Poezija u prvim posleratnim godinama izravno se nastavlja na ratnu i predratnu naprednu poeziju. Ona je, budući neposrednije od proze zahvaćena zbivanjima na istorijskoj i političkoj sceni, ostala više pod uticajem trenutnih prilika i raspoloženja. Bila je to poezija borbenog zanosa, poezija "ratnika i prugaša", pragmatična, utilitarna, narodska, sva u težnji da bude na razini zahteva stvarnosti.
Razvoj naše posleratne poezije počinje suprotstavljanjem tom načinu pevanja. Prvi oblik suprotstavljanja bio je tradicionalan: pesnici se okreću ličnim emocijama, ispovedaju se, otkrivaju trenutku svoje intime. Poezija subjektivnog lirizma u početku je negovana gotovo skriveno, polulegalno, a zatim je postepeno preplavila listove i časopise. Nasuprot programiranome kolektivnom optimizmu javila se, često kod istih pesnika, kad pređu s kolektivnog na lično, elegičnost, melanholija, bolna rezignacija, potreba za alkoholičarskim zanosom, boemstvo. U tom rasponu sazrevala je prva generacija posleratnih pesnika, u koju spadaju: Risto Tošović (1923-1986), pesnik borac, u početku jedan od ideologa mladih, kasnije dao poeziju intimnih ispovesti, ustreptalu pred prirodom, melanholičnu i romantičnu; Slavko Vukosavljević (1927), autor jedne od najpoznatijih naših revolucionarnih poema, Kadinjača (1950), Mira Alečković (1924), pesnik omladinskog zanosa, popularna naročito u dečjoj poeziji; Svetislav Mandić (1921), prisutan početkom 50-ih godina lirikom mekih i blagih raspoloženja, sanjalačkom i elegičnom; Branko V. Radičević (1926), plodan podjednako u poeziji i prozi; Dragoslav Grbić (1926-1983) koji je, uz liriku intimnog, pretežno kamernog karaktera, pisao i pripovetke, romane, drame; zatim nešto mlađi, Laza Lazić (1929), pesnik Intima (1956); Florika Stefan (1930), dvojezički, srpski i rumunski, pesnik velike plodnosti, uronjen u zavičajni, ravničarski ambijent; Miroslav Antić (1932-1986), boemski raspevan, sa širokim rasponom, od prisnog lirizma do estradne poezije, izvanredan u dečjoj lirici. Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, "tužni pesnik malih stvari ... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki". Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.
Njegov vršnjak Stevan Raičković (1928) glavni je predstavnik poezije subjektivnog lirizma u našoj posleratnoj poeziji. On se uklapa u onu liniju srpskog pesništva koju čine naši najizrazitiji lirici: Branko, Dis, Crnjanski, Desanka, Dedinac, ali ne toliko po uticajima koje je pretrpeo koliko po osnovnim težnjama što su ga pokretale u stvaranju. Slično njima, i on je sav okrenut svetu prirode, lišću i travama, plavom nebu, reci. U svojim pesničkim zbirkama, naročito onima iz ranog i srednjeg razdoblja u svom stvaranju (Detinjstva, 1950), Pesma tišine, 1952; Balada o predvečerju, 1955; Kasno leto, 1958; Tisa, 1961), on je izrazio osećanje spokojstva u nedrima prirode, jedinstvo s biljem, radost u povratku reci detinjstva. Grad je u njima prisutan isključivo po svojim negativnim određenjima, kao mesto otuđenosti, usamljenosti i izgubljenosti čovekove. Okretanje prirodi oblik je bega iz grada, iz civilizacije, način da se uspostavi narušeno jedinstvo pesnika i sveta. U kasnijim knjigama Raičkovićev "misaoni lirizam" prožima se tragičnim doživljajem prolaznosti i smrti (Kamena uspavanka, 1963; Prolazi rekom lađa, 1967), Zapisi o crnom Vladimiru, 1971, i dr.). U pesničkoj tehnici i izrazu on je privrženik tradicionalnih oblika i vezanog sloga, a svoj najveći domet dao je u strogoj formi soneta.
