На двору кнеза Михаила
Краљ Милан Обреновић је рођен у Марасечију, близу Јашија у Румунији 22. августа 1854. године на велепоседу свога оца Милоша, унука брата кнеза Милоша Обреновића Јеврема. Отац Милана Обреновића је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. Мајка Милана, Елена Марија Катарџи је била ћерка румунскох грофа Константина Катарџија.

По рођењу Милана, и Милош и Елена Марија су се разишли.

Милан је био једини њихов син, и имао је једну сестру Томанију. После погибије оца, о њему се старала мајка која је водила живот раскошне аристократкиње. Милановом васпитању није обраћала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала. По сазревању, кнез Михаило шаље Милана на школовање у Париски Лицеј. Васпитање које је Милан добио у Србији је било доста оскудно. Био је окружен непријатним и нерасположеним људима у Крагујевцу који су покушавали на све могуће начине да га уназаде. Као један од главних васпитача младог Милана Обреновића био је и познати дубровачки песник Медо Пуцић.

Кнез Милан Обреновић

Слика из млађих дана краља Милана Обреновића
После убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку, на предлог министра Миливоја Блазнавца за новог наследника је проглашен Милан Обреновић, тада четрнаестогодишњак. У време избора, пошто је био је малолетан, је уместо њега владало намесништво (Блазнавац, Ристић и Гавриловић), све до 1872. године.

Прва мера намесништва било је доношења Устава 29. јуна 1869. којим је предвиђено да српски престо, ако би изумрла законита мушка линија Обреновића, могли наследити потомци кнеза Милоша по женској линији. Овај Устав је нашао доста отпора у редовима опозиције.

По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску , па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји. Када је у Невесињу избио устанак-"Невењска пушка", 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак. У том устанку се под псеудономом Петар Мркоњић борио и будући краљ Србије Петар Карађорђевић. Под притиском јавног мњења објавио је Турској рат 1876. године, али без добољно дипломатске припреме завршен је поразом Србије 1877. године. Исте године је поново ступио у рат на инсистирање Русије 2. децембра 1877. године. Војска Кнеза Милана се кретала према Нишу, Пироту и Врању. После потписивања Сан Стефанског уговора дошло је до преокрета у политици кнеза Милана. Руси су форсирали Бугаре у стварању Сан Стефанске Бугарске, на уштрб српских територија, па се кнез све више окреће према Аустро Угарској. Одлуком Берлинског конгреса 1878. године Кнежевина Србија је добила независност. После одлука Берлинског конгреса где је Србија добила Врањски, Нишки, Пиротски и Нишки округ, а за узврат се сагласила да Аустро-Угарска може да анектира Босну и Херцеговину, кнез Милан шаље прву делегацију да поведе преговоре са Аустро-Угарским двором. На челу делегације се налази Јован Ристић, вођа либерала обавезао се да у име Србије са Аустро-Угарском закључи трговачки уговор и да изгради железничку пругу.


Кнез Милан Обреновић у униформи српске војске
Железничка конвенција је потписана 28. марта 1880. године. Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије према Србији. Одлази 1881. године у званичну посету Петровграду, код руског цара Александра III Романова. У Петровграду је примљен доста хладно, готово са одбацивањем. Русија је потврдила своју политику са Берлинског конгреса. По повратку из Петровграда, кнез Милан је свратио до Беча и утаначио преговоре о политичком уговору са Аустро-Угарском.

Тај документ је била чувена Тајна Конвенција, коју је у Београду потписао Чедомиљ Мијатовић 16. јуна 1881. Тајна конвенција је подразумевала узајамну и пријатељску политику Србије и Аустро-Угарске, где се Србија обавезала да на свом подручју нећа трпети политичка сплеткарења против Аустро-Угарске монархије, а за узврат Аустро-Угарска се обавезала за проглашавање Србије за краљевину код других сила. После овог споразума, прва мера је уследила од председника министарског савета Михаила Пироћанца који је кнезу Михаилу поднео оставку своје владе, која није прихваћена.

Следећи чин је било проглашење Србије за краљевину 28. фебруара 1882. године. Цар Фрања Јосиф је лично честитао Краљу Милану Обреновићу.




Краљ Милан Обреновић
Одмах по проглашењу Милана Обреновића за за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. У то време почињу да се стварају политичке странке у Србији. Створене су буржоаске странке: Радикална странка (1831), чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана. Народ је почео да буде незадовољан владавином краља Милана. Бојећи се се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан је наредио да се покупи оружје народа и стави у магацине. Радикали су повели жестоку борбу против режима краља Милана. Сељаци Тимочке крајине пружили су отпор у сакупљању оружја и по наговору радикалне странке одбили да предају оружје. У околини Зајечара и Књажевца 1883. избила је Тимочка буна коју су краљ Милан и војска угушили. Тада је краљ Милан укинуо народну војску и почео да ствара редовну војску, која ће му бити верна и одана.


Краљ Србије Милан Обреновић (1882-1889)
Политика краља Милана према Бугарској се почела све више заоштравати због његовог велепоседа Брегово које је припало Бугарској. Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживео као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка је пдржана на реци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање.

Непосредно после завршетака Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Наиме, завереници су успели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видели подвалу, краљ Милан Обреновић се спасао.

Због љубавних авантура дошао је у буран сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. После бројних перипетија, дошло је ду правно сумњивог развога 1888. године.

Као вид првог попуштања пред народом, краљ Милан је још 1. новембра 1887. године одобрио да збачени епископи и митрополит Михаило добија пензију, али не и право повратка у Србију.

22. фебруара 1889. на прослави Дана Краљевине, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника, који су имали владати до пунолетства краља Александра.




Повлачење и смрт Милана Обреновића

Портрет са слике је дело сликара Стеве Тодоровића, и настао је 1881. године. Налази се у Музеју града Београда.
После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. Након повратка краљице Наталије у Београд, да се нађе младом Александру, Милан је успео да испослује њено прогонству, што је изазвало нереде 1. јуна 1891. године у Београду у којима су пале и две жртве. Краљ Милан је постао непопуларан. Од руског двора је изгледа добио новчану помоћ од од два милиона динара под условом да се заувек повуче из Србије.

Влада је на основу Милановог пристанка да испуни овај захтев, 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без приволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србију за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним. После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију, а у земљу се вратила опет протерана краљица Наталија.

После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљивати и осавремењивати.

На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије. Милан Обреновић је одмах почео нови обрачун са радикалима.

До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године. Једно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу.

Ту се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Фрања Јосиф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим.

Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Док је био у агонији, успео је да се повери Зичију да се никако не сахрањује у Србију. Често би по престанку болова, грлио Зичија, говорећи:

"Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?"

У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде да гледа комад Раковског у позоришту. Милан Обреновић је умро 11. фебруара 1901. у 47.години живота.

Сахрањен је у Крушедолу, поред књегиње Љубице.