Почеци српске писмености

Темељи средњовековне културе

Књижевност епохе Немањића

Позни средњи век

Књижевни рад под Турцима

Повратак на почетну

Позни средњи век

Средином 14. века феудална Србија на врхунцу своје моћи проглашава се за царство Срба и Грка, а своју цркву подиже на ранг патријаршије. Но царство је било кратковеко. Убрзо после смрти првог цара Стефана Душана (1355) оно се почело распадати на самосталне државне области а смрћу његова неспособног наследника Уроша (1371), с којим је изумрла династија Немањића, оно је и формално престало да постоји. Затим долази турска најезда и у непуних двадесет година два страшна пораза: на Марици (1371), и на Косову (1389). Велики порази који су уследили после највишег успона изазвали су пометњу код савременика. Њихово расположење најбоље је изразио светогорски инок Исаија када је на преводу философских списа Псеудо-Дионисија Ареопагита, непосредно после Маричке битке, записао да је књигу започео "у добра времена" а завршио је "у најгора од свих злих времена". У шездесетак година после косовске битке, колико је још постојала, средњевековна Србија имала је раздобље блиставе обнове за време деспота Стефана, који ће донети можда највећи размах средњовековне књижевне активности, а затим ће уследити дуга агонија за време деспота Ђурђа и коначни пад, након његове смрти.

Знатне промене догодиле су се не само у политичкој сфери него и у културном животу и књижевном стварању. У Србији као и у другим земљама православног југоистока и истока Европе долазе крајем 14. и у 15. веку до изражаја неке тенденције у којима културни историчари виде предзнаке ренесансе. То су, пре свега, тежње к секуларизацији културе, зачеци индивидуализма, буђење интересовања за антику. Деспот Стефан, за чије су владе те тежње најизразитије, има у својој појави нечег што га одваја од ранијих, немањићких краљева и приближава га типу ренесансног просвећеног тиранина. Он је био заштитник културе и књижевности, иницијатор књижевне обнове у Србији свог доба. На његов позив у деспотовину долазе учени калуђери из Свете Горе и, смештени по разним манастирима, по деспотовој наруџбини преводе дела с грчког језика. "Ресавска школа" у манастиру Манасији најважнији је центар преписивачке и преводилачке активности у деспотово време. Деспотова престоница Београд постаје такође значајно културно средиште. У њему живи и ради најзначајнији писац тог доба Константин Философ, који је, заједно с другим избеглицама из бугарских и грчких земаља, нашао уточиште у деспотовој Србији.

У односу на претходно раздобље та се књижевност издваја неким новим цртама као што су нпр. психологизам, историцизам, зачеци критичности. Писци се окрећу унутарњем, емоционалном свету човека, што доводи до својеврсне психологизације литературе. Та тенденција приметна и код ранијих писаца, код Саве и, нарочито код Теодосија, који, не случајно, у ово време постаје популаран нашла је подстицаја у исихазму, мистичном покрету који је у другој половини 11. века захватио не само Византију него и јужнословенске земље. Својим учењем о умној молитви као начину индивидуалне комуникације с богом исихазам је скренуо пажњу на човеков унутрашњи свет и допринео да у књижевности дође до нечег што бисмо могли назвати "скретањем ка унутра". Главни представници ове струје су епископ Марко и Григорије Цамблак. Историцизам је супротна тенденција. Он се огледа не само у појачаном занимању за дела византијске историографије која се нарочито у време деспота Стефана и, често, на његов лични захтев преводи и компилирају него и у новом схватању српске повести. Превођење византијских историчара (Зонаре, Хамартола, Манаса) утицало је на стварање домаћих историографских врста: летописа, родослова, хронографа, у којима се српска историја излаже први пут као целина и у органској повезаности са светском историјом. Најпунији израз новог историцизма дао је Константин Философ у својој биографији деспота Стефана. И најзад, зачеци критичног односа према стварима најбоље показују да су на помолу нова времена, друкчија од ранијих. Упознавање с делима византијске учености отворило је нове видике нашим писцима и они се почињу на друкчији начин односити према традиционалним вредностима, правити поређења, изрицати судове, врло често и неповољне. Већ споменути инок Исаија поредио је словенски с хеленским језиком и из тога извукао готово просветитељски закључак да су оба језика од бога добро створена, али, док је хеленски "од разних философа украшен", словенски, услед недостатка "љубави к учењу", није могао достићи сличног савршенства. Такав начин размишљања показује необичну сличност с оним како ће четири стотине година касније говорити Доситеј Обрадовић о односу српског језика према језицима "просвештене Европе". У доба деспота Стефана и на његов подстицај учени монаси врше ревизију ранијих превода с грчког језика, "исправљање књига", и у вези с тим износе своја запажања и оцене вредности тих превода. То су зачеци критичког и филолошког расуђивања о књижевности код нас.

