Švajcarska

Nastanak

Švajcarska je nastala posle zakletve na livadi Ritli, kao konfederacija tri prakantona 1. avgusta 1291. na centralnom području današnje Švajcarske. Vremenom su u tu konfederaciju ulazili novi kantoni. Ime Švajcarske potiče od kantona Švic (Schwyz), koji je bio jedan od osnivača. Ovi kantoni su bili formalno i nominalno deo Svetog rimskog carstva još duži vremenski period, ali je njihova faktička samostalnost nesporna.

„Federalna povelja“ (Bundesbrief) iz 1291. godine.

Ugovor kojim je osnovan ovaj savez-konfederacija na nemačkom nosi ime Bundesbrief, a prevodi se kao „Federalna povelja“, što ukazuje na to da je karakter ovog saveza već tada bio ozbiljniji i trajniji. Otuda se ovaj savez naziva i Večitim savezom. Cilj formiranja je, slično grčkim konfederalnim tvorevinama poput Ahajskog saveza, bio vojno-odbrambeni, jer su Habzburzi predstavljali stalnu pretnju ovim teritorijama.

Svoju vojnu ulogu savez je odigrao uspešno jer se tokom 14. veka oslobodio kako Habzburgovaca, tako i Svetog rimskog carstva. Posle vladavine Habzburga nad Švajcarskom, 8. novembra 1307. Švajcarska je proglasila svoju nezavisnost. Od pobede 1499. godine nad nemačkim carem Maksimilijanom I savez je stekao potpunu samostalnost, zasnovanu na afirmisanoj vojnoj snazi i principu neutralnosti. Savez je stalno rastao tako da je početkom 16. veka već brojao 13 kantona i određeni broj zavisnih područja koja još nisu bila dobila status kantona.

Unutrašnje uređenje Švajcarske konfederacije u ovom periodu je bilo sledeće: vrhovni organ je Diet, skupština saveza, koja se sastajala povremeno i u različitim mestima. Kantoni su slali različit broj predstavnika, obično sa vezanim mandatom, a svaki kanton je imao po jedan glas.

Sledeći važan korak ka centralizaciji je bio kad je Cirih preuzeo neformalnu ulogu rukovodećeg kantona zaduženog za sazivanje skupština, predstavljanje saveza prema inostranstvu i druga manje bitna pitanja. Cirih je ipak ostao samorimus inter pares, što znači da nije došlo do jačanja suprematije federalne države. Za odlučivanje se zahtevala jednoglasnost koja je generalno mogla da vodi u neefikasan rad. Iako su švajcarski kantoni u načelu bili složni, ovo je teorijski bila velika mana sa stanovišta federalizma. Dalje, kantoni su odluke Dieta sprovodili sami, preko svojih organa. Nikavih organa konfederacije po kantonima nije bilo, pa time ni nekakve zajedničke jurisdikcije. Ovo je opet vodilo ka tome da su članice zapravo bile suverene. Istorijski gledano, sistem je funkcionisao usled toga što su kantoni sprovodili samo one odluke za koje su glasali (usled jednoglasnosti). Formalno gledano, nije bilo mogućnosti da se to prinudno sprovede. Na unutrašnju suverenost kantona ukazuje i šarenilo uređenja u njima, kao i odsustvo uniformnosti zakona. Nije bilo federalnog ustava sa kojim bi kantoni usaglašavali svoje zakonodavstvo. Jedino su odluke Dieta bile na višem nivou, za koje su i sami kantoni glasali. Preneseno gledajući, moglo bi se reći i da su ih sami i doneli, te suverenost kantona čak i tu ostaje neokrnjena. Spoljni poslovi su bili praktično jedina stvar gde je suverenost kantona bila ograničena.

Nakon pojave protestantizma i Martina Lutera, stanje se drastično promenilo u Švajcarskoj. Reformacija je tada bila glavna tema u nekim kantonima. Reformacija Ciriha se pod Ulrihom Cvinglijem 1519. drastično proširila do Ženeve. Nastale su tenzije među kantonima. Godine 1541. je došlo do pojave reformacije u Ženevi. Godina 1656. i 1752, zbog reformacije je počeo građanski rat između protestanata i katolika.

Švajcarska je, posle više bitaka, 24. oktobra 1648. izborila samostalnost od Rimsko-nemačkog carstva i izgradila tradiciju neutralnosti, ali i dobrih plaćenika.

Napoleonovo doba

Ovakav sistem ostao je na snazi sve do burnog Napoleonovog doba. Švajcarska je, iako verski podeljena, izbegla unutrašnje sukobe u vreme Reformacije i Tridesetogodišnjeg rata. Stalne odlike ovog perioda i dalje su predstavljali konfederalizam (koji je faktički, ako ne i formalno, sve više ublažavan), jaka samosvojnost kantona i republikansko uređenje.

Posle pada Švajcarske pod Napoleonovu vlast 5. maja 1798. godine, Švajcarska je dobila svoj prvi ustav, kojim je uvedena Helvetska Republika, koja je bila satelitska država zavisna od Francuske. Razlog koji su Francuzi imali za ulazak u Švajcarsku je bila njihova namera da opljačkaju državnu kasu, kao i da imaju u svojim rukama sve klisure koji vode prema Italiji. Konfederalno uređenje je bilo ukinuto i država je postala unitarna, a kantoni su postali obične administrativne jedinice. Ovaj potez je naišao na snažan unutrašnji otpor, ali treba primetiti da to ukazuje na to da je Švajcarska smatrana u Evropi kao jedna celina. Konfederacija je ovde vremenom gubila međunarodnopravna svojstva, što je proces koji traje gotovo od samog njenog osnivanja.

