STREPNJA

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
da volim i zelim tvoja oka dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici! Nasta to i cemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne pridju oka tvoja dva!

POKOŠENA LIVADA

Livada kraj reke sanja.
                           Zrikavci tuzno zricu.
                           Pomrlih trava duse
                           jos lebde vrh otkosa
                           sto se lagano suse.
                           O, vi ne znate tuznu
                           o smrti trava pricu.
                           Zrikavci tuzno zricu.

                           Jutros dodjose neki
                           divovi kao hrasce
                           u domovinu trava;
                           i mrtvo pade bezbroj
                           ljupkih, sarenih, glava;
                           i bezbroj neznih tela
                           zdenuse u plasce,
                           divovi kao hrasce.

                          Svega devojka jedna
                          zlatnog, okruglog oka
                          i trepavica beli'
                          leprsa na livadi
                          i ranjenicima deli
                          mirisne osmehe cedne,
                          umesto crvenog soka, -
                          devojka zlatnog oka.

                          Sutra opet u zoru
                          doci ce divovi oni,
                          i strasne surove vile
                          zdenuce u sena mnoge
                          mirisne glave mile.
                          Lezace u jednom grobu
                          toliki milioni.
                          Doci ce divovi oni.

                          Tuzno zrikavci zricu,
                           cuje se do oblaka;
                           vecera celog zale
                          zelen-konjici svoje
                            lepe viteze zale.
                         Placu nad grobovima
                        mrtvih, dragih junaka,
                          cuje se do oblaka.

            


 
                           PROLJETNA PJESMA

Osecam veceras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;
 
kako s mladim biljem postaje sve vece
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srece
i pakao bola ne bi dosta bilo;
 
kako cezne za svim sto bi zivot mog'o
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike ceznje mu i nade.
 
Osecam, da dosad sve je bilo sala
moga srca vrela;
da jos nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;
 
Da ima u meni cela nezna plima
reci nereceni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.
 
 

NAZAD