Već godinama naša književnost živi u znaku uporne
mistifikacije sa pojmom osećajnosti. Pod dirljivim geslom: od srca k srcu...
nudi jedan standardizovani (u međunarodnim razmerama) malograđanski
sentimentalizam", napisao je Zoran Mišić u članku Pevanje i mišljenje,
objašnjenom u knjizi Reč i vreme 1953, iste godine kada se pojavila i jedna od
najznačajnijih posleratnih naših pesničkih knjiga, Kora Vaska Pope, a godinu
dana posle pojave 87 pesama Miodraga Pavlovića. Te tri knjige, prva u
kritičko-teorijskoj a druge dve u stvaralačkoj ravni, odlučno raskidaju s
poezijom "mekog i nežnog štimunga" i obeležavaju početak novog pravca koji će
dati pečat pesničkom stvaranju 50-ih i 60-ih godina.
Pesnici izrazito antiromantičarske orijentacije Vasko Popa i Miodrag Pavlović
različne su pesničke individualnosti, s različitim odnosom prema tradicionalnom
i modernom. Vasko Popa (1922) dužnik je predratnih nadrealista ali i njihovog
antipoda Momčila Nastasijevića. Nadrealistima je blizak alogičnošću svojih slika
i sintagmatskih spojeva, naročito u prvim knjigama, dok ga s Nastasijevićem
vezuje težnja k stegnutom izrazu, zatim traženje pesničkih izvora na domaćem tlu,
u narodnoj poeziji, folklornim predstavama i srednjovekovnoj književnosti.
Popina poezija ne može se ipak svesti ni na jedan od tih uzora. Za razliku od
nadrealista, Popa ne prihvata iracionalno kao ishodište poezije. Pesma se ne
gradi po diktatu podsvesti, ona je plod racionalnog cilja, izraz klasicističke
svesti o formi. Iako mu je s Nastasijevićem, uz ostalo, zajedničko i to
graditeljsko svojstvo, on se od njega odvaja time što iz svoje poezije sasvim
isključuje religioznu i folklornu mistiku. Premda svoje slike ispreda od mitske
građe, njegova bitna odlika nije uranjanje u mitsko, nestajanje u arhaičnom,
nego, naprotiv, savladanost mitskog i arhaičnog i okrenutost modernome. Kao ni
kod Nastasijevića, ni kod Pope pesma se ne javlja sama za se, već se uklapa u
veće celine, krugove, knjige, opus, pa tek u tom sklopu ona dobija pun smisao. U
osam njegovih do sada objavljenih knjiga može se pratiti postepeno izgrađivanje
jednoga pesničkog kosmosa. Prve dve, Kora (1953) i Nepočin-polje (1956), u
simboličkim antropomorfnim slikama predela, predmeta i radnji, dočaravaju
predstavu sveta kao večnog sukobišta, nepočin-polja, na kojem se čovek rve s
neprijateljskim silama, oličenim u mitskim čudovištima. Od te slike pesnik se
okreće srpskoj paganskoj mitologiji, iz čije građe stvara moderni kosmogonijski
mit (Sporedno nebo, 1968), ispreda priču o mitskim precima srpskog naroda (Vučja
so, 1976), ili u spoju mitskog i istorijskog otkriva dublje slojeve smisla
ličnosti, događaja i građevina iz srpske prošlosti (Uspravna zemlja, 1972) ili
iz savremenosti i bliže prošlosti naše zemlje i sveta (Kuća nasred druma, 1976).
Posle istorijskih i mitoloških traganja pesnik se vraća svakodnevnom životu,
oblikujući niz sasvim običnih situacija, sličica iz svakodnevne stvarnosti, s
nečim idiličnim u sebi, u kojima se i sam često javlja kao junak (Živo meso,
1976; Rez, 1981). Posmatrano u celini, Popino pesničko delo nastalo je u spoju
sakralnog i profanog, mitskog i istorijskog, arhaičnog i modernog, tragike i
humora.
