Posleratna srpska drama pokazala je najsporiji napredak. Opšti pravac njenog razvitka, istovetan kao i u poeziji i prozi, ide od propagandnih tekstova do modernih umetničkih formi. Za vreme rata i neposredno posle oslobođenja nastalo je mnoštvo skečeva s temama iz borbe i obnove, koji su bili "namenjeni ostvarivanju dnevnih propagandnih zadataka". S obnovom pozorišta, obnavlja se i rad na drami. Na scenama se izvode pretežno prevedena i domaća klasična dela, ali ima i po koji nov dramski komad. Broj tih komada u prvih deset godina nakon završetka rata nije velik: desetak jednočinki i otprilike isti broj komedija i drama. Njih pišu poznati psici, predstavnici socijalne i ratne literature (S. Kulenović, Č. Minderović, B. Ćopić, O. Bihalji-Merin i dr.), ili pojedini glumci (npr. Jovan Gec i Dragutin Dobričanin, čija je komedija Zajednički stan doživela velik uspeh na sceni). Javlja se i nekoliko pisaca za koje drama predstavlja glavno područje književnog stvaranja. Milan Đoković (1908), poznat još od pre rata kao dramski pisac, vraća se ponovo drami. Njegov dramaturški postupak je tradicionalan, konflikti se u njegovim dramama zasnivaju na starovremenski shvaćenom moralu, pa opet one su izazvale dopadanje kod gledalaca. Na komediji je radio Žak Konfino (1892-1975). Moderniji vid drame negovao je Josip Kulundžić (1899-1970), poznati režiser i profesor Pozorišne akademije. Za njegove drame rečeno je da su "pirandelovske s antipirandelovskim zaključcima". One su veoma scenične, sigurne u korišćenju elemenata pozorišnog jezika, ali nedovoljno motivisane, iskonstruisane, proizvoljne u postavci radnje i karaktera. Realističku psihološku dramu neguje Miodrag Đurđević (1920), poznat i kao pripovedač i romanopisac. Napisao je tridesetak radijskih i televizijskih drama i nekoliko pozorišnih komada.

Najvažniji događaj u razvoju posleratne drame bila je pojava komada Nebeski odred (1956), čiji su autori Đorđe Lebović (1928) i Aleksandar Obrenović (1928). Iako je tema ratna, delo nema ničeg zajedničkog s dotadašnjim dramama o ratu. Ono spada u drame "filosofskog senzibiliteta": ličnosti su dovedene u graničnu situaciju, pred lice smrti, u njihovim rečima postavljaju se osnovna pitanja egzistencije. Oba pisca nastavila su da pišu drame, bilo zajedno bilo svaki za sebe. Od njihovih kasnijih komada izdvajaju se: Haleluja (1964) Đ. Lebovića, gde su, kao i u Nebeskom odredu, tema koncentracioni logori i gasne komore, i Varijacije (1958) A. Obrenovića, četiri lirski intonirane jednočinke o sudbini malih ljudi. Njihove drame kreću se između realizma i simbolizma. Istom tipu gravitiraju i drugi pisci: Ivan Studen (1929), poznat naročito po drami Vožd (1968), o sukobu Karađorđa i kneza Miloša, Vuk Vučo (1937), koji, uz drame, piše i romane.

Drugi vid drame predstavlja mitsko-poetska drama. Njen nagoveštaj nalazimo u drami O. Bihalji-Merina Nevidljiva kapija (1956), koja sadrži priču o Antigoni prenesenu u okolnosti pokreta otpora. Glavni predstavnici ove drame jesu pesnici Miodrag Pavlović, Jovan Hristić i Velimir Lukić te kritičar Borislav Mihajlović-Mihiz. Pavlović neguje intelektualnu i filosofsku dramu blisku pozorištu apsurda. Hristić prihvata mitske i sakralne teme, pretežno iz grčke mitologije, ali im prilazi s druge strane, na apokrifan način (Četiri apokrifa, 1970). Najplodniji u dramskom stvaranju jeste V. Lukić. On piše političke tragikomične farse, u kojima je tema totalitarna vlast. Među njima je najpoznatija farsa Dugi život kralja Osvalda (1963). Odlike njegovog stila jesu: groteskna alegoričnost, fantastika, komika apsurda. B. Mihajlović-Mihiz ima druga polazišta: motive iz naše narodne poezije istorije. Njegove drame odlikuju se živošću radnje, duhovitim dijalozima, sklonošću paradoksima i intelektualnim raspravama. Najbolja mu je drama Banović Strahinja (1963).

