Tokom svog boravka na Patent Office-u,napravio je veliki deo svojih otkrica i postao je jedan veoma uticajan covek u Bernu.1909 postao je profesor na univerzitetu u Cirihu a 1911 profesor na univerzitetu u Pragu. Godine 1914 postao je direktor Kaiser Wilhelm Physical Instituta u Berlinu,gde je radio kao i profesor.Dobio je Njemacko drzavljanstvo 1914 godine,gde ostaje sve do 1933,odakle je emigrirao u SAD zbog tada trenutne anti-jevrejske politicke situacije.

U SAD-u je dobio posao profesora na univerzitetu u Prinstonu,gde je radio sve do 1945 godine kada se povlaci iz svoje prakse.Americki drzavljanstvo dobija 1940.godine.

Posle Drugog svetskog rata je bio vodeca figura u World Government Movement-u,bilo mu je ponudjeno da postane predsednik Izraela ali je to on odbio.Saradjivao je sa prof. Chaim Weizmann-om,s kojim je zelio da osnuje Hebrew University u Jerusalimu.

Na pocetku svoga naucnog rada,Einstein je shvatio neadekvatnost Newton-ove mehanike i svojom Specijalnom teorijom relativnosti pokusao da poveze do tada Newton-ovu mehaniku i elektromagnetna polja.Suocavao se sa problemima klasicne mehanike,koji je resio uvodjenjem Kvantove teorije:sto je dovelo do resavanja problema sa kretanjem cestica u molekuli(Brownian-ova kretanja).

U svojim prvim danima u Berlinu,Einstein  je postulirao zavrsnu teoriju relativnosti,koja i dan danas glasi:   

         1)Svi fizicki zakoni izrazavaju se isto u svim inercijalnim sistemima.

         2)Brzina svetlosti,to jest maksimalna brzina prenosa interakcija,je u svim inercijalnim sistemima ista.

Takodje je usavrsio gravitacionu teoriju i 1916 godine je objavio ova dva postulata Specijalne teorije relativnosti.Tokom ovog perioda je doprineo razvoju teorije radijacije i staticke mehanike.

У јесен 1896, Српкиња Милева Марић (gore slika desno)  започиње своје студије медицине на Универзитету Цирих, да би се већ после првог семестра пребацила на Савезни политехнички институт где, као једина жена уписана те године, студира на истом смеру као и Ајнштајн. Милевино дружење са Ајнштајном развиће се у праву љубавну романсу током следећих пар година, и поред повике његове мајке којој је сметало то што је она превише стара за њега, што није Јеврејка, и што има физичку ману (једна нога била јој је нешто краћа од друге). Ајнштајн је оженио Милеву Марић 6. јануара, 1903. Ајнштајнова женидба са Марићевом, која је била математичарка, представљала је у исто време и лично али и интелектуално партнерство и везу. За Милеву Ајнштајн је говорио: „Она је створење једнако мени самом и које је једнако независно и јако као што сам и ја“. Роналд Кларк (Ronald W. Clark), Ајнштајнов биограф, тврди да дистанца која је постојала у Ајнштајновом браку са Милевом, за њега била преко потребна, јер да би употпунио свој рад он је морао да постигне неку врсту интелектуалне изолације. Абрам Јофе (Abram Joffe), совјетски физичар који је познаво Ајнштајна, у једној смртовници пише о њему “Аутор радова из 1905 био је... бирократа у Патентном бироу у Берну, Ајнштајн-Марић”, и ово је недавно било узето као доказ сарадничке стране њихове везе. Међутим, према Алберту Мартинезу (Alberto A. Martínez) из Центра за студије Ајнштајна Универзитета Бостон, Јофе је једино тиме приписао ауторство Ајнштајну, јер, како он мисли, био је то уврежени швајцарски обичај да се додаје женино презиме иза мужевљевог имена. Ипак, размере Милевиног утицаја на Ајнштајново дело још увек су контроверзно и дискутабилно питање.

        Ајнштајн је био почасни члан Рационалистичког новинског удружења, почев од 1934. и био је велики поклоник Етничке културе. Био је члан и саветодавног већа Првог удружења хуманиста Њујорка.

       Izjave o religiji:

Ја сам запао — мада сам био дете потпуно ирелигиозних (јеврејских) родитеља — у дубоку религиозност, која је, међутим, достигла изненадни завршетак у узрасту од дванаест година.
Ја не мислим да су неопходни случајеви у којима су наука и религија у природној супротности. У ствари, ја мислим да има веома мало везе између ово двоје. Даље, ја мислим да је наука без религије хрома и, у обрнутом смислу, да је религија без науке слепа. Обоје су значајни и зато треба да раде руку под руку
Јевреј који одбаци успут своју веру, или који чак преузме неку другу, још увек је Јевреј.
Као одрастао човек он је називао своју религију „космичким религиозним осећајем“.

У „Свету како га ја видим“ он је написао: “Тешко ћете наћи бар једног међу сортом дубоких научничких умова без нарочитог религиозног осећања које је његово лично. Али то је другачије од религије наивног човека.”