Sličnu pokretljivost, istraživački nemir i dinamizam u razvoju pokazuje Miodrag Pavlović (1928). U njegovoj poeziji spaja se poetika modernog s klasičnim estetskim idealima, nespokojstvo savremenog sveta s dalekim istorijskim sećanjima. U prvim knjigama (87 pesama, 1952; Stub sećanja, 1953) on je odlučan pobornik modernog, izazovan u odnosu na vladajući ukus i stil. U iskidanim rečenicama izrazio je užas pred razaranjem sveta, dao slike masovnih klanja, razorenih gradova, leševa na ulicama, apokaliptične vizije atomskog uništenja sveta. Iz te more pesnik traži mogućnosti izlaza: on se okreće prirodi kao mogućem utočištu (Oktave, 1957), a zatim uranja u prošlost naše civilizacije. U pet međusobno povezanih knjiga (Mleko iskoni, 1963; Velika Skitija, 1968; Nova Skitija, 1970; Hododarje, 1971; Svetli i tamni praznici, 1971) Pavlović je pesnik istorije i kulture, koji u minulom traži korene savremenosti. Pesničkim govorom, u kojem se prepliću različni elementi, klasični i srednjovekovni, folklorni i moderni, opevao je propast antičkog sveta, pojavu Slovena, uspon Srba, opisao značajna mesta i predele, tragao za ključnim simbolima savremene civilizacije. U kasnijim knjigama (Zavetine, 1976; Karike, 1977; Pevanje na viru, 1977; Bekstvo po Srbiji, 1979; Vidovnica, 1979; Divno čudo, 1982) njegovo duhovno obzorje još se više širi, rasponi povećavaju, muzi istorije stiže u pomoć muza arheologije. Istovremeno u njegove pesme prodiru predmeti i ustanove savremene potrošačke civilizacije. Sudbina ljudskog društva data je u napetosti između dva suprotna pola, neolita i modernog velegrada, od kojih je prvi simbol izgubljene vedrine i spokojstva, a drugi – rastrojstva i dehumanizacije savremenog sveta. U pesničkom pristupu pojavljuju se elementi humora, satire i parodije, izraz se zgušnjava a u pojedinim pesmama on teži sažetosti poslovičkog kazivanja.
Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934-1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934-1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetničku disciplinu i samosvest. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filosofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filosofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i određene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.
Neosimbolisti su, pored ostalih, Borislav Radović (1935) i Velimir Lukić (1935). Slično Miljkoviću, Radović je zaokupljen idejom o čistoj, "savršenoj" poeziji. Njegove su pesme do srži ispunjene svešću o sebi, one su kao što je primećeno, poetocentrične i pesmocentrične. U njima nalazimo barokno obilje slika, sklonost k neuobičajenom, izuzetnom, negovanost izraza i oblika, inovacije u leksici i sintaksi, umetnost reči što podseća na veštinu rezbara. Slične sklonosti ispoljio je V. Lukić u pesmama skladno građenim, očišćenim od svakodnevnog i običnog, satkanim "od krhkog tkiva vizija i sanjarija". Iskazao se potpunije u drami. Neosimbolistima su bliski neoklasicisti. I jedni i drugi su s naglašenim esejističkim i intelektualnim sklonostima. Ali za razliku od neosimbolista, neoklasicisti nisu okrenuti prirodi nego istoriji, koja je za njih vrhovna učiteljica života, skrovište iskustva i mudrosti. Ta orijentacija primetna je kod M. Pavlovića, posle treće njegove knjige, Oktave. Među ostalim sledbenicima te orijentacije izdvaja se Ivan V. Lalić (1931), pesnik a artističkim sklonostima i klasičnim estetskim idealima. Objavio je više od deset knjiga pesama, među kojima se izdvajaju: Melisa, (1959), Argonauti i druge pesme (1961), Smetnje na vezama (1975) i dr. Lalić se bavi i kritikom, dramom i prevođenjem. Iako kontinentalac, Beograđanin, on je, slično Dučiću, po duhu Mediteranac. Njegovi su stihovi ispunjeni vedrinom primorskih pejzaža, dahom leta i trepetom mora. Ali njegov Mediteran nije, kao Dučićev, renesansni i romanski, nego helenski i vizantijski. Vizantija privlači Lalića, kao i mnoge druge savremen srpske pesnike i istraživače, neodoljivom snagom. Njoj se prilazi s osećanjem srodnosti, s težnjom za otkrivanjem vlastitih duhovnih kontinuiteta, svog mesta u opštoj kulturi. Laliću je blizak Jovan Hristić (1933), pesnik, dramski pisac i esejista, u poeziji kontemplativan, diskursivan, retoričan, s prizvukom blage nostalgije. I njega privlači helenski svet, ali ne Vizantija nego Aleksandrija.
