Početkom veka Gaudijevo arhitektonsko iskustvo postaje jedinstveno i više ga nije mogućno klasifikovati na osnovu uobičajene stilske nomenklature. To je period u kojem arhitekta svu svoju izražajnu moć posvećuje Sagradi Familiji, koja ga u potpunosti obuzima i to više kao religioznog čoveka nego kao umetnika.

Svakog jutra je odlazio u crkvu, mondenskim skupovima je uvek pretpostavljao duge razgovore s ono malo prijatelja što ih je imao, bio uvek toliko neuredno i loše odeven da su ga ponekad smatrali prosjakom. Kad su ga prijatelji pitali zašto prihvata mliostinju, odgovorio je da je to zato što ne želi, odbijajući je, da kod bližnjeg izazove gubitak želje za milosrđem.
Osim toga. Gaudiju je bio potreban novac, mnogo novca, da bi napredovali radovi na crkvi Sagrada Familia, velikom zavetnom hramu koji se tokom četrdeset godina - od 1883. do 1926. godine, dakle do smrti - pretvorio u jedinu svrhu njegovog života.
Dao je sve što je imao, sveo se na to da do kraja života sasvim vedro živi kao isposnik, ali novca nikada nije bilo dovoljno, a sve zbog toga što uopšte nije poštovao predračune, što je radio po nikad završenom programu zasnovanom na intuiciji, izmenama i nepredviđenostima koje su neprestano podizale cenu gradnje a naručioce dovodile do očajanja. Ali, Gaudi se na to nije obazirao, ono što je on radio bilo je neprekidno istraživanje kojem on nije hteo - niti je mogao - da da određene rokove. A kad je, kao u slučaju katedrale Sagrada Familia postao praktično naručilac sebi samom, nije se ni malo stideo da se pretvori u neku vrstu stalnog sakupljača milostinje: ulog u igri je za njega bio prevelik. Nije mu smetalo kad bi ga ljudi gledali s prezrenjem. Konformisti tog vremena (a svako vreme ima svoje konformiste) nisu lako prihvatali što čovek tako skromne spoljašnosti govori s toliko autoriteta ili što sebi dozvoljava da prosi novčane priloge. Tako neuredan i loše odeven čovek mora da je ili prevarant ili fanatik, pa je u oba slučaja nepoželjan.

I svakog jutra, pre no što bi otišao na gradilište katedrale (koja je postala njegovo isposničko prebivalište) svraćao je u crkvu Sveti Filipo Neri. Tamo se uputio i 7. jula 1926. godine kad je na njega naleteo tramvaj. I umro je tri dana docnije i njegovi posmrtni ostaci su sahranjeni u kripti velike nedovršene katedrale. Tako se, nakon sedamdeset i četiri godine završio život skoro u celosti proveden među horizontima Barselone, horizontima koje su Gaudijeva duhoka pietas, ali i bogata mašta, obeležile i potpuno izmenile, izdignuvši nad njima vrhove hrama zamišljenog da bude simbol i grada, i čitave Katalonije.Podigao je visinu svoda na deset metara i time dao da se nasluti ono što je docnije bio glavni cilj njegovog rada: dati najveći polet strukturama koje je tek trebalo stvoriti, gotiku, ali ne oblike već dub koji je nadahnuo njene tvorce.Gaudi, koga su često smatrali zakasnelim gotičkim arhitektom, izbacio je dva osnovna elementa "prve" gotike: šiljasti luk i kontrafore, uzdignute potporne lukove koje je on nazivao: las muletas - štake. Na njihovo mesto je uveo parabolični luk i nagib stubova u zavisnosti od rasporeda tereta na njima "kao stablo drveta koje se naginje u zavisnosti od težine lišća na granama".

Sagrada Familia je zapravo samo kripta, apsida i istočna fasada - fasada Hristovog rođenja. Zanimljivo je ukratko napomenuti hronološke etape izvođenja radova: 19. marta 1885. održana je misa u još nepokrivenoj kripti; između 1887. i 1893. podignuti su zidovi, a u međuvremenu je prekriven svod kripte koja je dovršena 1891. godine. Zatim su započeti radovi na kapiji Hristovog rođenja: osnova i vratnice su završene 1903, prvi zvonik 1918, sledeći januara 1926, a treći decembra iste godine, kad je Gaudi već šest meseci počivao u "svojoj" kripti.

  <<<