U drugoj polovini 60-ih godina u drami se događa nešto slično što i u poeziji i prozi: zaokret od apstraktnog univerzalizma k materijalnoj konkretnosti, od mita ka životu, od prošlosti ili savremenosti k sadašnjosti. Među dramskim vrstama izbija u prvi plan ona kojoj srpska drama duguje svoje najznačajnije rezultate, komedija. Njen obnovitelj jeste Aleksandar Popović (1929), koji je jedno vreme skoro neograničeno vladao na našoj sceni. U njegovim dramama nema fabule, nema čvrsto ocrtanih karaktera; glavni konstituent dramske radnje jeste jezik, u kojem se projektuju odlomci ljudskih odnosa, izranjaju likovi i situacije. Postupci kojima Popović gradi svoje igre izrazito su moderni, bliski savremenom teatru apsurda, ali je svet što se u njima otkriva domaći, proizvod naše tradicije i naših mentaliteta. Od četrdesetak pozorišnih komada, te većeg broja radijskih i televizijskih drama i drama za decu, izdvajaju se: Čarapa od sto petlji (1965), Sablja dimiskija (1965), Krmeći kas (1966), Razvojni put Bore Šnajdera (1967), Kape dole (1968), Druga vrata levo (1969) i dr. I romansijer Borislav Pekić razvio se i kao dramski pisac, napisavši velik broj dramskih groteski i sotija, među kojima se izdvaja dramolet Generalni ili srodstvo po oružju (1970), duhovita persiflaža rata i militarizma. Pesnik Ljubomir Simović dao je modernu, ironičnu interpretaciju tradicije i istorije. Njegova poetska drama Hasanaginica (1974), na temu poznate narodne balade, u belom stihu, i komedija Čudo u Šarganu (1975), bliska po duhu njegovim vojničkim pesmama, spadaju u najviše izvođena savremena dramska dela na jugoslovenskim scenama. Suprotan odnos prema tradiciji ima Žarko Komanin (1934), patetičan, s naglaskom na sudbinsko i tragično, u dramskoj trilogiji (Prorok, 1970); Pelinovo, 1972; Ognjište, 1973), tematski vezanoj za zavičajni, crnogorski prostor. U istim okvirima i na istim pretpostavkama nastali su i njegovi romani. Komedija ima i dalje vodeće mesto. Sedamdesetih godina u toj vrsti javlja se novo ime, Dušan Kovačević (1948), kojeg su gledaoci i kritika pozdravili kao dostojna nastavljača srpske komediografske tradicije. U svojim komedijama dao je izokrenutu, grotesknu sliku palanačkog, balkanskog mentaliteta i naših naravi (Maratonci trče počasni krug, 1973; Balkanski špijun, 1983, i dr.). Smisao za komično i satirično, savremenost tematike, kritičnost, zaokupljenost raznim vidovima naših mentaliteta karakterišu i dramsko stvaranje najmlađih pisaca, koje je u kvantitativno i kvalitativno u stalnom usponu i stalno praćeno i podsticano radoznalošću i nepodeljenim simpatijama zahvalnih gledalaca.