Posebnu skupinu, suprotnu i neosimbolistima i neoklasicistima, čine pesnici neoromantičarske orijentacije. Oni su nastavljači poezije subjektivnog lirizma čiji je glavni predstavnik u prethodnom naraštaju Raičković. Najistrajniji je u tom opredeljenju Božidar Timotijević (1932), izrazit lirik, neposredan, izvoran, gipka, melodična stiha, kojim je izrazio osećanje blagosti, vedrine, stišane melanholije. Folklornu svežinu i čistotu osećanja uneo je u svoju poeziju Dragan Kolundžija (1938), rustikalan, idiličan slikar zavičajnih predela. Vezanost za rodno tlo i smisao za pejzaže, ali mnogo temperamentnije, emocionalno razuzdanije, ispoljio je Milovan Danojlić (1937), naročito u svojoj prvoj knjizi pesama Urođenički psalmi (1957). Razvio se višestrano, u poeziji, dečjoj poeziji, esejistici, a u poslednje vreme, naročito, u prozi. Tradicionalno polazište ove poezije postepeno se menja pod uplivom vladajuće modernističke struje ali i u individualnim istraživanjima, u nastojanju svakog pesnika da otkrije neko svoje privilegovano područje, gde će najviše biti kod svoje kuće. Vuk Krnjević (1935) posegnuo je za melodijom i stilskim formulama starinske pesme, posebno bugarštice, i za znakovima i simbolima na stećcima i u drvenim legendama i predanjima. Ljubomir Simović (1935), posle nekoliko knjiga vedre mladalačke lirike, romantično intonirane, dao je u tzv. vojničkim pesmama nadahnutu poeziju rodnog tla, u kojoj je progovorila Srbija ratnika i seljaka (Šlemovi, 1967; Vidik na dve vode, 1980; Istočnice, 1984; Hleb i so, 1985. i dr.). U njoj se istorijsko iskustvo naroda iskazuje govornim jezikom, patetika istorije razbija se ironijom, humorom i parodijom, strahote iz prošlosti pojačavaju se apokaliptičkom vizijom budućnosti. Simović takođe piše drame i eseje o starim i novim srpskim pesnicima. U preorijentaciji srpske poezije prema selu i narodu, koja je došla posle zamora od apstraktnosti i univerzalizma modernista, značajno mesto ima poezija sela. "Seljaci-pesnici" javili su se širom Srbije a najviše po gružanskim selima, kolektivno su nastupili u antologijama Orfej među šljivama (1963) i Cvetnik (1967), a zatim su se okupili oko časopisa za književnost i kulturu sela "Raskovnik" (pokrenut 1968). Iz mnoštva imena, pripadnika raznih generacija, možemo izdvojiti samo nekoliko: Momčila Tešića (1911), od starijih, a od mlađih Srboljuba Mitića (1932), Dobricu Erića (1936) i Milenu Jovović (1931). Toj rustikalnoj struji suprotna je moderna urbana poezija. Pripadnik sarajevskog kruga Duško Trifunović (1933) otkriva različite vidove savremenog života jezikom estradnim, ironičnim, u koji prodire govor ulice, a Dara Sekulić (1931) reske evokacije poratnog detinjstva, s elementima folklornog i mitskog. Sličan pokušaj čini Mirjana Stefanović (1939) u pesmama pisanim žargonom beogradske omladine.
