Albert
je rođen 14. marta, 1879. godine, otprilike u 11.30 časova pre podne,
u jevrejskoj familiji, nastanjenoj u gradu Ulm u oblasti Virtemberg, Nemačka, što je oko 100 km istočno od nešto
poznatijeg Štutgarta.
Njegov otac bio je Herman Ajnštajn, po zanimanju trgovac, koji se kasnije bavio
elektrohemijskim poslovima, a majka mu je bila
Paulina Ajnštajn, devojačko Koh. Oni su se venčali u Štutgart-Bad
Kanštatu (Template:Jez-nem). Po Albertovom rođenju,
njegova majka navodno je bila zaplašena, jer je mislila da je glava njenog
novorođenčeta previše velika i da je loše oblikovana. Pošto je veličina
njegove glave, čini se, bila manje vredna zapažanja kako je on bivao
stariji, (što je očigledno sa svih Ajnštajnovih fotografija na kojima se
vidi da mu je glava bila proporcionalna veličini tela u svim periodima života),
ovu njegovu „osobinu“ na dalje su tretirali kao neku vrstu „benigne
makrocefalnosti“ odnosno smatrali su da „proporcije njegove glave“ nisu ni
u kakvoj vezi sa nekom eventualnom bolešću, niti da imaju bilo kakvog
uticaja na njegove kognitivne-saznajne sposobnosti.
Još
jedan, poznatiji, aspekt Ajnštajnovog detinjstva predstavlja činjenica da
je on progovorio kasnije nego većina prosečne dece. Ajnštajn je sam
tvrdio da nije progovorio pre svoje treće godine i da je i tada to nevoljko
činio sve do uzrasta od devet godina (videti deo „Spekulacije i
kontroverze“). Zbog ovog Ajnštajnovog zakasnelog razvoja govornih sposobnosti
i njegove kasnije dečačke sklonosti da izbegava svaku temu u školi
koja mu je dosadna, a da se intenzivno koncentriše samo na ono što ga
interesuje, neki od njegovih poznavalaca iz tog vremena, kao na primer jedna
porodična kućna pomoćnica, sugerisali su čak da je on možda
„retardiran“. Ovo poslednje zapažanje nije, međutim, bilo i jedino u
Ajnštajnovom životu koje je išlo za tim da mu se prikače nekakvi
kontroverzni epiteti ili da se etiketira nekom „patološkom nalepnicom“ (videti
opet „Spekulacije i kontroverze“). Pošto se niko od članova Albertove
porodice nije strogo pridržavao jevrejskih verskih običaja, i za njega je
bilo dozvoljeno da pohađa Katoličku osnovnu školu. Iako mu se u početku
nisu baš sviđale sve lekcije koje je čuo u toj školi, a neretko ih
je i preskakao, on je kasnije, na primer, često nalazio veliko zadovoljstvo
i utehu u Mocartovim violinskim sonatama.
Kada
je Ajnštajnu bilo pet godina, njegov otac mu je pokazao mali džepni kompas i Ajnštajn je tada shvatio da nešto u „praznom”
prostoru deluje na magnetnu iglu kompasa, da bi kasnije ovaj doživljaj opisao
kao najveći otkrivački događaj njegovog života. On je, zabave
radi, pravio modele i mehaničke spravice pokazujući tako od malena velike
tehničke i matematičke sposobnosti.
Počev
od godine 1889, student medicine po imenu Maks Talmud (-{Max Talmud}- - kasnije:
-{Talmey}-), koji je četvrtkom uveče posećivao Ajnštajnove u
toku šest godina, upoznaje Ajnštajna sa ključnim naučnim i
filozofskim tekstovima, uključujući Kantovu Kritiku čistog uma. Dvojica od
njegovih ujaka na dalje će “hraniti” ovu njegovu intelektualnu
radoznalost, tokom njegovog kasnijeg detinjstva i perioda rane adolescencije,
nabavljajući mu ili mu preporučavajući za čitanje knjige iz
oblasti nauke, matematike i filozofije. Ajnštajn je pohađao Luitpold
gimnaziju (-{Luitpold Gymnasium}-), gde je stekao relativno napredno i za to
vreme moderno obrazovanje. Sa učenjem matematike započeo je negde oko
dvanaeste godine, 1891, učeći samostalno iz školskih udžbenika Euklidovu geometriju u ravni, a infinitezimalni račun počeo je da izučava četiri
godine kasnije. Ajnštajn je shvatio kolika je moć aksiomatskog, deduktivnog, razmišljanja proučavajući
Euklidove “ Elemente”, koje je on nazivao „svetom
geometrijskom knjižicom“ (prema tvrđenju Maksa Talmuda). Dok je bio u
gimnaziji, Ajnštajn se često sukobljavao sa školskim autoritetima i vređao
upravu, verujući da je duh učenja i kreativnog razmišljanja izgubljen
usled nastojanja na čistoj memorizaciji gradiva.
