Početna

Pripreme

Plan osvajanja

Završni napad

Posljedice

 

Galerija

Kviz

 

  

ZAVRŠNI NAPAD

 

Pripreme u Carigradu  

  

Stanovnicima i vlastima u Carigradu bilo je jasno da je poslednji čas opsade na pomolu. Tokom 28. 05. izvršene su poslednje popravke bedema i barikada. Kroz grad su, uz pratnju crkvenih zvona, napravljene litije sa svetim relikvijama u kojima su učestvovali svi koji nisu bili trenutno angažovani na odbrani grada ili popravkama bez obzira na veru. Istovremeno je održan sastanak vojnih zapovednika i gradskih zvaničnika o predstojećem napadu. Tom prilikom Konstantin Dragaš se obratio skupu rečima:

„Postoji vreme kada Čovek mora biti spreman da se suoči sa smrću kada se bori za svoju Veru, Državu, Porodicu ili Suverena. Danas, sva četiri razloga su prisutna. Što je još važnije, moji podanici koji ste potomci Grka i Rimljana, morate            Konstantin XI Dragaš

nadmašiti svoje pretke. Morate se boriti i žrtvova-

ti sebe bez straha, jer živeli ste u velikom Gradu i sada ćete poginuti braneći ga. Što se mene tiče Ja ću umreti za svoju Veru, za svoj Grad i za svoj Narod.“

Konstantin se pored toga zahvalio Italijanima što nisu napustili grad u odsudnom trenu, zamolivši Đustinijanija da njegovu dragu Anu Notaru prebaci na svoj brod, da ne bi pala u ruke Turcima, ako se ipak probiju u grad, jer je on i dalje čvrsto verovao da će uspeti da odbiju napad i odbrane grad. Konstantin se sa svima oprostio i zatražio oprost ako im je ikada išta učinio nažao. Kasnije je odjahao do dvorca Vlaherna, u kome se pozdravio sa članovima svog domaćinstva, zamolivši i njih da mu oproste ako im je ikad išta učinio nažao. Car je nakon toga odjahao u noć da izvrši poslednju smotru vojske, nakon čega je zauzeo svoj položaj kod Romanove kapije.

Te večeri u crkvi Božanske Mudrosti održana je zajednička služba koju su držali pravoslavni i katolički sveštenici, a u crkvu su došli svi koji nisu bili na bedemima. Ljudi su plakali, pevali himne, uzimali poslednje pričešće, tražili oprost jedni od drugih, a među prisutnima se na kratko pojavio i sam Konstantin. Poslednja hrišćanska služba u crkvi Božanske Mudrosti još uvek je trajala kada je, nešto posle ponoći, otpočeo poslednji napad na grad.

 

Napad na grad

    

Prvi napad su činile tzv. neredovne snage, koje su činili ljudi koje je privukla mogućnost pljačkanja, odnosno Mehmetovo obećanje da će tri dana i tri noći moći da pljačkaju šta stignu. Praćeni divljom vikom, zvukom bubnjeva i zurli napali su poslednju odbranu grada. Posle dva sata borbi sa snagama kojima je komandovao Đovani Đustinijani povukli su se ostavljajući za sobom veliki broj mrtvih i ranjenih.

Drugi napad bio je uperen na Vlahernske bedeme i vodile su ga azijske(anadolijske) trupe na čelu sa pašom Išakom. Borba na uskom prostoru dala je neophodnu prednost braniocima, koji su uspeli da zadrže Turke. U jednom trenu grupa Turaka je uspela da probije liniju odbrane i delovalo je da će uspeti da se dokopaju grada i ovladaju tim delom bedema, ali je Konstantin Dragaš sa pratnjom brzo reagovao i pobio tu grupu zatvorivši procep koji su stvorili. Nakon toga su se povukle i azijske (anadolijske) trupe .

Treći napad činila je elita Otomanske imperije − Janičari, hrišćanska deca koja su odvojena od roditelja i trenirana za vojnu službu od malih nogu. Iako umorni, branioci su uspeli da odolevaju i ovom napadu i izgledalo je da su i Janičari odbijeni. Poslednji juriš, koji je činilo oko 3 000 janičara, skoro da je bio zaustavljen i odbijen, kada se na jednoj od kula pojavio otomanski barjak.

U žaru borbe branioci su prevideli malu kapiju pod imenom Kerkoporta (Cirkuska kapija) koja je ostavljena otvorena. To je brzo otkrila grupa neredovnih trupa i kroz nju prodrla na bedeme razvivši otomanske barjake u sam osvit zore. Đenovljani su, spazivši turski barjak, krenuli ka njima. Nakon što su povratili kontrolu nad Kerkoportom, uputili su se da eliminišu preostale otomanske vojnike i barjake. U trenucima kada je već delovalo da je pobeda na dohvat ruke, jer poslednji nalet janičara nije uspeo da probije odbranu (iako se još uvek borio, bilo je jasno da neće uspeti), zalutali projektil pogodio je Đustinijanija u grudi.

Ranjeni Đustinijani naredio je nekolicini svojih ljudi da ga povuku u grad, protivno dogovoru da se unutrašnje kapije ne otvaraju dok se borba ne okonča i bez obzira na Konstantinove molbe da se ne povlači. Svitanje novog dana, utorka 29. maja, pružilo je dovoljno svetla Đenovljanima da vide kako se jedna od unutrašnjih kapija otvara i kako njihovog komandanta unose u grad, što su protumačili kao znak za povlačenje, nakon čega su i oni krenuli da se povlače ka Carigradu ostavivši odbranu Vizantincima i, što je još važnije, nebranjenu Kerkoportu. Ovaj pokret Đenovljana nije prošao neopaženo i Turci su udarili još jače na Vizantince, dok su manje grupe otpočele prodor kroz Kerkoportu, koja je sada bila nebranjena.