Početkom 60-ih godina javlja se reakcija na neoklasicističku orijentaciju prethodnog naraštaja. Ta reakcija je u osnovi neoromantičarska, samo što njoj nije u osnovi bio tradicionalni subjektivni lirizam, kao kod pesnika 50-ih godina nego senzualno-humorna poezija međuratnih pesnika, Rastka Petrovića, Rade Drainca i ranog Daviča. Najodlučniji u poricanju teškog, hermetičnog intelektualizovanog pesništva Branislav Petrović (1937) dao je estradnu, čulnu poeziju stvarnosti, prožetu rablezijanskim smehom kao izrazom radosnog otkrivanja sveta. U njegovom pesničkom govoru prepliću se neobične slike i metafore s prozaizmima, konverzacijskim jezikom i raznim vrstama žargona. Drugi vid približavanja poezije životu ostvario je Matija Bećković (1939). Njegov je dar lirski i satirični, a njegov razvoj ide od vedre ljubavne lirike preko estradne poezije, izazivačke, narcisoidne, podrugljive do angažovane satirične poezije u poemama Reče mi jedan čoek (1970), Međa Vuka manitoga (1976) i Lele i kuku (1978), ostvarenim u dosad neslućenom jezičkom bogatstvu jednoga gotovo izumrlog govora iz crnogorskih brda. Nove vidove pesničkog aktivizma i angažovanosti ostvarili su Božidar Šujica (1936) i Vito Marković (1935), prvi emotivan, često patetičan, sledbenik nadrealista i futurista, drugi misaon i humoran, okrenut folklornim izvorima.
Potkraj 60-ih godina javlja se nov naraštaj pesnika koji donosi poeziju analognu stvarnosnoj prozi. Taj pravac nastavlja se i u narednoj deceniji, kada dobija svoju konačnu fizionomiju, a traje sve do danas. Uporedo s tim osnovnim, matičnim tokom savremenog pesništva, javlja se i velik broj drugih, naporednih ili sporednih. Svi se oni međusobno dopunjuju i prepliću tako da je panorama savremene poezije puna unutarnje napetosti i dinamizma. Tradiciju subjektivnog lirizma, veoma plodnu u srpskoj poeziji, nastavljaju: Slobodan Rakitić (1940), blizak Raičkoviću, s osećanjem za istorijsku perspektivu pesničkog razvoja, Dragan Dragojlović (1941), zatim Dragomir Brajković (1947), Darinka Jevrić (1947), Radomir Andrić (1944). Osećanje za tradiciju ali drukčijeg smera ispoljio je i Alek Vukadinović (1938), sledbenik Nastasijevića, Vinavera, Kodera, Vukadinovićeve pesme, tradicionalnog stiha (osmerac, deseterac i dr.) i strofe (kvarta, sekstina itd.), s obaveznim rimama, ostvarene su gustom, tamnom i ponešto apstraktnom simbolikom. Neosimbolističke težnje karakteristične su i za Božidara Milidragovića (1939), koji, uz pesme, piše i pripovetke i romane, a donekle i za Milana Milišića ((1941), Dubrovčanina koji se afirmisao u beogradskom pesničkom krugu. Neki pesnici na skrupulozan način odnose se prema formi i stihu. Rajko Petrov Nogo (1945) povezuje doživljaje svakodnevnog i banalnog sa strogošću forme, buntovnost gorštaka s izvornim osećanjem jezika. Ijekavac po zavičaju i obrazovanju, Nogo spada u one srpske pesnike koji svoje stihove pišu s oba srpska književna izgovora, ijekavštinom i ekavštinom. Istorijska tradicija, folklor, nacionalni i opšti mitovi – to su stara pesnička vrela što nisu presušila. U savremenoj poeziji preovlađuje ironično-parodijska interpretacija mitskog i folklornog, kojom se mit razara, desakralizuje. Uz M. Bećkovića, koji je započeo ovu liniju, tu spadaju: Boško Bogetić (1940), pesnik istorijskog, oslonjen na Njegoša; Gojko Đogo (1940), folklorno izvoran, parodičan i polemičan; Milorad Pavić, predstavnik eruditne poezije, Zvonimir Kostić (1950). Poezija "novog stila" pak sva je okrenuta stvarnosti, uvek spremna da iziđe u susret zahtevima i očekivanjima čitalaca. Zato napušta visoko kultivisani stil i progovara neizbrušenim oporim jezikom, aritmičkim stihom i