Књижевност новог времена претрпела је и неке дубље, системске промене. Она губи најважнију одлику немањићке књижевности, њену монолитност. Распадају се велики књижевни жанрови и место њих долазе до изражаја мање форме, као што су слово, похвала, песма, посланица, запис. Књижевност се уситњава, дроби, али зато све више добија уметнички, поетски, лирски карактер, постајући више књижевност у модерном смислу.

Међу ауторима тих поетским текстова сусрећемо се први пут с именом једне жене. То је монахиња Јефимија (око 1349 после 1405), пре замонашења жена деспота Угљеше Мрњавчевића. Од ње потичу два лирска, елегично интонирана састава: напис на иконици дарованој манастиру Хиландару, у којем је изразила матерински бол због смрти свог детета, и Похвала кнезу Лазару, извезена свилом на покрову за кнежев ћивот. Оба текста одликују се топлином и непосредношћу те личним, исповедним током. Песникиња говори мртвом кнезу као драгом пријатељу, којега је смрт удаљила, али није одвојила од најближих. Хваљена од средњовековних писаца Григорија Цамблака и Константина Философа као мудра жена, Јефимија ужива неподељене симпатије свих модерних познавалаца наше старе књижевности.

Јефимијина похвала кнезу Лазару спада у тематску скупину од десетак списа о кнезу Лазару, насталих у првим деценијама после косовске битке. О Лазару није написано целовито житије попут биографија немањићких владара, него већи број мањих списа углавном поетско-реторског карактера. Том својом цикличном природом лазаревски списи су пандан косовском кругу епских песма, с којима имају и низ тематских подударности. Са жанровског становишта међу њима се могу издвојити три типа: повесна слова, похвална слова и похвале. У повесним словима похвала кнезу мученику скопчана је с излагањем у реторском облику најважнијих догађаја из његова живота. Њих има највише, међусобно се углавном слажу по чињеницама које износе, али се разликују по опсегу. Најважнији од њих су: Слово кнезу Лазару од патријарха Данила III и Помен кнезу Лазару (назива се такође и Повесним словом) од непозната писца. У њима се говори о догађајима из кнежева живота који су готово сви ушли у народну песму и на начин који, и поред црквене реторике, подсећа на хероику епске песме. Средишњи драматични тренутак у њима није само битка него Лазарево саветовање с војводама, беседе у којима су садржане лепе, афористичке изреке о срамоти ропства и лепоти жртвовања за слободу. Другом типу припада Похвално слово кнезу Лазару од непозната писца, у ствари беседа држана на годишњицу Лазареве смрти, без ичег биографско-наративног. Од осталих списа разликује се и по радосном, победничком расположењу, у којем нема ни сенке трагике. О Лазаревом дану говори се као о радосном пролећном празнику када се спаја небо са земљом, а светлост обасјава "свега света куте". У похвале, уз поменуту Јефимијину Похвалу кнезу Лазару, спада и Натпис на косовском стубу, који се приписује Лазаревом сину Стефану.