Satirično se javlja ne samo u drami nego i u svim drugim vrstama. U ovom trenutku ono je jedna od glavnih komponenti čitave književnosti. Iako nije bila tako izražena kao danas, satira je živela i u prethodnim fazama posleratne literature. Njen je obnovitelj B. Ćopić, s čuvenom svojom Jeretičkom pričom iz 1950. S tom i s nekoliko dugih satiričnih pripovedaka on je postao jedan od vodećih pisaca posleratne srpske satire. Koš je satiru uneo u roman, A. Popović u komediju, Bećković u poeziju... Ali satira nije samo gost u tim vodećim vrstama, uljez koji u početku zauzima sasvim skromno mesto a zatim se sve više i više širi. Postoje i naročite vrste koje su specifične za humor i satiru. To su, po pravilu, sitne i najsitnije forme koje nastaju i žive u međuprostoru književnosti i publicistike: zapis, feljton, crtica, satirična pesma, basna, aforizam. U početku one se neguju gotovo isključivo u humorističkom listu "Jež", a zatim postepeno prodiru i u ozbiljnu štampu, u književne i neknjiževne listove, u dnevnu štampu, na radio i televiziju, čak i u glasilo SKJ "Komunist". Ima više pisaca koji su se specijalizovali za novinsku satiru. U satiričnom feljtonu, izvesno vreme središnjoj satiričnoj vrsti, istakli su se Ljubiša Manojlović (1913), Vasa Popović (1923), pesnik Matija Bećković i, naročito, Vladimir Bulatović Vib (1931), novinar "Politike", 60-ih godina vodeće pero naše satire. Satirične pesme pišu mnogi, od Mileta Stankovića (1911), kao najstarijeg, do mlađih i najmlađih, među kojima se izdvaja Milovan Vitezović (1944). U satiričnoj basni ostali su usamljeni pokušaji rano umrlog Živka Stojšića (1941-1977). Najburniji razvoj doživljava satirični aforizam. On se javlja u drugoj polovini 60-ih godina pod uticajem poljskog satiričara Stanislava Jiržija Leca ali se oslanja i na bogatu usmenu tradiciju političkog vica i anegdote. Prve impulse dali su mu Branislav Crnčević (1933) svojom zbirkom aforizama Govori kao što ćutiš (1966) i Pavle Kovačević (1940) zbirkom Do sarkazma i natrag (1967). Kasnije se aforizma prihvataju i mnogi drugi pisci, kako oni koji su stekli ime u drugim satiričnim vrstama tako i sasvim novi pisci. Kao satiričar stekao je veliku popularnost Dušan Radović (1922-1984). Njegovi aforizmi, koje je pod naslovom Beograde, dobro jutro čitao na radiju, godinama su budili Beograđane. Nov polet aforizmu donosi najmlađa generacija satiričara, koji počinju objavljivati svoje priloge u listu "Student" 1979. a zatim i drugde. Kolektivno su predstavljeni u omladinskom literarnom glasilu "Književna reč" (u više brojeva 1984. i 1985). "Sve njih", kao što je primećeno, "pored zavidnog talenta, krasi vanredna upornost u otkrivanju značenjskog potencijala rabljenih sintaksičkih obrazaca, precizna jezička kombinatorika i smelost angažmana u aktuelnim prividno dnevnim, političkim temama."

Neki od spomenutih satiričara stvaraju u još jednoj oblasti, u književnosti za decu: Branko Ćopić, Dušan Radović, Aleksandar Popović, Branislav Crnčević, Milovan Vitezović. Ta simbioza satiričnog i dečjeg, na prvi pogled neočekivana, nije nimalo neobična. Otkrivamo je i u drugim epohama. Zmaj je bio i satirični i dečji pesnik. Jedna od najboljih satira u svetskoj književnosti, Sviftova Guliverova putovanja, danas se čita kao roman za decu i omladinu. Ovo je prilika da se spomenu još neki važniji naši pisci za decu, kao što su: pesnici Dragan Lukić (1929) i Ljubivoje Ršumović (1939), – poslednji piše i drame za decu – te prozaisti Arsen Diklić (1923), Voja Carić (1922) i Borislav Kosijer (1930). Poeziju za decu stvaraju i mnogi drugi pesnici. Uz starije, Desanku Maksimović, Gvidu Tartalju i Aleksandra Vuča, takvi su Mira Alečković, Miroslav Antić, Milovan Danojlić i drugi.

BACK