PSIHOLOGIJA DJELA
U
Tišminoj viziji, krvnik ili žrtva, mučitelj ili mučenik, lovac ili
onaj koga love, u trajnom su koštacu sa neizvesnim, gustim i nevidljivim mrežama
postojanja. Kao nekakva tamna i žitka prapodloga u njegovim likovima se
propinje i stišava, palucka i gasne životna tvar, podstičući u njima
impulse prema hrani, prema produženju životnih funkcija, prema pravu na
slobodu ili iluziju o slobodi. Ali i kad imaju pun osećaj ili iluziju
autonomnoga kretanja, nezavisnosti, slobode - ljudi samo navlače na sebe
nova opterećenja, misleći katkad da su došli do novih pobeda. Život
se zapliće, mrsi, a granice između moći i nemoći čoveka
postaju nevidljive. Gde je granica između slobode i nužnosti, između
plemenitih zamisli i zlih činova, ako čovek nije u mogućnosti da
upravlja ukupnim životnim procesom, ako dela mimo vlastitih zamisli i izaziva
neželjene posledice vlastitim činovima? čovek, razume se, čini
nešto u situaciji, a ne u mislima; on je ispoljavanje onoga što jeste, što ga
čini takvim kakav je; on nije ni čisto ni nečisto, uzvišeno ni
nisko, već manje ili više saobrazno, manje ili više protivrečno
nekoj situaciji. Duh kojim je obeleženo čovekovo postojanje nije iz sfere
sublimnih, čistih predstava o čoveku; u Tišminoj viziji ono je više
sadržaj nečiste, tamne, nikad do kraja shvatljive životne reke. Protičući
životom, misleći pogrešno da gospodari njim, čovek neosetno postaje
njegovo sredstvo. Umesto da u životu kao vajar ima svoju glinu, materijal za
vajanje vlastite veličine, čovek se obrete u njegovim mrežama kao
zarobljenik, kao prevareno biće. Bezazlenost tako postaje nehotični
poraz, vera se katkad završi u nasilju, a idealne zamisli se zgušnjavaju u
dogme; sjaj vrline kojoj se stremilo postaje prepreka tuđim zamislima o
boljem životu. Praosnovne vrednosti kao: pravda, sloboda, jednakost, sreća
čovekova i kad se ne gube sasvim bivaju plen života, upotrebe čoveka.
Kao svi pisci jake intelektualnosti i Aleksandar Tišma vidi složena grananja
problema sudbine čoveka i nije sklon da ih zatvori u nekoliko lagodnih
dopadljivih formula. U tom smislu, može se reći sa izvesnim rizikom, da Tišma
neguje neku vrstu egzistencijanog realizma bez metodske i filozofke zatvorenosti
u toj sintagmi. Poštujući udeo onog što pripada horizontu kolektivnog,
ali ne predajući zaboravu ono što pripada horizontu pojedinačnog,
iracionalnog nesvesnog u čovekovoj prirodi, Tišmino delo nam otkriva složeni
svet dijalektizacije, toka izmenljivosti ta dva horizonta, opšteg i ličnog.
Videći nemilosno oštro, kako đavolsko i čovekovo nije jasno
odeljeno u socijalno-istorijskom procesu i kako proces čovekovog stvaranja
tokom istorije ima nejednostavnu prirodu i pokrete, uočavajući i
umetnički izražavajući kontradiktornost ljudskog u istorijskom
procesu, Tišma nas još jednom više umetnički uverljivo upućuje da
vidimo delovanje "nesvesnih snaga u čovekovom karakteru" i
njihovu neiscrpnu zavisnost od spoljnih uticaja.
Srpska književnost duguje ovom našem značajnom piscu veliku zahvalnost što
je uvideo i izrazio te složene odnose i izvore tragičnosti između
čoveka i sveta.
|
|
|
|
|
|