Деспот Стефан Лазаревић (1377-1427), владао од 1389. био је не само просвећени владар, књигољубац и мецена него и књижевник. О његову књижевном дару и уметничким тежњама најупечатљивије говори песничка посланица Слово љубве, нека врста песме у прози с акростихом, један од најлепших краћих књижевних текстова у нашој литературу средњег века. Посебно својство тог текста јесте лирска сугестивност. Говорећи о љубави, песник ништа не каже до краја, све остаје у наговештају који, као што је приметио Миодраг Павловић, "даје потребну елеганцију песничком тексту и обезбеђује тајновитост тананим осећањима" израженим у њему. Песник је најодређенији кад говори о природи. Лирска сугестија тада прелази у дескрипцију. Слике које се нижу пуне су покрета, ширине и радосног доживљаја обнове природе. Кроз ово Слово деспота Стефана први пут се у нашој књижевности осећа свежи дах пролећа и љубави.

Уз споменуте, пажњу привлаче и неки други, углавном краћи текстови поетског карактера, настали у 11. и 15. столећу: Слово св. Сави Монаха Силуана из 14. века, једна од ређих старих песама, написана у византијском дванаестерцу, с наглашеним алитерацијама; Исповедна молитва непозната писца из друге половине 11. века, виртуозна вербална композиција, у којој се грехови ређају у бескрај али увек у складу са захтевима високоорганизоване реторске прозе; Повест о јерусалимским црквама и пустињским местима Никона Јерусалимљанина (1441), путопис написан поетским, елиптичним изразом, више симболичка визија него путнички извештај; Отписаније богољубно Јелене Балшић, кћерке кнеза Лазара, Никону Јерусалимљанину, једно од ређих сачуваних приватних писама из средњег века, одликује се високим стилским квалитетима; Надгробно слово деспоту Ђурђу непозната писца (1456), ламентација не само над умрлим владаром него и над судбином Србије и целог хришћанског света.

Биографије се пишу и даље, иако мање него раније. Уз дела мањег обима као што су: Живот инока Исаије непознатог писца с краја 14. и Живот патријарха Јефрема од епископа Марка с почетка 15. столећа, јавиле су се и две опширне биографије чији су аутори Григорије Цамблак и Константин Философ. Они су заједно с Димитријем Кантакузином најмаркантније књижевне индивидуалности 15. столећа.

Григорије Цамблак (1364-1419/20), немирна луталачка личност неизвесна порекла, оставио је трага у бугарској, румунској, српској и руској књижевности. У Србију је дошао 1402. и као игуман манастира Дечана остао у њој до 1406. За то време написао је неколико списа који припадају српској књижевности. Сказаније о св. Петки, опис преноса моштију светице из Видина у Србију, Живот Стефана Дечанског и Службу Стефану Дечанском.

Цамблаково најважније дело Живот Стефана Дечанског заузима посебно место међу нашим старим биографијама. У свом јунаку писац гледа не толико владара колико свеца-мученика чији је лик доследно изградио према исихастичком мистичком моделу. Исихастички појмови, као што су "умна молитва", "мислене очи", "неизрецива радост", представљају полазну тачку у приказу личности јунака. "Мислене очи", којима он непосредно општи с богом, стоје као антитеза његовим телесним очима, које је изгубио, светлост коју носи у себи супротстављена је мраку и насиљу што га окружују. Ниједан наш стари писац не говори тако огорчено о насиљу и насилницима, о онима који нарушавају мир, угрожавају човека и његове вредности, као што то чини Цамблак. Али, с друге стране, тешко је у читавој нашој старој књижевности наћи поетичнијег места од његовог описа манастира Дечана и његове околине.

По својим књижевним квалитетима Цамблаково Житије Стефана Дечанског спада међу најзначајнија књижевна остварења нашег средњег века. Његове вредности су психолошке, дескриптивне и, нарочито, артистичке. Проучаваоци су посебно истицали складност и лепоту његове композиције, јединство ефеката, меру која је постигнута у глорификацији јунака. Више него и за једно дуго средњовековно житије за ово се може рећи да је мајсторски грађено.

