U “Kopenhagenskom tumačenju”, deo (1.3.2.) iznad, navedena je primedba o neslaganju u pogledu Ajnštajnove trenutne pozicije u odnosu na kvantnu teoriju. Čuvena izjava "Bog se ne igra kockom" često je korišćena da podrži mišljenje većine kako se njemu nije sviđala ova teorija zbog njenog indeterminizma.
Drugi navode slučajeve za jedan drugačiji pogled na ovo pitanje. Oni napominju da se izjava o “kocki”, iz 1926, pojavljuje u vreme kada je kvantna teorija tek u prvoj godnini svoga otkrića i da u sledećih 30 godina njegovog života teško bi se mogao naći neki njegov sličan komentar o ovome. Umesto toga Ajnštajn se koncentriše na konceptualno nezavisan problem “nepotpunosti” kvantne mehanike. Njegovo ukazivanje na “nepotpunost” iskazano je u njegovom EPR članku iz 1935, kao i u “Registraciona traka Gajgerovog brojača” misaonom eksperimentu iz 1949 (videti deo 1.3.2.2.). Dodatna potvrda protiv “Ajnštajn-determinista” viđenja je i Paulijeva izjava: “on (Ajnštajn) "odbija” da je ikada koristio kao kriterijum za prihvatljivost neke teorije pitanje 'Da li je ona rigorozno deterministička?'".
U
korist determinističkog viđenja su sledeće Ajnštajnove izjave:Ali naučnik je opsednut osećajem za univerzalnu kauzalnost. Budućnost je, za njega, do svake sitnice neophodna i determinisana kao i prošlost.
Kao i:
Ljudi poput nas, koji veruju u fiziku, znaju da je razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ništa drugo nego tvrdoglavo postojana iluzija
Njegova privrženost Šopenhaueru trebalo bi takođe da se citira:
Ja ne verujem u slobodu volje. Šopenhauerove reči: “Čovek može da čini šta hoće da čini, ali ne može da želi ono što želi” pratile su me u svim situacijama u mome životu i pomirile me sa delovanjima drugih ljudi čak i kada su ona bila prilično bolna za mene samog. Ova svest o nedostatku slobodne volje sačuvala me je od toga da previše ozbiljno shvatim samoga sebe kao i moje prijatelje kada su delovali i odlučivali individualno, a sačuvala me je i da ne izgubim svoje živce.
Ajnštajn je verovao da svaki istinski teoretičar uvek zauzima i poziciju metafizičara bez obzira šta radio:
Ja verujem da je svaki istinski teoretičar neka vrsta pripitomljenog metafizičara, bez obzira koliko čistim pozitivistom on samoga sebe smatrao. Metafizičar veruje da je ono što je logički jednostavno takođe i realno. Pripitomljeni metafizičar veruje da nije sve ono što je logički jednostavno istovremeno i uključeno u iskustvenu realnost, ali da se zato sveukupnost svih čulnih iskustava može razumeti na bazi konceptualnog sistema izgrađenog na premisama velike jednostavnosti.
Sledeća opšta ocena je data od strane njegovog kolege Natana Rozena:
Ja mislim da je stvar koja me je kod njega najviše impresionirala bila jednostavnost njegovog mišljenja i njegova vera u sposobnost ljudskog uma da razume delovanja prirode. Kroz ceo svoj život, Ajnštajn je verovao da je ljudski razum sposoban da nas dovede do teorije koja će nam omogućiti ispravan opis fizičkih pojava. U izgrađivanju teorija, on je imao pristup sličan pristupu jednog umetnika; on je žudeo za jednostavnošću i lepotom (a lepota je za njega bila, na kraju krajeva, opet u suštini jednostavnost). Krucijalno pitanje koje bi on pitao, dok je odvagavao neke od elemenata teorije bilo je: "Da li je ovo razumno?" Bez obzira kako uspešnom bi se neka teorija činila, ukoliko bi mu se učinilo da ona nije i razumna (nemačka reč koju je on koristio bila je "vernunftig"), on bi bio ubeđen da ta teorija ne može da obezbedi zaista fundamentalno razumevanje prirode.
