| Čiča
Gorio je stekao
bogatsvo za vrijeme revolucije prodajući brašno deset puta skuplje
no što ga je kupovao. Kada je ostao udovac, svu svoju ljubav je posvetio
dvema kćerima: kupovao im haljine, nakit, kočije; obezbedio im
velik miraz i obe su se udale u aristokratske porodice. Starija kćer
Anastazija postala je grofica de Resto, mlađa Delfina je postala
baronica de Nisenžan. Kada su ušle u visoko društvo, njihove potrebe su
postale veće - želele su da se istaknu na balovima i svečanim
večerama. Novac su dobijale od oca koje je, zaslepljen očinskom
ljubavlju, zadovoljavao njihove prohteve i hirove, rukovođen stavom:
''Očevi uvek treba da daju pa da budu srećni. Uvek davati to
znači biti otac''. Dok je ima pare, pazole su ga i kao parajliju
svakome pokazivale. A kad je nestalo novca, nemilosrdno su ga oterale. U
pansionu Voker je našao sklonište, prezren i siromašan. Stalno menja
spratovei i iznajmljuje jeftinije sobe. Odrekao se duvana, otpustio
berberina, prestao je da se puderiše, nije više nosio skupa odela, bivao
je sve mršaviji. Čiča Gorio '' koji je imao šezdeset i dve
godine i izgledao kao da nema ni četrdeset (...), koji je imao
nečeg mladalačkog u osmehu, sada je ličio na izlapelog,
nemoćnpg i bledog starca od sedamdeset godina''. Kada je ponestalo
novca, prodao je nakit, zlatne tabakere, cvjećnjake, posuđe od
srebra, uvek je kćerima davao sa suzama radosnicama u očima,
srećan što su one zadovoljne i srećne. Kada bi u pansionu neko
spomenuo ime neke od njegovih kćeri, osluškivao bi da čuje kako
su izgledale, jesu li bile srećne, jesu li se lepo provele. Da je
njegova ljubav slepa, pokazuje slučaj kada je zakupio stan da bi
njegova kćer Dafina imala gdje da se sastaje sa Rastinjakom. Tek na
samrti, kad danima nije bilo njegovih kćeri jer nije bilo ni novca,
prvi put će izraziti razočarenje i bunt : |