Константин Филозоф (умро после 1439) заузима централни положај у књижевности епохе деспота Стефана. Од његових дела најзначајнија су Сказаније о писменах, прва наша филолошка расправа, и Живот деспота Стефана (1431), после Доментијановог и Теодосијевог животописа св. Саве најопсежнија наша стара биографија. Иако је прошао кроз исту књижевну школу као и Цамблак, Константин је друкчији писац од њега. Док Цамблак збивања посматра из унутарње перспективе, као психолог, Константин о њима говори превасходно као историчара. Његово дело чини завршну етапу у развоју наших старих житија од хагиографије ка историји. Деспот Стефан приказан је готово искључиво са световне стране као витез и ратник, као мудри државник и просвећени владар, као градитељ градова, а не само манастира. Писац се уз то није задовољио да само изложи његов животопис већ је настојао да пружи што потпунију историју његова доба. Мноштво догађаја и личности врви на страницама овог дела. За књижевну историју нарочито су значајни помени о догађајима и личностима који су ушли у народну песму, између осталих о косовском боју и Милошевом подвигу. На Константина су утицали византијски хроничари и антички историци. На ове последње упућује нарочито његова тежња ка конкретном и појединачном, супротна апстрактности ранијих писаца, његов смисао за детаљ, ситуацију, за анегдоту, његово настојање да опише земљу и народ, да пружи податке о државном уређењу и друштвеном животу. Том страном Константин је близак модерном схватању историје. Другим пак својим особинама он је остао веран следбеник традиције. У једном старом родослову речено је за њега да је своје дело написао "плетеним и реторским речима" и тиме је дата најбоља карактеристика Константинова стила. Компликовани, реторски украшени израз познат под називом стил "плетенија словес" Константин је прихватио од ранијих писаца и развио га до крајњих могућности.

Најзначајнији писац друге половине 15. века јесте Димитрије Кантакузин. Као и Константин, он је световно лице. Док је Константинов рад везан за деспотову престоницу Београд, Кантакузин потиче из најзначајнијег рударског града Србије, Новог Брда. Написао је више списа, од којих се осебно издвајају следећа три: кратки Живот Јована Рилског, са занимљивим освртом на Маричку битку, који показује да је народна легенда о Урошу и Мрњавчевићима већ тада била уобличена, Посланица кир-Исаији његово најопсежније дело, религиозно-философски спис о смислу људског живота, и Молитва Богородици, поема која са својих 308 стихова представља најобимније дело у стиху у нашој старој књижевности. У основи те песме јесте драма спасења људске душе, средишњи мотив средњовековне књижевности и на Истоку и на Западу. Иако понешто монотона и развучена, она је истински значајно дело. У себи има нечег што подсећа на једну од најбољих песама наше нове књижевности, на Санта Мариа делла Салуте. И једна и друга садрже молитвено обраћање Богородици, обе почињу покајањем а завршавају се екстазом бесконачне радости. Из Новог Брда потиче још један писац друге половине 15. столећа, Владислав Граматик, састављач неколико опсежних енциклопедијских зборника и аутор занимљиве Рилске повести, у којој има реалистичких детаља из живота и суморних рефлексија о судбини балканских народа.

После пада Србије (1459) деспотска титула одржала се извесно време под суверенитетом угарског краља у Срему, где је живела многобројна српска емиграција. Те последње остатке српске државности пратила је и књижевност, која је још више него раније имала култно-политички карактер. Око манастира Крушедола у Фрушкој Гори ствара се култ последњих, "сремских" Бранковића, о којима се пишу службе и кратка житија. Слично је било с последњим "деспотом" Стеваном Штиљановићем, о којем постоји кратко житије и служба. У Срему је српски родослов допуњен родословом сремских Бранковића и Јакшића.

Емиграције појединаца и сеобе народа, које почињу у овим временима, биће најзначајнија појава у животу српског народа у наредних неколико столећа. Константин Михаиловић, војник деспота Ђурђа, затим на силу турски јаничар, после бекства од Турака емигрант у Мађарској а можда и у Пољској, оставио је дело Јаничареве успомене или турска хроника, сачувано само у пољским и чешким издањима, у којем говори понајвише о Турцима, о њихову животу и начину ратовања, али има у њему и доста података из наше историје као и занимљивих аутобиографских појединости. По сећању за конкретно, најближе Константину Философу, Јаничар је у свом изразу потпуно ослобођен реторичких украса и етикеције, што је спутавало стил Деспотовог биографа. Он пише онако како се у то време писало на Западу и како ће се више столећа касније писати у нас.