Почеци српске писмености

Темељи средњовековне културе

Књижевност епохе Немањића

Позни средњи век

Књижевни рад под Турцима

Повратак на почетну

Стара књижевност

У словенским сеобама на Балкан у току 6. и 7. века Срби су се највећим делом сместили у планинској унутрашњости западног дела Полуострва, заузевши тако средишњи положај између источне и западне скупине јужнословенских племена. Тај смештај одиграће значајну улогу у историји и култури српског народа.

У домаћим и страним изворима средњега века као српска важила је не само област у унутрашњости Србија у ужем смислу, коју византијски историчар 10. столећа Константин Порфирогенит назива Крштеном Србијом него и приморске покрајине Захумље, Травунија и Дукља, које су у раном средњем веку биле самосталне или полусамосталне а касније ће све ући у састав најважније српске политичко-правне формације средњег века, државе Немањића. Првобитна Босна пак, која се простирала у горњим токовима река Босне и Врбаса, налазила се у саставу српске државе до 10. столећа, када се одвојила од источне области, Рашке, и почела се развијати као самостална држава.

Упоредо с тим политичким збивањима, у којима су се првобитне државне јединице спајале и поново раздвајале, текли су дубљи процеси етнополитичког и културног формирања народа, чији се појавни облици, услед недостатка писаних докумената, једва могу назрети. У дотицају с позноантичким, хеленским и романским светом, нарочито после примања хришћанства, Срби су се почели мењати и цивилизовати. Тај процес текао је споро, спорије у унутрашњости него на периферији, и спорије, по свој прилици, него код других јужнословенских племена, која су се сместила ближе средиштима тадашњег културног света. Он је захватио углавном горње слојеве друштва, док се обичан пук у бити мало мењао, нарочито онај у дубљој унутрашњости, у планинском подручју, где се првобитно налазило језгро његово. У каснијим бурним историјским збивањима то ће подручје постепено губити некадашњи политички значај, али ће становништво што га је настањивало и даље остати цивилизацијски најконзервативнији и демографски најактивнији део народа. Ту ће се најдуже очувати пагански обичаји и веровања као и прастари облици усменог народног стваралаштва који ће допринети до најновијег времена и послужити као један од основних елемената за духовни препород српског народа и стварање модерне српске нације.

Дубљем продору културе међу Србе и дуге словенске народе сметале су и језичке баријере. Једини културни језици Европе тог доба били су грчки и латински; они су имали своја уређена писма, једино су на њима писане књиге, њима се служило и проповедало у црквама. Тек када су добили сопствено писмо и стали писати књиге на свом језику, Словени су могли широко прихватити савремену хришћанску културу и сами јој током средњег века давати значајан стваралачки допринос.

из књиге Јован Деретић - Кратка историја српске књижевности

  "Znanje.org" ne odgovara za sadrzaj pojedinacnih stranica.