Почеци српске писмености

Темељи средњовековне културе

Књижевност епохе Немањића

Позни средњи век

Књижевни рад под Турцима

Повратак на почетну

Почеци српске писмености

Творци словенске књиге били су два учена Грка из Солуна, Константин (у монаштву Ћирило) и Методије. Они су научили словенски језик од македонских Словена из околине Солуна, мисионарски рад започели су у Моравској 863. године, а затим га проширили на суседну Панонију. Њихови ученици, пошто су након Методијеве смрти (885. г.) протерани из Моравске, разишли су се по земљама словенског југа и у новим, повољним приликама развили су, раширили и довели до коначне победе дело својих учитеља. Нове школе словенске књиге, од којих су најважније охридска, у Македонији (за њу је везан рад Климента и Наума, најистакнутијих ученика солунске браће) и преславска, у источној Бугарској, постале су жаришта из којих се ширила словенска књига и хришћанска мисао по земљама словенског југа и истока.

Делатност Ћирила и Методија и њихових ученика, без обзира на место и државу где се развила, имала је општесловенски карактер. Општесловенске су и најважније тековине њиховог рада: словенска писма, глагољица и нешто познија, ћирилица, први словенски књижевни језик, у науци назван старословенским, и књижевност створена на њему. Ћирило-методијевско наслеђе постаће заједничка основа свих књижевности црквенословенског круга, међу њима и српске; њих ће вековима повезивати заједнички књижевни језик и јединствена православно-византијска културна оријентација.

У време када су деловали Ћирило и Методије у Србији је владао кнез Мутимир, за чије се владавине хришћанство дефинитивно утврдило међу Србима. Има индиција да је тај догађај повезан са словенском мисијом у суседној Панонији. Томе у прилог говорило би једно писмо папе Јована VIII кнезу Мутимиру у којем се српски кнез позива да своју земљу у црквеном погледу подреди панонској дијецези, на чијем је челу стајао Методије. Је ли тада дошло до продора словенске књиге међу Србе или се то догодило, касније, из словенских културних жаришта у Македонији и Бугарској, остаје отворено питање. У првих неколико векова постојања словенске писмености има свега неколико споменика који су, судећи по језику, потекли с нашег тла: глагољско Маријинско јеванђеље из 11. века, два одломка из Апостолских дела, писана такође глагољицом и позната под називом Гершковићев односно Михановићев одломак (први од њих неки стављају у 11. век). О постојању словенске писмености на нашем терену говоре и сачувани епиграфи: – Темнички натпис (10-11 век), Хумска плоча (10-11 век), Плоча судије Градише (12. век), Натпис на плочи у Полицама крај Требиња (друга половина 12. века). Најстарији споменик народног језика јесте писмо босанског бана Кулина Дубровчанина из 1189. Оно је, као и сви споменути епиграфи, писано ћирилицом. Из исте епохе потиче и најстарија ћирилска књига српске редакције, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Написано на пергаменту лепим, крупним словима тзв. уставне ћирилице и украшено стилизованим иницијалима и минијатурама у боји и злату, Мирослављево јеванђеље јесте не само најстарија него и најлепша српска књига средњег века. Њене језичке особине показују да је српска редакција старословенског језика добила завршни облик.

Српска редакција (или рецензија) настала је на исти начин као и дуге редакције старословенског језика, бугарска, руска, македонска, хрватска: прилагођавањем језика старословенских текстова домаћем (из)говору. Књижевници су, преписујући споменуте текстове, изостављали све оне знакове за које нису постојали гласови у њиховом говору или су их мењали сагласно променама извршеним у живом језику. Дефинитивно уобичајене током 11. и 12. столећа, те су редакције постале језици словенских средњовековних књижевности. Оне све чине заједнички црквенословенски језик, чија се српска варијанта у науци назива српскословенским (док се назив старословенски – негде проширен у староцрквенословенски – употребљава за изворну верзију тог језика).

Упоредо с тим језиком, иако у много мањој мери, користи се и говорни језик, нарочито у правним документима, тако да је за српску, као и за остале црквенословенске књижевности средњег века, карактеристична диглосија (двојезичност). У Србији је током читавог средњег века говорни језик (који се у науци назива старосрпским) у функцији књижевног био сасвим споредан, за разлику од Хрватске и Босне, где је народни говор врло рано почео преовлађивати у писаним споменицима и постепено потискивати црквенословенски.

О раним почецима књижевног рада у зетско-захумском приморју говори и латински спис из друге половине 12. столећа Regnum Slavorum (Краљевство Словена), односно Летопис попа Дукљанина, како се овај спис – преведен, по изјави анонимног аутора, католичког свештеника из Бара, са словенског изворника – обично назива. У то дело ушли су у скраћеном облику и неки ранији списи од којих се посебно спомиње књига о подвизима св. краља Владимира. Дукљански летопис излаже, у облику родослова владара, историју наших земаља од доласка Словена до средине 12. столећа. Он је, нарочито у првом делу, пун поетских прича и легенди – прича о љубави и страдањима Владимира и Косаре најлепша је и најпознатија од њих – у којима налазимо препричана народна предања а можда и трагове ишчезле епске поезије. Други део списа, где је реч о догађајима из ближе прошлости, одликује се снажним осећањем стварности, тако да ово дело – написано на рђавој латинштини и, уз то, мисаоно и стилски крајње сиромашно – сведочи о свом времену живље, потпуније и, упркос легендама и огрешењима о фактографију, веродостојније од већине других, уметнички и културноисторијски значајнијих дела наше старе књижевности.