препознатљивим деспотовим стилом. Написао је "Похвално слово кнез Лазару", "Натпис на мраморном стубу на Косову" и песму "Слово љубве", која ће у нашој средњовековној књижевности остат пример високо однегованог стила, надахнуте и оригиналне поезије. Овом владару приписује се и наш превод грчког дела "О будућим временима", значајне алегоријске поеме о злу. Један од најобразованијих људи свога доба, био је у ствари представник српске ренесансе. То се најбоље види из обимног дела Константина Филозофа "Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина деспота Стефана", дело у којем се владар не слави као светац, већ као мудри дипломата, храбри ратник и талентовани песник, истински љубитељ уметности.

СПОМЕНИК КАРАЂОРЂУ
Аутор: СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ

На платоу испред зграде Народне библиотеке Србије у Небојшиној улици.
Бронза 320 цм. Подигнут 1979.

ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ
(Вишевац код Раче Крагујевачке, 1768 - Радовање код Смедеревске Паланке, 1817), вођа Првог српског устанка.

Турци су га звали Карађорђе - Црни Ђорђе. Био је чобанин у Шумадији, па сеоски трговац стоком. Младост је провео одупирући се турском насиљу, најпре као хајдук, а касније као храбар ратник у чети добровољаца (фрајкора) капетана Радића Петровића у аустријско-турском рату 1788-1791.

По повратку јаничара у Београд отишао је у хајдуке и са виђеним људима почео да припрема отпор већих размера. Измакао је сечи кнезова и на збору у Орашцу, почетком фебруара 1804. године, изабран је за вођу устанка. Повезао је устаничку Србију са Аустријом и Русијом и ступио у сукоб са званичном Турском.

Руководио је битком на Мишару и борбама за ослобођење Београда 1806. После самог устанка, 1813. године, прешао је у Аустрију, а затим у Русију. Поново се вратио у Србију јуна 1817. године, али је у зору, 25. јула, убијен по налогу кнеза Милоша Обреновића. Одсечена му је глава и послата султану као доказ Милошеве верности.

СПОМЕНИК КНЕЗУ МИХАИЛУ ОБРЕНОВИЋУ
Аутор: ЕНРИКО ПАЦИ

На Тргу Републике, поред улице која носи његово име, бронза.
Подигнут 1882.

МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ
(Крагујевац, 1823 - Београд, 1868), кнез Србије

Син кнеза Милоша и кнегиње Љубице, први пут је био на власти после смрти старијег брата Милана (умро 1839). Султан га је потврдио као изабраног, а не и наследног кнеза. Августа 1842. Тома Вучић је подигао буну и натерао га да напусти Србију, а на престо је дошао Александар Карађорђевић. Ван земље је провео шест година и у то време сарађивао је и помагао многе Србе који су се бавили књижевношћу (Вук Караџић, Ђура Даничић, Бранко Радичевић и други). Кад се Милош вратио у Србију 1858. године, с њим је дошао и Михаило и преузео врховну команду над војском. По смрти кнеза Милоша ступио је поново на престо 1860. На Преображенској Народној скупштини 1861. извршио је измене у државном уређењу: ограничио је надлежност Савета за законодавне послове и укинуо независност саветника; министри су били одговорни само Кнезу; укинуо је слободу штампе; Народна скупштина постала је само саветодавни орган.

Посебну пажњу обратио је организовању војске и 1861. установио Народну војску (око 50.000 људи), снабдео је модерним наоружањем и Србију учинио најјачом војном силом на Балкану. Циљ му је био коначно ослобођење Србије од Турака. Искористио је бомбардовање Београда (1862) које су извршили Турци, па их је после дужих преговора присилио да уклоне своје гарнизоне из Београда и других српских градова (1867). Рачунајући на рат с Турцима склапао је савезе и споразуме с балканским државама - Црном Гором, Грчком, Бугарском и Румунијом. Када је већ окончао припреме за рат, убијен је током шетње у Кошутњаку 1868.

