Почеци српске писмености

Темељи средњовековне културе

Књижевност епохе Немањића

Позни средњи век

Књижевни рад под Турцима

Повратак на почетну

Темељи средњовековне културе

Сачувани споменици из најранијег раздобља наше писмености откривају правац српске културне оријентације у раном средњем веку. Смештени на подручју које је некада пресецала граница између две подељене половине римског царства, Срби су се извесно време колебали између Истока и Запада, грчке и римске цркве, византијског и латинског културног утицаја. У почетку преовлађује западна оријентација, нарочито у приморским крајевима. Дукљанска хроника и Мирослављево јеванђеље, два најзначајнија књижевна споменика преднемањићке епохе, мало се разликују од сличних радова на Западу. Тек од Стефана Немање и његових наследника почиње чврсто верско и културно везивање Србије за Византију, али чак ни тада нису прекинуте везе с католичким Западом. У Србији је, у приморју, уз православну, стално постојала и католичка црква. Преко ње и приморских градова струјаће западни утицаји према унутрашњости Балкана и даље на исток.

Византијска културна оријентација била је ипак пресудна у свим областима нашег духовног живота па и у књижевности. Везаност за Византију испољила се на самом почетку словенске књижевности у личности њеног оснивача Ћирила, једног од најчувенијих Византинаца свога доба. Све до своје пропасти, па и после тога, Византија ће остати пресудан чинилац у целокупном духовном животу свих православних Словена.

Старословенска књижевност започела је преводима и тај вид активности остаће најважнији и касније, у свим књижевностима црквенословенског круга. Највећи део наше старе библиотеке чинила су дела преведена с грчког језика. Основни библијски списи добијени су још у ћирило-методијевској епоси. Тај фонд касније се све више увећавао, у почетку искључиво делима ранохришћанске књижевности, да би у каснијим временима у њега ушла и поједина дела из византијске или, чак, западноевропске ризнице. Наша средњовековна преводна књижевност показује такво богатство и разноликост да се у односу на њу оригинално стварање једва примећује. Она обухвата најпре библијске списе, затим апокрифну литературу, хагиографије, духовно песништво, црквено беседништво, белетристичку прозу, посебно романе и приповетке, историографију, правна дела, богословске списе и дуге видове учене књижевности.

Основна књига средњовековне хришћанске културе и на Истоку и на Западу била је Библија, велики зборник списа различитог карактера сабраних у два дела који се називају Стари завет и Нови завет. Први део садржи предања, историју и религиозно учење Јевреја, а други говори о животу Исуса Христа, о његовом религиозном учењу и о његовим ученицима и следбеницима. За све хришћане Библија представља свету књигу, те је стога називају Свето писмо. У средњем веку Библија код нас није постојала као јединствена књига, већ су библијски списи приређивани у складу с њиховом употребом у црквеном богослужењу. Од старозаветних списа у нашој књижевности највише су били присутни Псалтир, збирка псалама, односно религиозних химни, молитава и песама приписаних израиљском цару Давиду, и Приче Соломонове, збирка пословица, афоризама и мудрих изрека приписаних Давидову сину, цару Соломону, а од новозаветних Јеванђеље, које у четири званично признате верзије (чији су аутори јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован) излаже житије Исуса Христа и његово учење, те Апостол, који садржи повест о Христовим ученицима (Апостолска дела), и њихова писма, у којима се тумачи и развија Христово учење (апостолске посланице). Те књиге, а нарочито Јеванђеље и Псалтир, које су свакодневно читане и слушане у цркви, представљају угаони камен средњовековне културе, основицу хришћанског погледа на свет, главни извор и узор средњовековне књижевности.

Апокрифи или лажне, "отречене" књиге, јавили су се у сенци библијских списа и свуда у хришћанском свету, па и код нас, привлачили су читаоце како због фантастике, у којој има доста фолклорног, тако и због тежње да ликове сакралних списа, апстрактне и идеализоване, спусте на земљу, да им придају људске особине. Разне визије и апокалипсе, старозаветне и новозаветне (Откровење Енохово, Откровење Варухово, Виђење Богородичино и др.), апокрифне посланице, лажна јеванђеља и др. извршили су снажан утицај на народна схватања и веровања и оставили трагове како у усменој традицији и писаној књижевности тако и у уметности, посебно у сликарству.

Док су апокрифи настали као антитеза службено посвећеним или канонским списима Старог и Новог завета, житија светаца или хагиографије непосредно се надовезују на новозаветне књиге те представљају продужетак библијске "историје". Заснована на хришћанској философији живота, тенденциозна и дидактична по својој намени, житија светаца, упркос томе, највише подсећају на белетристичке жанрове, приповетку и роман, те су и због тога била популарна код најширих читалачких слојева. Свеци различитих судбина, свеци ратници попут Ђорђа Кападокијског, свеци пустињаци као Антоније египатски, свеци просјаци какав је Алексије божји човек, свеци грешници, који су се покајали слично Павлу Кесаријском или Марији Египћанки, важили су кроз векове као узорни ликови, витезови хришћанске врлине, чији су подвизи распаљивали машту младих читалаца и изазивали жељу за опонашањем. Случајевима Светог Саве, с почетка старе, и Доситеја Обрадовића, с почетка нове српске књижевности, речито говоре о тој опојности житија, којој се може наћи пандан само у витешким романима на Западу. У словенским литературама средњег века житија заузимају посебно место не само због омиљености код читалаца него и због утицаја који су вршили на домаће књижевно стварање. Нарочито је тај утицај био плодоносан у српској књижевности, у којој на хагиографској основи настаје најважнији домаћи књижевни жанр, "биографије" владара и црквених поглавара.