Godine
1894, nakon propasti elektrohemijskih poslova njegovog oca Hermana Ajnštajna,
Albert se seli iz Minhena
u Paviju, italijanski grad blizu Milana. Ajnštajnov prvi naučni rad, pod nazivom "Istraživanje
stanja etera u magnetnom polju", bio je ujedno tada
napisan i za jednog od njegovih ujaka. Albert je ostao u Minhenu želeći da
završi školu, ali je završio samo jedan semestar, pre nego što je napustio
gimnaziju u proleće 1895,
da bi se pridružio svojoj familiji u Paviji. On napušta školu godinu i po
dana pre završnih ispita, ne govoreći o tome ništa svojim roditeljima,
uveravajući školsku upravu da mu dozvole odlazak uz pomoć lekarskog
uverenja dobijenog od jednog prijateljski nastrojenog doktora. Ali to je ujedno
značilo i da neće dobiti svedočanstvo o završenoj srednjoj školi.
Te godine, u uzrastu od 16 godina, on preduzima misaoni eksperiment poznat kao
“Ajnštajnovo ogledalo” (-{“Albert Einstein's mirror”}-). Zureći u
ogledalo, on je pokušavao da dokuči šta bi se desilo sa njegovom
ogledalskom slikom ako bi on počeo da se kreće brzinom
svetlosti. Njegov zaključak, da je brzina svetlosti nezavisna od
brzine posmatrača (brzine njenog izvora), koji je, između ostalog, bio
podstaknut i ovim razmišljanjem, kasnije će postati jedan od dva postulata
specijalne relativnosti.
Mada
je pokazao odličan uspeh na matematičkom i naučnom delu prijemnog
ispita za upis na Savezni politehnički institut u Cirihu, današnji ETH Cirih, njegov neuspeh u delu ispita iz
slobodnih veština osujetio je ove njegove planove. Njegova porodica šalje ga
tada u Arau u Švajcarskoj da završi srednju školu, tako da postaje
jasno da on neće biti inžinjer elektrotehnike, kao što se njegov otac
dotada nadao. Tamo, on sluša povremena predavanja iz Maksvelove elektromagnetne teorije i konačno
prima svoju diplomu septembra meseca 1896. godine. U to vreme on je bio na
stanovanju u porodici profesora Josta Vintelera (-{Jost Winteler}-) gde se
zaljubljuje u Sofiju Mariju-Janu Amandu Vinteler (-{Sofia Marie-Jeanne Amanda
Winteler}-), obično pominjanu kao Sofija ili Marija, ćerku profesora
Vintelera i Ajnštajnovu prvu draganu. Ajnštajnova sestra Maja, koja je
verovatno bila njemu najbliža osoba od poverenja, kasnije će se udati za
Vintelerovog sina Pola, a Ajnštajnov prijatelj Mišel Beso (Michele Besso) oženiće
Vintelerovu drugu kćerku, Anu. Ajnštajn se zatim upisuje na Savezni
politehnički institut, u oktobru mesecu, i prelazi u Cirih, dok Marija
odlazi u Olsberg u Švajcarskoj gde je čeka posao učiteljice. Iste
godine, on obnavlja svoje virtemberško državljanstvo.
U
jesen 1896, Srpkinja Mileva Marić započinje svoje studije
medicine na Univerzitetu Cirih, da bi se već posle
prvog semestra prebacila na Savezni politehnički institut gde, kao jedina
žena upisana te godine, studira na istom smeru kao i Ajnštajn. Milevino druženje
sa Ajnštajnom razviće se u pravu ljubavnu romansu tokom sledećih par
godina, i pored povike njegove majke kojoj je smetalo to što je ona previše
stara za njega, što nije Jevrejka, i što ima fizičku manu (jedna noga
bila joj je nešto kraća od druge).