СПОМЕНИК ПЕТРУ II ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ
Аутор: СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ

Између Капетан-Мишиног здања и Филозофског факултета, бронза 260 цм, укупна висина 540 цм. Подигнут 1994.

ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
(Његуши, 1813 - Цетиње, 1851), владика и владар Црне Горе

Један је од наших највећих мислилаца и песника. Као млад владар средио је политичке прилике у земљи и око ње: организовао судове, издејствовао повећање помоћи од Русије, установио сенат, подигао прву основну школу и основао штампарију 1834. Одгајан на народним песмама и сам је писао песме о борби против Турака, али зрела песничка остварења дао је у три велика спева: "Горски вијенац", "Лажни цар Шћепан Мали" и "Луча микрокозма". У основи рефлексивно-лирски песник, он је то био и у овим делима која имају епско-драмски облик.

СПОМЕНИК НИКОЛИ ТЕСЛИ
Аутор: ФРАНО КРШИНИЋ

У Булевару краља Александра, испред зграде Техничког факултета, бронза 220 цм, укупна висина 335 цм. Подигнут 1963.

НИКОЛА ТЕСЛА
(Смиљан крај Госпића, 1856 - Њујорк, САД, 1943), проналазач наизменичне струје

Један од најплоднијих светских генија у области електротехнике. Средњу школу завршио у Госпићу и Карловцу, а технику студирао у Грацу и Прагу. После рада у Едисоновој компанији, основао сопствену лабораторију у Њујорку. Аутор је готово 1000 патената и проналазака у области електротехнике. Пронашао трофазни систем за пренос електричне снаге, што је изазвало револуцију у економици производње и преноса електричне енергије, затим индукциони мотор, генератор и трансформатор за струје високе фреквенције (Теслине струје).

Остварио и низ проналазака у радио-техници, те се може сматрати једним од пионира и радио-технике. Објављивао и радове из физике. Поводом 100-годишњице рођења Међународна електротехничка комисија је одлучила да јединица за магнетску индукцију носи његово име. Том одлуком Тесла је уврштен и формално у ред најзаслужнијих и најзначајнијих људи за развој науке о електрицитету. У Другом светском рату, свој велики углед активно заложио да би подржао и охрабрио тешку борбу свога народа у домовини.

СПОМЕНИК ЂУРИ ЈАКШИЋУ
Аутор: ЈОВАН СОЛДАТОВИЋ

Испред куће Ђуре Јакшића у Скадарлији, бронза 150 цм. Подигнут 1990.

ЂУРА ЈАКШИЋ
(Српска Црња, 1832 - Београд, 1878), књижевник и сликар.

Учио је сликарство у Бечу и Минхену. Био је учитељ и наставник у разним местима Србије. Спада у најизразитије појаве српског романтизма. Страстан, плаховите маште, пламених емоција, бунтован и слободољубив, са романтичарским патосом писао је песме о слободи, а против тираније, и стихове лирске исповести, пуне дубоког бола. (Додуше, знао је да посвети збирку песама кнезу Милану). Оставио око четрдесетак приповедака, од којих су неке замишљене као романи. Написао је три драме: "Станоје Главаш", "Сеоба Срба" и "Јелисавета". један од најдаровитијих српских сликара 19. века и најизразитији представник романтизма у српском сликарству. Сахрањен је као један од нејцењенијих и највољенијих уметника Београда.

СПОМЕНИК ДИМИТРИЈУ ТУЦОВИЋУ
Аутор: СТЕВАН БОДНАРОВ

На Тргу Славија, бронза 125 цм. Овде су пренети и сахрањени посмртни остаци Димитрија Туцовића 1947. године.

ДИМИТРИЈЕ ТУЦОВИЋ
(Гостиље, Срез златиборски, 1881 - Враче брдо код Лазаревца, 1914) вођа социјалдемократског покрета у Србији

Завршио права у Београду. Био је главни уредник партијског теоријског часописа "Борба", народни посланик. Писао је много и темпераментно, учествовао на међународним скуповима социјалиста, преводио са немачког. Погинуо је у Првом светском рату у Колубарској бици, 1914. године, као официр Српске војске.