У најужој повезаности с библијским и хагиографским списима стоји црвено песништво. Оно и по постању и по функцији има искључиво богослужбени, литургијски карактер. У основи свих врста литургијске поезије налази се молитва како главни облик комуникације с божанством. Историјски гледано, хришћанске обредне песме настављају се на псалме, старозаветне религиозне химне, које до краја остају основни део, окосница, сваке хришћанске службе и главни узор свих видова религиозних песама које улазе у састав службе. Срби, као и други православни Словени, заједно с обредом, примили су од Византије и текстове религиозних химни те су надовезујући се на њих и верно следећи прихваћене узоре и правила за потребе нових, националних култова стварали своје службе, своју црквену поезију. У српским приликама управо црквено песништво, заједно са хагиографијом, показало се као најплоднији од свих жанрова прихваћених из византијске књижевности.

Црквено беседништво, нарочито дела Јована Златоустог и других беседника 4. столећа, које је названо "златним веком". Хришћанске проповеди, Григорија Ниског, Григорија Назијанзина, Василија Великог, одиграло је велику улогу како у моралном и философском образовању хришћанског човека тако и у обликовању средњевековне књижевности. Преко беседа црквених отаца наши стари писци дошли су у посед богате ризнице стилистике и реторике античког доба. Наш средњовековни књижевни израз развио се на темељима двеју великих стилских традиција, библијске књижевности, посебно псалама, с једне, и античке реторике, с друге стране.

Уз духовне, јавили су се и световни жанрови, приповетка и роман. Код нас је био преведен велики број приповедака источњачког и византијског порекла: Царица Теофана, Премудри Алкир, Еладије, Врач и др.; затим духовни, морално-поучни роман Варлаам и Јоасаф, чије је порекло индијско а до нас је допро преко Византије, са христијанизованом легендом о Буди и основи; потом роман о животињама Стефанит и Ихнилат, такође индијског порекла, из староиндијске књиге Панчатантра, добијен посредством Арапа и Византије; легендарне повести с темама из античке историје Роман о Троји и Роман о Александру. До нас су допрли, иако нису сачувани у наши изворима, и западни витешки романи: Тристан и Изолда, Бово од Антоне, Ланселот. Романи су се преко наших превода ширили даље на исток, у Русију, а српска варијанта Александриде доспела је чак у Грузију. Међутим, ма колико да су та дела била радо читана у нашој средини, ма колико да су имала одјека у нашој старој књижевности и оставила трагова у усменом стваралаштву, нарочито најомиљеније од њих, Роман о Александру, она нису имала већег утицаја на изворну књижевност, нису покренула стварање домаћих романа и приповедака. Наша оригинална књижевност у средњем веку нема белетристичке прозе а једва да има и поезије изван религиозног култа; естетска димензија у њој јавља се више као узгредни резултат него као основна одредница књижевног стварања.

На прелазу између белетристике и учене прозе стоји Физиолог, једна од најомиљенијих књига средњег века, присутна у свим књижевностима Истока и Запада. Физиолог је нека врста средњовековне зоологије, "животињски еп, како су га неки називали, који садржи алегоријско-моралистичке описе разних животиња, стварних и фабулозних, дате питорескним стилом пуним фантастике и симболичних слика. Књига представља ризницу митско-бестијаријских симбола, који чине један од главних састојака средњовековног књижевног и уметничког израза. О њеној распрострањености и омиљености у нашој средини говори не само велик број сачуваних рукописа него и присутност појединих њених симбола у старој књижевности, сликарству и пластичним уметностима.

Значајно место у преводној литератури заузимају учена дела. По тврдњи Павла Поповића, "све науке које су цветале у византијској и старохришћанској области догматика, полемика, егзегеза, мистика, духовно беседништво, граматика, земљопис, историја, право, философија итд. сусрећу се у нашој средњовековној књижевности, и у њој су заступљене великим бројем дела". По распрострањености и јачини утицаја на домаће књижевно стварање и на формирање средњовековног погледа на свет издваја се рановизантијска патристика, духовно беседништво 4. столећа, о којем је већ било речи, затим долази богословска књижевност и разни морални списи, а од световних жанрова треба истаћи богату историографску литературу, преводе дела византијских хроничара Хамартола, Зонаре, Манаса и др., правничка дела итд. Преко тих превода у нашу књижевност средњег века ушле су, поред хришћанске мисли и теологије, и велике тековине античке цивилизације, а пре свега реторика и философија, без чијег се разумевања не може схватити ни оригинално књижевно стварање.

Античка философска мисао у ранохришћанској и византијској рецепцији била је доступна и нашем читаоцу, који је, као што сачувани рукописи показују, могао читати о првобитном хаосу и елементима, простору и времену, телу и души, сазнати шта су о том и другим питањима мислили велики антички философи. Он се могао упознати с највећим философским школама старог века, и тако у свој религиозни поглед и израз унети богате али расуте комадиће античке философске традиције. Философија је била у служби теологије, али се ни теологија није могла замислити без философије. Како је цела средњовековна књижевност израсла на теолошкој основи, то је и философија постала њен обавезни и неодвојиви део. Сви књижевни родови, од слова и житија до религиозне химне, били су прожети философијом.