Vi mislite bunca malarija? 
To je bilo, 
bilo u Odesi. 
"Doc'u u cetiri" rekla je Marija. 
Osam. 
Devet. 
Deset. 
Evo i vece 
u nocnu strahu bjezi, 
vece decembarsko 
s prozora 
u magli 
U staracka ledja smiju se i rzu 
kandelabri. 
Mene vise prepoznati ne moze: 
ja sam zgrcena 
gomila 
zila. 
Sta takva gomila pozeljeti moze? 
A mnogo hoce takva gomila. 
Jer vise nije vazno 
ni to sto sam od bronze, 
ni to sto srce moje - 
od gvozdja hladnog - 
bije. 
Nocu i covjek svoj zvek 
u nesto zensko, meko, 
zeli da sakrije. 
I ja sam, 
ogroman. 
na prozoru savijen, 
rastapam staklo celom od celika. 
da li je to ljubav ili nije? 
I kakva je - 
mala ili velika? 
Odakle velika u takvom tijelu: 
mora da je to malena, 
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca 
od automobilskih sirena 
i voli zveket praporaca. 
Opet i opet 
cekam, 
zabivsi lice u rosavo lice kise. 
I vec me je poprskala dreka 
gradske plime, sve vise. 
Ponoc, sa nozem kog pruza - 
do djavola s njim! - 
dosla je, 
zaklala. 
I kao s' panja glava suznja, 
dvanaesta ura je pala. 
u oknima sumorne kisne kapi, 
kreveljeci se, 
nakrcale, 
k'o urlanjem usta da su razjapile 
himere s pariske katedrale. 
Prokleta da si! 
I pocijepa usta skoro krik. 
Zar ti je i to malo? 
Cujem: 
nerv, 
tiho, kao s kreveta bolesnik, 
podigao se. 
I , gle - 
u pocetku jedva je posao 
jedva, 
onda je ustalasan, 
jasan, 
potrcao. 
Sada je sa druga dva 
ocajno igrati stao. 
Pao na plafon spratu nize. 
Zivci 
veliki, 
mali, 
mnogi - 
pomamno skacu 
i vec - 
gmizu. 
Zivci pali s nogu! 
A noc se po sobi glibi i oko, 
otezalo, odatle nikako da se ispravi. 
Odjednom, vrata zacvilise, ko da 
krcma zub na zub 
ne moze da sastavi. 
Usla si 
osorna, kao "na!" 
guzvajuci rukavice kao luda, 
i rekla: "Da, znate, ja cu da se udam." 
Pa sta, udajte se. 
Nista nije bilo. 
Izdrzacu. 
Gledajte - ja sam spokojan ko 
bilo 
pokojnika. 
Sjecate se? 
Govorili ste: 
"Dzek London, novac, ljubav, strasti" - 
a ja vidjeh samo jedno: 
vi ste Djokonda, 
koju treba ukrasti! 
I ukrali su je. 
Opet cu ljubav u terevenkama utuci 
povije obrva ozarivsi vatrom. 
Pa sta! 
Ponekad i u izgorjeloj kuci 
skitnice nadju dom! 
Izazivate? 
"Manje no prosjak kopejaka 
vi imate smaragda bezumlja" Sjetite se! 
Pala je Pompeja 
od razdrazenog Vezuva! 
Hej! 
Gospodo! 
Ljubitelji 
obesvjescivanja, 
zlocinstava, 
pokolja, 
da li ste najstrasnije 
vidjeli - 
lice moje 
kada sam 
ja 
apsolutno spokojan? 
I osjecam - 
"ja" 
za mene je malo. 
neko se otima iz utrobe moje. 

Halo! 
Ko je? 
Mama? 
vaseg sina nesto divno boli! 
Mama! 
Zapaljeno mu je i srece i vene. 
Recite sestrama, Ljudi i Olji, 
on nema kuda da se djene. 
Marija! Marija! Marija! 
Pusti me, Marija! 
ne mogu ostati na ulicama! 
Neces? 
Cekas 
dok upalih obraza grubo, 
bljutav, 
i isproban na svemu losem, 
dodjem 
i procijedim bezubo 
da sam ja danas 
"neobicno posten".
Marija, 
vidis - 
ja se, vec poguren, slamam. 
Marija! 
Kako u debelo uho zabosti njeznu rijec? 
Ptica 
zivi od pjesme, 
pjeva 
gladna i zvonka, 
a ja sam covjek, Marija, 
prost, 
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu 
ruku Presnje. 
Marija, hoces li me takvog? 
Pusti me, Marija! 
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo 
zvonca. 
Marija! 
Na ulicama su zvijeri. 
Na vratu prsti davljanja sto bode- 
Boli! 
Otvori svoje dvori! 
Vidis - 
zabili su u oci iz sesira ciode. 
Pusti me. 
Mala! 
Ne boj se 
sto na mom volovskom vratu 
sede kao planine vlazne zene od znoja 
gubave. 
Ja kroz zivot vucem (i to je zato) 
milion ogromnih, cistih ljubavi 
i milion miliona malih ljubavi. 
Ne boj se 
da cu se opet prilijepiti za hiljade lica - 
''djevojke Majakovskog'' - 
u izdajnicko vrijeme mraka, 
ta to nije ipak 
dinastija carica 
krunisanih u srcu jednog ludaka. 
Marija, pridji! 
U bestidnosti nagote, 
ili puna plasljivih drhtaja, 
no daj tvojih usana ljepotu sto jos iscvala nije: 
srce i ja nijednom ne dozivjesmo do maja, 
a u prokletom zivotu 
tek stoti april je. 
Znaci - opet, 
dok mracno sve je to, 
uzecu srce, 
isplakano grozno, 
da ga nosim, 
ko sto 
u stenaru pseto 
nosi svoju sapu presjeceno vozom. 
Krvlju svoga srca ja radujem put, 
uz odjecu bijelu lijepi se prasine cvijece. 
oko zemlje - Krstiteljeve glave 
po hiljaditi put 
Irodijada-sunce ce da se okrece. 
I kada moja gomila godina 
odigra svoje do konca - 
krvlju oznacice se put sto vodi 
ka domu moga oca. 
Izaci cu 
prljav (od jendeka, gdje provodih noci) 
primaci cu mu se blize, 
sagnucu se 
i na uho mu reci: 
Slusajte, gospodine Boze! 
Kako vam ne dosadi 
u zele oblaka mreskavih 
zamakati oci odebljale, a? 
Hajde da organizujemo 
vrtesku 
na drvetu poznavanja dobra i zla! 
Svemoguci, ti si izmislio 
za svakog po dvije ruke, 
i svakome si po glavu dao ti - 
a zasto nisi izmislio 
da se bez muke 
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?! 

Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro, 
a ti si nedouceni, majusni bogic samo. 
Vidis, ja se saginjem 
i iz sare 
vadim kamu. 
Krilati nitkovi! 
U raju da ste zbijeni! 
Gomila perjasa od straha valja se! 
A tebe, sto si tamjanom opijen, 
rasporicu odavde do Aljaske! 
Pustite me! 
Necete me zaustaviti. 
lazem li, u pravu li 
sam ja, 
ali vise ne mogu da budem spokojan. 
Gledajte - 
zvijezde su opet obezglavili 
i nebo okrvavili od pokolja! 
Ehej! 
Nebo! 
Skini kapu! 
ja dolazim! 
Gluho. 
Vasiona spava, polozivsi sapu 
s krpeljima zvijezda pod ogromno uho.