О причи и причању

Прича' и причање имају значајно место у структури романа Проклета авлија. Он се заснива на приповедању неколико појединаца; његови јунаци воле да причају и да буду слушани; о причи, причању и причаоцима има доста исказа у облику поетичког дискурса.или у облику ширих коментара. По томе је ово не само роман о Проклетој авлији него и роман о причи и причању,

Причање је у човековој природи: он прича о себи, прича и о другима; прича да искаже оно што га тишти, или једноставно прича да заборави ствар-ност у којој живи. Тамничка свакодневица Проклете авлије делује на људе разарајуће: оптерећени су страхом, неизвесношћу, досадом. Причање је једи- • но уточиште, духовнаухрана и забава. Познанство фра Петра и Ћамила ра-звијало се опрезно, тихо и споро; развијало се кроз разговоре који су у почет-ку бшш површни, а потом бивали ,^цужи, живљи и природнији" - и пријатни:

Па и/такеи какви су, ти разговори ^су, изгледа/ били обојици затвореника пријатни и драги као неочекивани дарови нечег што овде највише недостаје.

Затвореници се окупљају у групице, мале или веће, и свуда се прича: „А ту где се завршавало једно, почињало је друго причање. Краја није било".  '                             .

У атмосфери Проклете авлије причање има дубоке разлоге и поводе и зна-чајне егзистенцијалне вредности:

-  људска потреба за комуницирањем, разонода, самообмана и варка;

-  страст за причањем, стваралачко надахнуће, занос;

-  бекство од стварности, живот у свету приче, компензација;

-  афирмација истине, борба против зла;

-_ одгађање нестајања, продужетак живота кроз причу.

У роману се јављају два различита< типа причалаца/прироведача: они који причају само о себи и они који причају 6 другима. У први тип при-поведача спадају Заим и Бас (условно име); у други тип приповедача спадају Хаим, Ћамил и фра Петар. Код првих ее ради о елементарним видовима причања^ о измишљању као модусу обезбеђивања места у групи, скретања пажње и надокнађивање свега онога чега у животу није билр. Код других причање проистиче из хуманих побуда; причаоци полазе од истинитих чиње-ница које допуњују, улепшавају и оплемењују својом интуицијом; то су суп-тилинији видови причања: прича је овде равна оцстанку и трајању.

ЗАИМ оличава људску потребу за причом и причањем: без приче и причања не може да живи; прича подразумева слушаоце, а то значи скретање пажње на себе, дружење, уважавање у групи. Он је доспео у тамницу због фалсификовања новца; овде у тамници, гоњен приповедачком страшћу, фал-сификује причу: у причи се толико "заборави да прича ради приче, стално ши-.ри и разводњава причу новим детаљима који су плод његовог измишљања:

Говори тихо али сигурноГи одушевљено а еоврри увек о себи и казује све само у крупним пошезима. Прича увек о истој ствари и толико је увеличава и умножава да би требало бар сто педесет година живота даједан човек све то доживи.

*

Не ирестаје да сања (и лаже) о срећној женидби...

Прича за Заима има изузетну вредност: спашава га тамничке атмосфере и обогаћује сиву свакодневицу. Иако његово казивање о бројним женидб^ма изазива смех и подемех, он наставља да-измишљ^ нове приче, да забавља елушаоце и ослобађа себе стрепње од осуде и казне.

БАС је „атаетски развијен човек" „што грми промуклим басом". И њега
је захватила приповедачка страст, његова стална тема су љубав и женска
лепота: околности, страствен због журбе да се исприча прича о злу и несрећној судбини једног човека. Ћамилу није толико стало до лепоте приче колико му је стало да прича не нестане с њим: да остане да живи лосле њега и тако учини да живи и Џем-султанГ

Без увода у видљиве.везе, без временског реда, млбдић би почињао
          да прича неки призор из средине или са краја Џемовог заточења.

ФРА ПЕТАР има кључно место у приповедним токовима Проклете авлије као приповедач кроз чију приповедачку визуру пролазе све романескне приче обједињујући се у целину приче о Проклетој авлији и људским суд-бинама у њој. Фра Петар је својим карактером предОдређен^да буде главни носилац унутрашње тачке гледишта, романескне приче. Он је пре свега проницљив дух, са развијеним посматрачким даром и способношћу дазапази детаље и финесе, да запази карактере. Својим карактерним'особинама (тих, . доброћудан, човекољубив, отворен, пун разуК1евања за туђу несрећу) освојио је поверење Хаима и Ћамила и саслушао њихова приповедања: Зато је фра Петар мање делатна личност а више (скоро искључиво) медијум за при-куиљање, памћење и преношење прича о Проклетој авлијии њеним „станов-ницима". Он је истовремено, личност која својим држањем и понашањем истиче вредност и величину пријатељства.

О.н не приповеда збогхебб, него због другог, не приповеда зато што је обузет приповедачком страшћу него зато што осећа потребу да безименом млаДићу остави причу о Проклетој авлији и страдању младог Ћамил-ефен-дије, Његова прича није ни само суво излагање: она поседује лепоту „која се не може казати" и зато безимени младић каже да је ипак најбоље „пустити човека да прича слободно". Овим речима претходе нека запажања о фра-Петровом причању:

О та два месеца, проведена у стамболском истражном затвору, фра Петарје причао вигие илепше него освему осталоц* ПричаоЈе на прекиде, у одломцима, како може да прича тешкр болестан човек који се труди да сабеседнику не покаже ни своје физичке болове ни своју честу мисао на блиску. смрт: Ти одломци се нису увек настављали шачно и редовно један на други. Чесшо би, настављајући причање, понављао оно што је једном већрекао, а често би опет отишао напред, прескочивши дрбар део времена. Причаоје као човек за ког време нема вигие значења и који стога ни у туђем животу не придаје времену нџ редовном току времена неку важност. Његова прича могла је да се * прекида, наставља, понавља, да казује ствсгри унапред, да се враћа уназад, да се после свршетка допуњава, објашњава и гцири, бе&обзира на место, време и стварни, стварно изауеек утврђени ток догађаја.

Прича и причање су тако у Проклетој авлији постали водећа мисао и предмет романескне приче. Андрићева интенција је јасна: да се причи и иричању, као највећем и најзначајнијем дару који је природа дала човеку, ода дужно признање. Она је одувек, од праприче, била на страни човека и добра, против зла и нечонештва. Прича чува прошдост, сабира искуства, чува и развија језик, окрепљује, бодри и одржава. Андрић ће причи и причању, приповедању и приповедачу, посветити и један од најсвечанијих тренутака у свом животу: своју беседу у Стокхолму. када је примао Нобелову награ^цуза књижевност.