izrazom u kojem su sve naglašeniji racionalni elementi, prozaizmi i narativni postupci. U nju prodiru i niski, prizemni, banalni vidovi života. Istovremeno, ta poezija je otvorena i prema tzv. višim ili specijalnim sferama, od mita i istorije do politike i savremenih mas-medija. Jedan od glavnih predstavnika te orijentacije Raša Livada (1948) povezuje "svakodnevno pozorište" života s mitskom slikom sveta. Njegova poezija je ironična, buntovna, protestna, prožeta gorkim saznanjima o sadašnjosti i prošlosti. U znaku tog novog verizma stvara čitav niz pesnika. Milan Komnenić (1940), značajan i kao esejista i kritičar, Stevan Tontić (1948), Simon Simonović (1946), Vujica Rešin Tucić (1941), Mirko Magarašević (1946), Ivan Gađanski (1937), Miroslav Maksimović (1946), Milan Nenadić (1947) i dr. Slika sveta koju oni grade nije ni neutralna ni objektivna, a najmanje je afirmativna, ona je negativna, kritička, data s ironičnom distancom, lišena svake patetike i sentimentalnosti. Ponekad je ta slika data iz humornog rakursa. Da je humor, koji je nekada bio povlašćeno područje proze, preselio u poeziju pokazuje više savremenih pesnika: Aleksandar Sekulić (1937), Ibrahim Hadžić (1944), Ivan Rastegorac (1940), Jovan Zivlak (1947), Duško Novaković (1949), Radmila Lazić (1949), i dr. Njihov je humor bez blagosti i vedrine, crno je obojen, razoran, sav u znaku razobličavanja i demaskiranja. Pa ipak on ne ide nikad do kraja u negaciji a u izvesnim slučajevima postaje afirmativan, oslobađajući. Takav humor, karakterističan naročito za nešto starijeg B. Petrovića, nalazimo i kod Adama Puslojića (1943), pesnika velike verbalne energije i plodnosti. U njegovoj poeziji spaja se humorni avangardizam i antipoetizam s apsolutizacijom aktivizma shvaćenog u egzistencijalnom smislu. Puslojić je s grupom istomišljenika proklamovao nov pesnički pokret, klokotrizam, koji svojim antitradicionalizmom i antinstitucionalizmom, zatim svojom težnjom za oslobođenjem poezije od svih stega, predstavlja novu varijantu nadrealizma. Na nadrealistička iskustva naslanja se i druga jedna struja, suprotna humornoj poeziji, koju čini poezija surovosti. Iako polazi od u zbilji prepoznatljivog sveta, ona nosi obeležja demonskog, dijaboličnog, egzorcističkog, što pokazuju, naročito, Milutin Petrović (1941), pesnik eliptičan, iskidane sintakse, "koja pulsira kao pod dejstvom električnih šokova", i birane ali stilistički funkcionalizovane interpunkcije, te Novica Tadić (1949), hermetičan, oskudan u izrazu, ali žestoke imaginativne snage, čiji je svet pun bezobličnih i bezličnih čudovišta što nasrću odasvud. Na drugom kraju ove široke lepeze, tačno nasuprot tradicionalnom subjektivnom lirizmu, nalazi se eksperimentalna signalistička poezija čiji stvaraoci – najznačajniji među njima su Vladan Radovanović (1932) i Miroljub Todorović (1940) – kombinuju verbalne s vizuelnim, zvučnim i gestualnim elementima. Todorović je svoj koncept poezije proglasio za nov pesnički pravac, signalizam.
Krajem 70-ih i početkom 80-ih godina pojavljuje se nov pesnički naraštaj. On još nije izgradio svoju fizionomiju niti su njegovi predstavnici kritički vrednovani (za razliku od najmlađe proze, koja je pobudila živo zanimanje kritike). Očigledno je njihov dug prethodnoj generaciji, naročito onim njenim predstavnicima koji su se najviše udaljili od ranijeg načina pevanja. Svoje prve knjige, kao i najmlađi prozaisti, objavili su u dvema omladinskim bibliotekama, "Pegaz" (Beograd) i "Prva knjiga" (Novi Sad), a u dva maha zajednički, panoramski predstavljeni (u časopisu "Književnost", br. 7-8, za 1985. i u listu "Zora", u Svilajncu, br. 11, mart 1984).
 |
 |
 |
 |
 |
 |