ИСТОРИЈА

Холандија представља први историјски примјер државе настале буржоаском револуцијом против апсолутистичке власти. Карактер Холандске револуције у XVI вијеку је био како буржоаски, тако и вјерски и национални.

Узрок револуције лежи у намјерама шпанског краља Филипа II да укине аутономију провинција, наметне нове порезе и искорени протестантизам. Седам низоземских провинција су 1579. склопиле споразум о Утрехтској унији (Холандска република). Као вођа Уније у рату против Шпаније наметнуо се Виљем Орански. Осамдесетогодишњи рат (1568–1648) окончан је Вестфалским уговором и признањем независностиУједињених провинција Низоземске (Холандија).

Новостворена република имала је федералистичко уређење са обиљежјима конфедерализма. Холандија се у 17. веку (Златно доба Холандије) истакла као прворазредна сила у морепловству, трговини и економији. Тада је настало Холандско колонијално царство. Уз економски прогрес у Холандији је дошло до процвата културе и науке.

Ратови Луја XIV и успон британске економске и поморске империје довели су до опадања холандске моћи.

Републиканско уређење трајаће до 1815. када ће Холандија постати монархија под влашћу династије Орање-Насау. Провинције ће постати административни региони, уместо федералних јединица. Краљевина Уједињене Низоземске је поред Холандије у свој састав укључила и Јужну Низоземску (данас Белгија и Луксембург), али се 1830. Белгија отцепила.

У Другом свјетском рату Холандију је окупирала нацистичка Њемачка. Посебно је трауматично било бомбардовање Ротердама 1940, и глад током зиме 1944—1945.

Послије рата, Холандија је дала независност својим колонијама Индонезији и Суринаму.

Холандија је 1952. била једна од земаља оснивача Европске уније за угаљ и челик, која је временом прерасла у Европску Унију.