U
1900-toj godini, Ajnštajn je stekao diplomu Saveznog politehničkog
instituta koja mu je omogućavala da se bavi nastavnim radom. Iste godine on
prijavljuje za objavljivanje svoj prvi rad o kapilarnim silama, pod naslovom -{"Folgerungen
aus den Capillaritätserscheinungen"}-, ili u prevodu "Rezultati
posmatranja kapilarnih pojava" (može se naći u “Analima
fizike” tom 4, strana 513). U ovom svom radu, on pokušava da ujedini različite
zakone fizike, dakle čini pokušaj u onome što će bez prekida
nastojati da čini tokom celog svog života. Preko svoga prijatelja, inžinjera
Mišela Besoa, Ajnštajn će se upoznati sa delom Ernsta Maha, kojeg će kasnije nazivati „najboljom
rezonatorskom kutijom Evrope“ za fizičke ideje. Tokom tog vremena, Ajnštajn
razmenjuje i deli svoja naučna interesovanja sa grupom bliskih prijatelja,
uključujući Besoa i Marićevu. Oni tada sami sebe nazivaju „Olimpija
Akademijom“. Ajnštajn i Marićeva dobijaju u to vreme vanbračnu
ćerku, Lizerl Ajnštajn (-{Lieserl Einstein}-), rođenu
januara 1902. Sudbina ovoga deteta do danas je nepoznata. Neki veruju da je ona
umrla odmah po rođenju, dok drugi veruju da su je roditelji dali na
usvajanje.
Ajnštajn
posle diplomiranja nije mogao odmah da nađe nastavničko zaposlenje,
ponajviše zato što je kao mladić svojom drskošću očigledno
iritirao većinu svojih profesora. Otac prijatelja sa klase zato mu je
pomogao da se domogne zaposlenja kao pomoćni tehnički ispitivač u
Švajcarskom birou za patente 1902 godine. Tu je Ajnštajn procenjivao vrednost patenata raznih pronalazača, koji su se prijavljivali u ovaj biro, kao i
mogućnosti primene tih patenata u tehničkim uređajima, radio je
dakle posao koji je ipak zahtevao poznavanje njegove struke, fizike. A posebno
je bio zadužen da ocenjuje patente koji su u nekoj vezi sa elektromagnetnim uređajima.
On je takođe morao ovde da nauči kako da raspozna suštinu primene
patenta usprkos ponekad veoma šturog opisa, a i njegov direktor poučio ga
je kako „samog sebe da izrazi korektno“. Dok je ocenjivao praktičnost
njihovog rada on je povremeno i ispravljao greške u njihovim dizajnima.
Ajnštajn
je oženio Milevu Marić 6. januara, 1903. Ajnštajnova ženidba
sa Marićevom, koja je bila matematičarka, predstavljala je u isto
vreme i lično ali i intelektualno partnerstvo i vezu. Za Milevu Ajnštajn
je govorio: „Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i
jako kao što sam i ja“. Ronald Klark (Ronald W. Clark), Ajnštajnov biograf,
tvrdi da distanca koja je postojala u Ajnštajnovom braku sa Milevom, za njega
bila preko potrebna, jer da bi upotpunio svoj rad on je morao da postigne neku
vrstu intelektualne izolacije. Abram Jofe (Abram Joffe), sovjetski
fizičar koji je poznavo Ajnštajna, u jednoj smrtovnici piše o njemu
“Autor radova iz 1905 bio je... birokrata u Patentnom birou u Bernu, Ajnštajn-Marić”,
i ovo je nedavno bilo uzeto kao dokaz saradničke strane njihove veze. Međutim,
prema Albertu Martinezu (Alberto A. Martínez) iz Centra za studije Ajnštajna Univerziteta Boston, Jofe je jedino time
pripisao autorstvo Ajnštajnu, jer, kako on misli, bio je to uvreženi švajcarski
običaj da se dodaje ženino prezime iza muževljevog imena. Ipak, razmere
Milevinog uticaja na Ajnštajnovo delo još uvek su kontroverzno i diskutabilno
pitanje.
1903.
godine, Ajnštajnovo zaposlenje u Švajcarskom patentnom birou postalo je stalno,
mada ga je unapređenje mimoišlo sve dok “se u potpunosti ne usavrši za
mašinsku tehnologiju”.On stiče svoj doktorat pod mentorstvom Alfreda Klajnera (-{Alfred Kleiner}-) na
Univerzitetu Cirih, nakon prijavljivanja svoje doktorske teze pod nazivom "Jedno
novo određivanje molekularnih dimenzija" (-{"Eine neue Bestimmung der Moleküldimensionen"}-) u 1905.
godini.
