Trece dete u porodici i bolešljiv od rodenja,u desetoj godini ulazi u kraljevski koledž, gde nastavu drže jezuiti.Iako je cenio darovitost i blagonaklonost svojih profesora, Dekart ce strogo suditi o programu studija, o moralu proucavanom u književnosti i vrlini propovedanoj bez pružanja primera, o filozofiji svesno okrenutoj ka teologiji i njoj potpuno potcinjenoj. Jedino za matematiku ima ''milosti'' , mada je ona usmerena ka prakticnim primenama i služi vojnim veštinama, veoma znacajnim plemickim sinovima. Tako se Dekart želeo, da ''ništa uzvišeno nije izgradeno''. Po izlasku iz koledža, upotpunjuje svoje obrazovanje uceci igre, jahanje, macevanje. U mladom plemicu borice se neko vreme filozofija i radost življenja, buduci da je po tradiciji bio predodreden za službu kralju. U Parizu se okrece intelektualnoj sredini i upoznaje Midorža (Claude Midorge, 1585-1647), prvog matematicara Francuske. Oko 1615-1616 oslobada se starih prijatelja da bi studirao matematiku. Po naredenju kneza Morisa od Nasaua, 1617 angažuje se u Holandiji. Lutajuci ulicama Brede, primetio je gomilu ljudi okupljenu ispred jednog oglasa, napisanog na holandskom jeziku: bio je to matematicki problem, iznet pred javnost. Dekartu ga prevodi njegov buduci prijatelj Bekman (Isaac Beeckman, 1588-1639), upravitelj koledža iz Dordrehta i on ga sa uspehom rešava. Dekart putuje u Dansku, Nemacku; u Bavarskoj se angažuje u trupama Maksimilijana Bavarskog; u toku zime 1619 kratko boravi u Ulmu, gde upoznaje matematicara Folhabera (Jean Faulhaber, 1580-1635). Odlucuje da ostavi vojnu službu 1621, ali vec 1628 ucestvuje u opsadi tvrdave La Rošel, u službi kardinala Rišeljea. Marta 1629 Dekart želi ''da se zauvek povuce… i obezbedi sebi savršenu samocu u zemlji umerene klime u kojoj nije poznat'': tako odlazi u Holandiju, gde ce ostati više od dvadeset godina, cuvajuci ljubomorno svoju samocu, cesto menjajuci prebivalište, vodeci život plemica. Najpre se bavi fizikom i radi na Metafizickim razmišljanjima. U leto 1633 završio je delo Svet ili Rasprava o svetlosti; medutim, saznavši da su inkvizitori Svetog oficija osudili Galileja zbog njegovog ucenja o kretanju Zemlje, a kako je ovu tezu i sam uveo u svoju fiziku, Dekart je odustao da je objavi. Da bi objasnio svoju doktrinu, ali i ispitao reakciju vlasti, objavljuje 1637. Raspravu o metodu (za dobro rasudivanje i traženje istine putem nauka) i tri male rasprave: Dioptrika, Meteori i Geometrija. Ipak, rektor univerziteta u Uterehtu, dotadašnjeg žarišta kartezijanske misli, Vecijus (Gisbertus Voetius, 1589-1676) optužice 1642. Dekarta za ateizam. Dekart beži iz Amsterdama, izbegavajuci Utreht i ponovo se nastanjuje u Lajdenu. Godine 1641 objavljuje deset godina pripreman rukopis, Razmišljnja o prvoj filozofiji, gde izlaže potpun sistem kartenzijanske matafizike. Na intervenciju Princa Oranskog, francuskog ambasadora i njegovog prijatelja Hajgensa (Constantijn Huygens, 1596-1653) zaustavlja se proces suda u Utrehtu.Dekarta napada veoma uticajan jezuita Francuske Burden (o. Pierre Bourdin, 1595-1653) te on tako upoznaje i neumoljivu crkvenu opoziciju. Zamisao da oko svoje, kartezijanske filozofije sakupi citav naucni svet i svoju fiziku, kao univerzalnu materiju ustanovi kao nastavu u školama, nije mogao da ostvari. Posle dužeg oklevanja, Dekart je rešio da prihvati poziv švedske kraljice Kristine: u Stokholm je stigao oktobra 1649. Stroga i autoritarna, kraljica odreduje Dekartu takvo radno vreme koje remeti sve njegove navike: svakog jutra morao je da bude u pet sati na dvoru. U toj hladnoj zemlji, dobio je pneumoniju i, odbijajuci pomoc švedskih lekara, posle devet dana umro. Dekartov poluironican, delimicno pejoravitan stav u odnosu na filozofe i duboko poštovanje u odnosu na crkvene dostojanstvenike i teologe, dovoljno je objasniti njegovom prevashodnom brigom za što je moguce vecim sopstvenim mirom. Ovakvo dvostruko držanje nesumljivo je u vezi sa kartezijanskom koncepcijom filozofije, ili pre misijom filozofa. Kao što je receno, želeo je da kartezijanska filozofija, buduci istinita, postane osnova obrazovanja pri cemu vera ne sme biti izostavljena. Zalagao se za pojednostavljenu veru koja bi se sastojala iz skupa samo onih potrebnih i dovoljnih verskih istina da bi se obezbedio spas. Dopušta i kartezijansku sholasticku teologiju smatrajuci potrebnim obrazovanje i u istinskoj teologiji i u istinskoj filozofiji.