Почетна О писцу Ко су Хазари Анализа

О Хазарима није могуће стећи целовиту представу у погледу њиховог порекла, историје, територије, вере и језика. О њима се могу наћи оскудне чињенице из различитих (али несигурних) извора. Име се у различтим изворима јавља у различитим облицима: Газари, Казари, Хазари, Кузари, Извори су растурени на широким просторима евроазије: запис калуђера Кристијана Друтмара из 864. године настао на тлу данашње Белгије; запис пронађен у Монголији из периода 745 - 840; арапски извор (ал Масуди) из времена Харуна ал Рашида (786 - 809); Житије Ћирилово спомиње хазарску полемику на каганском двору 860. године; Књига о Хазарима Јехуде Халевија из 1141. године; ал Бакријев запис из око 1094. године. На основу свих ових извора (неки нису пронађени, али се спомињу на другим местима) може да се скицира несигурна и проблематична историја Хазара. Власт хазарског каганата, чија је престоница био град Атил, у делти Волге, протезала се на запад до Кијева а на исток до степа преко Волге. На северу Хазари су господарили Бугарском на Волги и околним народима. На jугу се хазарска власт протезала до муслиманских утврђења на северном Кавказу. Хазарска држава је достигла врхунац свдје моћи у деветом и почетком десетог века: више трговачких путеда пролазило је кроз њу па се издржавала од такси на трговачку робу. Када су приходи почели да слабе, слабила је и хазарска држава. Слабљењу су допринеле и унутрашње борбе, карактеристичне за тадашња племена. Године 965. руска Кијевска држава освојила је Атил, а последњи хазарски каган Прешао је у ислам. Нешто Хазара је остало на Криму и у другим крајевима, али су се полакоутапали у друге наррде, преласком у хришћанство, јудејство и ислам. Тако су неетали са историјске позорнице. Павићево интересовање за Хазаре потиче из студентеких дана. Прику-пљајући грађу за семинарски рад 6, Константину Солунском (Ћирилу), сту-дент Равић се суерео са два проблема; Ћирилбвим изгубљеним беседама и несталим хазарским народом. То је био подстрек да помно трага за грађом, прииремајући научну студију (УХазарима. Али, после толико година, суочен са легендарном историјом Хазара, Павић је одлучио да одустане од научне студије% напише причу о несталом народу. Прича, међутим, није добила форму класичног романа него форму научног еписа - лексикои^Тако су историја, легенда и имагинација обезбедили грађу за обликован№, а ствара-лачка интенција (намера) одредила је форму.