Владислав Петковић Дис (10. март 1880, Заблаће код Чачка - 16. мај 1917, код Крфа), песник.
Велики српски песник и родољуб. Радио као учитељ и царински службеник. Био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама Недовршене песме. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа.
Школовање
Био је сасвим осредњи ђак, али је у седмом разреду гимназије у Чачку написао своју прву песму "На прозору свећа гори" и то на немачком језику који једва да је срицао. Два пута ће безуспешно покушавати да положи матуру. Када ни други пут није положио, овог пута у Зајечару, он је председника комисије позвао на част: - Дозволите да попијемо по чашу пива. Ја се не љутим, праведно сте ме оборили. Али то нас не чини непријатељима. Ја чашћавам...
Дис је, дакле, био просечан ученик, али са натпросечним песничким талентом. Својим двема збиркама поезије, заслужио је место у скоро свим антологијама српске поезије.
Да би се очувала успомена на овог великана наше поезије, завичајна библиотека која носи Дисово име, организује већ 37 година културну манифестацију "Дисово пролеће". Дисове свечаности почињу 10. марта, на песников рођендан, а завршавају се доделом "Дисове награде". "Дисово пролеће" подстиче стваралаштво младих, па сваке године награђује најбољи рукопис за прву песничку збирку. У едицији "Токови" објављено је до сада 19 књига, а многи добитници данас су постали позната песничка имена.
Приредбу "песништву у част" прате:
• лист "Дисово пролеће";
• књига добитника и
• низ других публикација које већ чине богату издавачку делатност библиотеке.
• Дисова награда
Посао
У војску није ишао. Ослобођен је због уских груди и, по препоруци пријатеља, постаје привремени учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, а покрај Зајечара. Све у нади да ће имати довољно времена да се посвети песмама. Тешко је, ипак, бити распеван у чамотињи и тишини, те он многе ноћи проводи са сељацима уз таблиће и чокање ракије. У град одлази једном месечно по плату, без које се ујутро враћа у село, након кафанске седељке. И нових тридесет дана поста, до новог одласка у Зајечар.
То је трајало две године, када је одлучио да напусти учитељско место и, с тек подигнутом платом, крене у Београд, једини могући пут за све песнике.
Ушао је сасвим тихо у друштво београдских великана, у време када се живело по кафанама које су биле и једина састајалишта. Знало се да се, када изађе, часопис у кафани прочита од корица до корица. Када се појави ново књижевно име, кафане забрује. Глумци су представе настављали у кафанама. Људи су се у њима братимили и крвили. Узалуд је уважени Јован Скерлић грмео да је све зло од њих.
Висок и мршав, подуже косе и сасвим необичних бркова, с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара тек уз помоћ Нушића успева да пронађе прво запослење. Песник, који ће касније постати стални становник безмало свих наших антологија, радио је као кантарџија на савамалској трошарини и са снебивањем се жали пријатељима да поваздан мора да мери шљиве.
Од прве плате штампао је подсетницу на којој је писало само Дис. По свој прилици, то је била скраћеница, односно средњи слог његовог имена ВлаДИСлав, мада су неки тврдили да је то име града из Дантеовог "Пакла", а други да је то био српски средњовековни назив за европски запад. Прилично дуго надимак је исписиван искључиво латиницом, како га је писао и сам песник, да би однедавно био штампан и ћириличним писмом.
Два пута отпуштен из службе, живео је ни од чега: од коректура и сарадње по дневним листовима, од незнаних и невиђених послова песника, кога је негативно критиковао Јован Скерлић, најутицајнији критичар тог времена.
Брак
Његов кафански начин живота умногоме се изменио после венчања са Христином-Тинком, младом и лепом поштанском службеницом коју је одмах сместио у своје стихове. Брак су склопили на јутрењу у старој Марковој цркви. Она је, касније, о томе овако сведочила:
- Венчање? Било је за анегдоту, мада се претерује, нарочито оно са прстеном. Ја сам прстен била заборавила, а без њега се није могло, па је Дисова сестра отрчала да га донесе. Додуше, кум је нудио алку од кишобрана, али је поп објаснио да прстена мора бити...
Веома привржен породици, али и пријатељима, Дис ће једном рећи:
- За четири године брака нисмо четири пута сами, без гостију, ни ручали ни вечерали.
На свет је дошло и њихово двоје деце, Гордана и Мутимир, али и ратови, балкански и светски, растанак...
Књиге
Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан. Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.
Књигу "Утопљене душе" Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да "јесте једна неука и груба имитација". Поезија "Утопљених душа" је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, кога налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.
Збирка поезије "Ми чекамо цара" написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио "Ми чекамо пара". У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други пјесници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Најпознатије и уметнички највредније песме Владислава Петковића Диса су: "Тамница", Можда спава и "Нирвана".
Дисова награда
Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” од 1964. године додељује [[Дисову награду]] за животно дело савременог југословенског, односно српског песника. Манифестација поводом доделе награде и књижевно вече посвећено награђеном госту представљају централни и завршни догађај сваког „Дисовог пролећа”, а традиционално се одржавају у другој половини маја месеца. Дисова награда се својом дуготрајношћу, избором добитника, саставима жирија чврсто укоренила на месту једне од најпрестижнијих домаћих песничких и књижевних награда. Последњих година Дисову награду чине плакета која се уручује добитнику и новчани износ награде.