Godine
1911, Ajnštajn je
promovisan u zvanje tehničkog ispitivača druge klase. U 1908., dobio je licencu za rad u Bernu, Švajcarska, kao
Privatdocent (-{Privatdozent}-) (neplaćeni nastavnik na univerzitetu).
Tokom tog vremena, Ajnštajn opisuje zašto je nebo plavo u svome radu o pojavi kritične opalescencije, koji pokazuje
kumulativne efekte rasipanja svetlosti na pojedinačnim
molekulima u atomosferi.
U
1911. godini, Ajnštajn postaje najpre vanredni profesor na Univerzitetu Cirih, a ubrzo
posle toga i redovni profesor na nemačkoj govornoj
sekciji Karlovog univerziteta u Pragu. Dok je bio u
Pragu, Ajnštajn objavljuje rad u kome poziva astronome da provere dva predviđanja
njegove Opšte teorije relativnosti koja je još u razvoju, a radi se o
savijanju svetlosti u gravitacionom polju, merljivom za vreme pomračenja
Sunca, i o gravitacionom crvenom pomaku Sunčevih spektralnih linija u
odnosu na odgovarajuće spektralne linije proizvedene na površini Zemlje.
Mladi nemački astronom Ervin Frojndlič (-{Erwin Freundlich}-), započinje
saradnju sa Ajnštajnom i uzbunjuje druge astronome širom sveta u vezi sa ovim
Ajnštajnovim astronomskim proverama. 1912. godine, Ajnštajn se vraća u
Cirih u nameri da postane redovni profesor na ETH Cirih. U to vreme, on tesno
sarađuje sa matematičarem Marselom Grosmanom, koji ga upoznaje sa Rimanovom geometrijom. U 1912., Ajnštajn počinje da naziva vreme četvrtom dimenzijom (mada je H.G. Vels (-{H.G. Wells}-) uradio to isto
ranije,
u svome delu “Vremenska mašina”' (“The Time Machine”)
iz 1895. godine) Godine 1914., odmah pred početak prvog
svetskog rata, Ajnštajn se nastanjuje u Berlinu kao
profesor na lokalnom univerzitetu i postaje član Pruske akademije nauka. On uzima prusko državljanstvo. Od 1914 do 1933, on je na dužnosti
direktora Kajzer Vilhelm instituta za fiziku u
Berlinu. On takođe zadržava mesto vanrednog profesora na Lajdenskom univerzitetu od 1920 do 1946,
gde redovno održava gostujuća predavanja. Godine 1917, Ajnštajn
objavljuje "O Kvantnoj mehanici
zračenja" (-{"On
the Quantum Mechanics of Radiation"}-, ili u originalu,-{"Zur Quantentheorie der Strahlung,"}- Physkalische
Zeitschrift 18, 121–128). Ovim člankom uvodi se koncept stimulisane emisije, fizičkog principa koji
omogućava pojačavanje svetlosti u laseru. Takođe iste godine, on objavljuje i rad u kojem
koristi Opštu teoriju relativnosti da bi izgradio model celog svemira,
pripremajući tako pozornicu za nastupanje moderne fizičke
kosmologije. U tom radu on uvodi i poznatu kosmološku konstantu, koju je kasnije,
kako Džordž Gamov tvrdi, u jednom njihovom
razgovoru nazvao “najvećom pogreškom u njegovom životu” (“the
biggest blunder of his life”).
Kada
je Adolf
Hitler došao na vlast u januaru 1933., Ajnštajn je bio gostujući
profesor na Prinstonskom univerzitetu, položaj koji je
on preuzeo u decembru 1932, na poziv američkog predavača Abrahama
Fleksnera. U 1933. godini, nacisti
donose „Zakon o restauraciji civilne službe“ koji prisiljava sve
univerzitetske profesore Jevreje da napuste njihov posao, i tokom 1930-ih vodi
se kampanja da se Ajnštajnovo delo etiketira kao “jevrejska fizika”,
nasuprot „nemačkoj“ ili „arijevskoj“ fizici, koju predvode Nobelovi
laureati Filip Lenard (-{Philipp Lenard}-) i Johanes Stark (-{Johannes Stark}-). Podržani od
strane SS-a, pobornici “Nemačke fizike” objavljuju na sve
strane pamflete i knjige u kojima ocrnjuju Ajnštajnove teorije i pokušavaju da
stave na crne liste nemačke fizičare koji poučavaju ove teorije.
