Ja ne mislim da su neophodni slučajevi u kojima su nauka i religija u prirodnoj suprotnosti. U stvari, ja mislim da ima veoma malo veze između ovo dvoje. Dalje, ja mislim da je nauka bez religije hroma i, u obrnutom smislu, da je religija bez nauke slepa. Oboje su značajni i zato treba da rade ruku pod ruku
Jevrej koji odbaci usput svoju veru, ili koji čak preuzme neku drugu, još uvek je Jevrej.
Kao odrastao čovek on je nazivao svoju religiju „kosmičkim religioznim osećajem“.
U „Svetu kako ga ja vidim“ on je napisao: “Teško ćete naći bar jednog među sortom dubokih naučničkih umova bez naročitog religioznog osećanja koje
je njegovo lično. Ali to je drugačije od religije naivnog čoveka.”“Najposle, Bog je biće od koga traže nečiju želju da nagradi i nečiji strah da kazni, sublimacija osećanja bliskim onima koje gaji dete prema svome ocu, biće u odnosu na koje neko stoji do određene mere u ličnom odnosu, makoliko duboko to bilo obojeno sa strahopoštovanjem.”
“Ali naučnik je opsednut osećajem za univerzalnu kauzalnost. Budućnost je, za njega, do svake sitnice jednako neophodna i određena kao i prošlost. Nema ničeg božanskog u moralnosti, to je čisto čovekova stvar. Njegov religiozni osećaj uzima formu ushićene zadivljenosti pred harmonijom prirodnih zakona, koji otkrivaju inteligenciju takve nadmoćnosti da, u poređenju sa tim, sve sistematsko razmišljanje i delovanje ljudskih bića je sasvim beznačajna refleksija.”
Odazivajući se na telegramsko pitanje njujorškog Rabina Herberta S. Goldštajna, 1929: „Da li vi verujete u Boga? Stop. Odgovorite mi u 50 reči.“, Ajnštajn odgovara „Ja verujem u Spinozinog boga, koji otkriva samog sebe u zakonitoj harmoniji sveta, ali ne u Boga čiji je vlastita briga vera i činjenje ljudskih bića.“ Ajnštajnov odgovor sadržavao je samo 25 (nemačkih) reči. Spinoza je bio naturalistički panteista.