 

Poslednji juriš Konstantina Dragaša    

 

Suočen sa jakim naletom Turaka i njihovim prodorom kroz Kerkoportu, Konstantin je pokušao da zaustavi njihov prodor upućivanjem poslednjih rezervi ka kapiji, ali bilo je prekasno. Svestan da je bitka izgubljena i da neće uspeti da odbiju napad janičara i spreče dalji prodor Turaka, poslednji vizantijski car odbacuje sa sebe sve znake carskog dostojanstva (purpurni (porfirni) plašt…) osim purpurnih čizama i izdaje poslednju naredbu: „JURIŠ!“ Za njim u poslednji juriš kreću:

Niko od njih sedmorice (i onih vojnika koji su ih pratili u tom poslednjem jurišu) koji su isukanih mačeva krenuli u nadolazeće redove janičara nikad više nije viđen živ, niti se zna gde počivaju. Smatra se da su pokopani u nekoj od masovnih grobnica u koje su po okončanju opsade sahranjeni poginuli.

Telo Konstantina Dragaša nikad nije nađeno, što je doprinelo stvaranju mita njegovog lika. Iako je posle preuzimanja grada istaknuto telo koje je navodno bilo njegovo, mnogi su još onda osporili da je ono pripadalo poslednjem vizantijskom caru, zbog čega se smatra da se ne zna gde tačno počiva. Postoji i legenda koja kaže da on spava pod Zlatnom kapijom i da će se probuditi kada hrišćani budu oslobađali Carigrad. Tada će na čelu hrišćanske vojske ući u grad kroz Zlatnu kapiju, koja je zapravo slavoluk nekadašnjeg Konstantinovog Novog Rima. O tome koliko se u ovu legendu verovalo govori i činjenica da su mnogi otomanski sultani i veliki veziri držali zazidanu Zlatnu kapiju, ne bi li onemogućili njegov ulazak u grad. Zlatna kapija je i dan danas zazidana.

 

Pad Grada    

 

Razbijanje odbrane grada na kopnenim bedemima predstavljalo je i kraj organizovanog otpora, ali su tu i tamo ostale grupe koje su pružale otpor. Tako su kiparski mornari i vojnici, koji su bili zaduženi za tri kule i bedeme među njima u blizini ulaza u Zlatni rog, pružali žestok otpor Turcima ne dajući znake da žele da se predaju, pa im je na kraju bilo dozvoljeno da pod oružjem, na svojim brodovima bezbedno napuste Carigrad.

U nekim delovima grada koji su bili opasani zasebnim bedemima, lokalne vlasti su pregovorima sa turskim kapetanima dogovorile predaju tih četvrti pod uslovom da njihovo stanovništvo i crkve budu pošteđene pljačkanja, silovanja i ubijanja. Na taj način su pošteđeni stanovnici:                                       Ulazak Mehmeta u grad

 

Istog dana kada je zauzet Carigrad, turske snage su zauzele i đenovljansku koloniju Peru, iako je ona zvanično bila neutralna.

Pometnja koju je u redovima otomanske flote stvorio prodor kopnene vojske u grad, odnosno činjenica da će ostati uskraćeni za plen, omogućila je jednom broju stanovnika da se dočepa hrišćanskih lađi (do kojih su mnogi stigli i plivanjem) i na njima pobegne na Zapad. Među njima bio je i Đustinijani, koji je preminuo par dana kasnije od rane zadobijene u odbrani grada na Hiosu, koji je u to doba bio kolonija Đenovljanske republike.

 

Pljačkanje i razaranje grada

    

Shodno obećanjima, Mehmet II je dozvolio svojim vojnicima pljačkanje Carigrada. Iako im je obećao tri dana i tri noći za pljačkanje, naredio je prekid nakon samo 24 časa pošto je prošao gradom i video njegovu veličinu. Izdajući naredbu o prekidu pljačkanja, ubijanja i porobljavanja, rekao je:

„Kakav smo Grad predali pljačkanju i razaranju.“

Međutim, njegova odluka je kasno stigla, jer je dobar deo stanovništva već bio pobijen, silovan ili porobljen, a veći deo grada i njegove svetinje uništene, a među njima i ikona za koju se smatralo da je delo apostola Luke.

Silovanja nisu bile pošteđene ni kaluđerice, od kojih su mnoge izvršile samoubistvo da bi sprečile da budu obeščašćene. O tome svedoči i istoričar Francis, koji kaže da su osvajači lomili glave onim ženama koje su im se opirale, nakon čega su na podovima crkava silovali njihova mrtva tela. Zarobljeni Luka Notaras je odbio da preda Mehmetu svoje sinove, nakon čega je on zapretio da će ih sve (i njega i sinove) pobiti. Luka je na to zatražio da prvo pred njim pogube njegove sinove, pa tek onda njega, da bi bio siguran da oni neće služiti Turcima, što mu je Mehmet dozvolio, pogubivši ga odmah nakon njegovih sinova.

 

Crkva Božanske Mudrosti    

 

Veliki broj ljudi se skupio u crkvi Božanske Mudrosti, nadajući se da će im Svevišnji pružiti zaštitu od nevernika. Kada je Mehmet stigao pred crkvu, naredio je da se slomi bronzana kapija i uđe u crkvu. Nakon prodora, u crkvi Božanske Mudrosti nastao je pokolj i porobljavanje onih koji su se u njoj potražili spas. Ostala je zabeležena legenda da su pokolj i pad u zarobljeništvo izbegla samo dva monaha, koji su se pred Turcima popeli na sprat crkve, gde su ušli u zid iz koga će izaći tek kada Carigrad ponovo postane hrišćanski.