“Најпосле, Бог је биће од кога траже нечију жељу да награди и нечији страх да казни, сублимација осећања блиским онима које гаји дете према своме оцу, биће у односу на које неко стоји до одређене мере у личном односу, маколико дубоко то било обојено са страхопоштовањем.”

“Али научник је опседнут осећајем за универзалну каузалност. Будућност је, за њега, до сваке ситнице једнако неопходна и одређена као и прошлост. Нема ничег божанског у моралности, то је чисто човекова ствар. Његов религиозни осећај узима форму усхићене задивљености пред хармонијом природних закона, који откривају интелигенцију такве надмоћности да, у поређењу са тим, све систематско размишљање и деловање људских бића је сасвим безначајна рефлексија.”

Одазивајући се на телеграмско питање њујоршког Рабина Херберта С. Голдштајна, 1929: „Да ли ви верујете у Бога? Стоп.Одговорите ми у 50 речи.“, Ајнштајн одговара „Ја верујем у Спинозиног бога, који открива самог себе у законитој хармонији света, али не у Бога чији је властита брига вера и чињење људских бића.“ Ајнштајнов одговор садржавао је само 25 (немачких) речи. Спиноза је био натуралистички пантеиста.

NAUCNA FILOZOFIJA

  

У “Копенхагенском тумачењу”, део (1.3.2.) изнад, наведена је примедба о неслагању у погледу Ајнштајнове тренутне позиције у односу на квантну теорију. Чувена изјава "Бог се не игра коцком" често је коришћена да подржи мишљење већине како се њему није свиђала ова теорија због њеног индетерминизма.

Други наводе случајеве за један другачији поглед на ово питање. Они напомињу да се изјава о “коцки”, из 1926, појављује у време када је квантна теорија тек у првој годнини свога открића и да у следећих 30 година његовог живота тешко би се могао наћи неки његов сличан коментар о овоме. Уместо тога Ајнштајн се концентрише на концептуално независан проблем “непотпуности” квантне механике. Његово указивање на “непотпуност” исказано је у његовом ЕПР чланку из 1935, као и у “Регистрациона трака Гајгеровог бројача” мисаоном експерименту из 1949 (видети део 1.3.2.2.). Додатна потврда против “Ајнштајн-детерминиста” виђења је и Паулијева изјава: “он (Ајнштајн) "одбија” да је икада користио као критеријум за прихватљивост неке теорије питање 'Да ли је она ригорозно детерминистичка?'".

У корист детерминистичког виђења су следеће Ајнштајнове изјаве:

Али научник је опседнут осећајем за универзалну каузалност. Будућност је, за њега, до сваке ситнице неопходна и детерминисана као и прошлост.
Као и:

Људи попут нас, који верују у физику, знају да је разлика између прошлости, садашњости и будућности ништа друго него тврдоглаво постојана илузија
Његова приврженост Шопенхауеру требало би такође да се цитира:

Ја не верујем у слободу воље. Шопенхауерове речи: “Човек може да чини шта хоће да чини, али не може да жели оно што жели” пратиле су ме у свим ситуацијама у моме животу и помириле ме са деловањима других људи чак и када су она била прилично болна за мене самог. Ова свест о недостатку слободне воље сачувала ме је од тога да превише озбиљно схватим самога себе као и моје пријатеље када су деловали и одлучивали индивидуално, а сачувала ме је и да не изгубим своје живце.
Ајнштајн је веровао да сваки истински теоретичар увек заузима и позицију метафизичара без обзира шта радио:

Ја верујем да је сваки истински теоретичар нека врста припитомљеног метафизичара, без обзира колико чистим позитивистом он самога себе сматрао. Метафизичар верује да је оно што је логички једноставно такође и реално. Припитомљени метафизичар верује да није све оно што је логички једноставно истовремено и укључено у искуствену реалност, али да се зато свеукупност свих чулних искустава може разумети на бази концептуалног система изграђеног на премисама велике једноставности.
Следећа општа оцена је дата од стране његовог колеге Натана Розена:

Ја мислим да је ствар која ме је код њега највише импресионирала била једноставност његовог мишљења и његова вера у способност људског ума да разуме деловања природе. Кроз цео свој живот, Ајнштајн је веровао да је људски разум способан да нас доведе до теорије која ће нам омогућити исправан опис физичких појава. У изграђивању теорија, он је имао приступ сличан приступу једног уметника; он је жудео за једноставношћу и лепотом (а лепота је за њега била, на крају крајева, опет у суштини једноставност). Круцијално питање које би он питао, док је одвагавао неке од елемената теорије било је: "Да ли је ово разумно?" Без обзира како успешном би се нека теорија чинила, уколико би му се учинило да она није и разумна (немачка реч коју је он користио била је "vernunftig"), он би био убеђен да та теорија не може да обезбеди заиста фундаментално разумевање природе.

DRZAVLJANSTVO