Već 1802. godine ovaj ustav je zamenjen novim koji je ublažio unitarni režim. U samoj Švajcarskoj postojali su sukobi u shvatanjima između unitarista i federalista, što je Napoleon koristio da donese tzv. Posredničke akte kojima je uveo federalno uređenje sa nekim konfederalnim elementima i velikim ovlašćenjima kantona. Sistem nije stigao da se pokaže u praksi. Godine 1815, posle Bečkog kongresa, granice Švajcarske su se proširile ka zapadu. Tako su se tri nova kantona (Ženeva, Vo i Nešatel) pridružili Švajcarskoj. Osim proširenja na kongresu, Švajcarskoj je bila garantovana nezavisnost od svih velikih sila. Posle kongresa Švajcarska je dobila svoju fizionomiju sa 22 kantona i konfederalno uređenje. Kantoni su sklopili kratki Federalni pakt od samo petnaestak članova koji je vratio jako konfederalno uređenje. Slab Diet je bio jedini organ, a centralna vlast je bila sasvim beznačajna. Ovo je bio uvod u dalje sukobe koji su okončani 1848. godine donošenjem federalnog ustava.

Moderna konfederacija

Svađe između liberalno-progresivnih i konzervativno-katoličkih kantona su dovele Švajcarsku 1847. u Zonderbundskrig (Sonderbundskrieg), savez sastavljen 1845. godine u Švajcarskoj između sedam katoličkih i protestantnih kantona, u cilju da se zaštite njihovi interesi od centralizacije vlasti. Posle poraza konzervativno-katoličkih kantona, Švajcarska je postala moderna konfederacija i autonomija kantona je ustavom 1848. smanjena. Bern je postao sedište parlamenta. Švajcarski ustav je do danas dva puta verifikovan (1874. i 1999).
Palata naroda u Ženevi, sagrađena između 1929. i 1938, predstavljala je sedište Društva naroda. Danas, služi kao evropsko sedište Ujedinjenih nacija.

Polovinom 19. veka Švajcarska je osetila talas industrijalizacije i gradnje železničke pruge. Integracija katolika u novu konfederaciju usledila je 1891. posle izbora prvog katolika u Savezno veće. Tokom Prvog svetskog rata Švajcarska je bila „izolovana“ od sveta, pošto su sve susedne zemlje učestvovale u ratu. Tokom rata postojale su tenzije među stanovništvom: dok su Švajcarci koji pričaju nemački bili na strani Nemačke, Švajcarci koji pričaju francuski su sa druge strane bili na strani Francuske. Po prvi put je izabran jedan general za sigurnost švajcarske granice. Nedostajalo je hrane, firme nisu imali više para i izbeglice iz susednih zemalja su predstavljali problem Švajcarske.

Na inicijativu Anrija Dinana godine 1864. u Ženevi je osnovan Crveni krst. U oba svetska rata Crveni krst je bio aktivan, a Švajcarska neutralna zemlja. Ipak, njena neutralnost je bila ozbiljno ugrožena kratkotrajnom Grim-Hofmanovom aferom iz 1917. Godine 1920. Švajcarska je postala član Društva naroda, a 1963. i Saveta Evrope.

Tokom Drugog svetskog rata, Nemci su napravili detaljan plan invazije na Švajcarsku, ali se napad nikada nije dogodio. Švajcarska je uspela da ostane neutralna zahvaljujući ekonomskim koncesijama Nemačkoj i sreći da su veći događaji tokom rata odlagali invaziju. Pokušaj male nacističke stranke u Švajcarskoj da izazove ujedinjenje sa Nemačkom je propao. Pod generalom Anrijem Gizanom je izvršena masovna mobilizacija. Švajcarska je bila važna baza za špijunažu obe zaraćene strane i često je posredovala u komunikaciji između Saveznika i sila Osovine. Švajcarsku trgovinu blokirali su i Saveznici i sile Osovine. Ekonomska saradnja i davanje kredita Trećem Rajhu su varirali u zavisnosti od izvesnosti invazije i mogućnosti da se pronađe drugi trgovinski partner. Koncesije su dostigle svoj vrhunac 1942. nakon što je teško oštećena izuzetno važna železnička veza u Višijevskoj Francuskoj. zbog čega je Švajcarska postala sa svih strana okružena snagama sila Osovine. Tokom rata u Švajcarsku je pristiglo više od 300.000 izbeglica, od čega su 104.000 bili strani vojnici internirani po stavu o pravima i obavezama neutralnih sila propisanih Haškim konvencijama. Dalje, 60.000 izbeglica su bili civili koji su izbegli iz Nemačke zbog progona od strane nacista. Međutim, stroge politike o imigraciji i azilima, kao i finansijske veze sa nacističkom Nemačkom su izazvali kontroverze. Švajcarsko ratno vaduhoplovstvo se borilo i protiv Saveznika i sila Osovine, oborivši 11 aviona Luftvafea u maju i junu 1940, a posle i savezničke avione, nakon promene politike zbog pretnji iz Nemačke. Preko 100 savezničkih bombardera i njihove posade su bili internirani tokom Drugog svetskog rata. Saveznički avioni su tokom 1944. i 1945. greškom bombardovali švajcarske gradove Šafhauzen, Štajn na Rajni, Valc, Rafz, Bazel i Cirih.

Švajcarci su 1971. godine odobrili ženama pravo glasa, a 1. januara 1979, kanton Jura je dobio, posle više demonstracija svog stanovništva, svoju nezavisnost od kantona Bern. Tako je kanton Jura postao najmlađi kanton Švajcarske.

Članstvo u Evropskom ekonomskom prostoru kojem je Švajcarska vlada težila, propalo je 1992. godine da bi 10. septembra 2002. godine, posle referenduma, postala članica Ujedinjenih nacija.