Ajnštajn se odriče svoga pruskog državljanstva i ostaje u Sjedinjenim
državama,
gde mu je data rezidencija na stalno korišćenje. On prihvata položaj na
novoformiranom Institutu za napredne studije (-{Institute for Advanced Study}-)
u Prinstonu, Nju Džersi, gde se koncentriše na razvoj Ujedinjene teorije polja (videti ispod).
Ajnštajn postaje američki državljanin 1940, mada još uvek zadržava i švajcarsko
državljanstvo.
U
1939, okuražen od strane Silarda, Ajnštajn šalje pismo predsedniku Amerike Frenklin
Delano Ruzveltu zauzimajući se za proučavanje nuklearne
fisije u vojne svrhe, zbog straha da bi nacistička vlada Nemačke
mogla da bude prva koja će proizvesti nuklearno oružje. Ruzvelt počinje sa malom
istragom u vezi ovog problema koja će sa vremenom prerasti u masivni Menhetn
projekt . Ajnštajn lično nije bio uključen u ovaj projekat
stvaranja prve atomske bombe, ali je ipak, prema tvrđenju Linusa Paulinga,
kasnije zažalio što je potpisao ovo pismo.
Međunarodni spasilački komitet (-{International Rescue Committee}-) bio je osnovan 1933, na zahtev Alberta Ajnštajna, sa ciljem da se pomognu protivnici Adolfa Hitlera.
U
1948. godini Ajnštajn je jedan od članova osnivačkog
komiteta koji će prerasti u Brendis univerzitet (-{Brandeis University}-).
Ajnštajnov portret načinio je Jusuf Karš 11. februara iste godine. 1952., Izraelska vlada predlaže Ajnštajnu da preuzme dužnost
predsednika. On odbija ovu ponudu, a interesantno je da je to jednini slučaj
da je nekom državljaninu Sjedinjenih država bilo ponuđen položaj
predsednika neke strane države. Ovo Ajnštajnovo odbijanje možda ima neke veze
sa njegovim neodobravanjem nekih delova izraelske politike tokom rata za
nezavisnost. U pismu koji je on potpisao, zajedno sa drugim istaknutim Jevrejima
u Sjedinjenim državama on kritikuje Oslobodilačku partiju koju vodi Menahem Begin (-{Menachem Begin}-) zbog „naci-fašističkih“
metoda i filozofije. Tridesetog marta 1953., Ajnštajn objavljuje prerađenu Ujedinjenu teoriju polja.
On
umire u 1:15 posle ponoći u Prinstonskoj bolnici u Prinstonu, Nju Džersi, 18.
aprila, 1955., u svojoj 76. godini života. Uzrok smrti je bilo unutrašnje
krvarenje, izazvano prskanjem aneurizma aorte. Njegova Uopštena teorija gravitacije
(-{Generalized Theory of Gravitation}-) ostaje tako nedovršena. Jedina osoba
prisutna u trenutku njegove smrti bila je jedna medicinska sestra, koja je rekla
da je on neposredno pred smrt promrmljao nekoliko reči na nemačkom
koje ona nije razumela. Bio je kremiran bez ceremonije, istoga dana kad je i
umro, u Trentonu, Nju Džersi, što je bilo u skladu sa njegovim željama.
Njegov pepeo je potom rasut na otvorenom prostoru.
Doktor
Tomas Štolc Harvi izvršio je autopsiju nad Ajnštajnom, pri čemu je
odstranio i sačuvao njegov mozak. Harvi nije našao ništa neuobičajeno
na njegovom mozgu, ali 1999.,
u novoj analizi koju je uradio tim sa Mek Master univerziteta (-{McMaster
University}-) otkriveno je da njegov temeni operkulum (operculum) region
nedostaje i da je, kao konpenzacija tome, njegov donji parijetalni režanj
(parietal lobe) 15% veći nego što je normalno. Donji parijetalni režanj
je odgovoran za matematičko mišljenje, vizuelnu spoznaju prostora, i
slikovito prikazivanje pokreta. Ajnštajnov mozak takođe je sadržavao 73%
više glajalnih ćelija od prosečnog mozga.
|
|
|
|
|
|