Nobelova nagrada

Izražavam kao svoju najvecu želju da se pri dodjeljivanju nagrade ne uzima u obzir nacionalna pripadnost kandidata, što znaci da se nagrada dodijeli najzaslužnijem, bio on po porijeklu Skandinavac ili ne.

Alfred Bernhard Nobel, Pariz, 27. novembra 1895.

Neposredno uoci donošenja odluke Nobelovog komiteta o laureatu iz oblasti književnosti za 1961. godinu, vodeca švedska izdavacka kuca Albert Boniers objavljuje u izvanrednom prevodu slavistkinje Gun Bergman Andricev roman Na Drini cuprija, a ubrzo potom i Travnicku hroniku, Prokletu avliju i dva izbora pripovedaka.Andriceva naklonost i vezanost za skandinavske pisce bila je, po sopstvenom svedocenju, naglašena još iz mladicskog doba. Visoko je cenio Strindberga, Selmu Lagerlef, Harija Martinsona i Ejvida Jonsona.

Ta obostrana vezanost podigla je most koji je našu književnosti našu zemlju na najlepši nacin povezao sa dalekom Švedskom, njenim narodom i neobicnim jezikom.

Odluka o izboru laureata Nobelove nagrade iz oblasti književnosti doneta je 26. oktobra 1961. godine. U najužem izboru su, pored Andrica, bili i engleski pisci Lorens Darel i Grem Grin, Amerikanac Džon Štajnbek i Italijan Alberto Moravija.

Sacuvana je serija fotografija nacinjenih toga dana u Andricevom stanu u Beogradu, u Proleterskih brigada 2a (danas Spomen-muzej Ive Andrica, Andricev venac 8). Susreti sa novinarima, fotoreporterima, dacima, prijateljima i kolegama piscima oznacili su pocetak praznicne atmosfere koja ce potrajati puna dva meseca. Sami književnici su prvi izrazili radost i cestitali, medu njima Erih Koš i Miodrag Bulatovic, a svoje prve utiske povodom nagrade Andric je podelio sa novinarima i clanovima Udruženja književnika, na konferenciji za štampu, u Francuskoj 7. Njegova prepiska sa Gun Bergman, na relaciji Beograd – Stokholm, bila je vrlo živa. Andric je bio pun pitanja u vezi sa pojedinostima i ceremonijalom svecane dodele nagrade, dužine govora koji je trebalo da održi, ali i o toaleti svojoj i svoje supruge Milice Babic-Andric, što je sve cinilo obiman i ozbiljan deo predstojecih obaveza.

U pismu Gun Bergman od 17. novembra, Andric joj javlja da je tekst go­vora završio: 2. Ja cu na banketu procitati, na francuskom jeziku svoj govor u kom cu izraziti svoju zahvalnost i saopštiti nekoliko refleksija o pripovedanju i pripovedackom delu uopšte. Sve to nece trajati nikako više od 15 minuta, možda nešto manje. – Mislim da ja ne treba da držim nikakve duge govore osim toga. Tekst je vec spreman, pokazacu Vam ga cim dodemo.

Andric je u Stokholm otišao 5. decembra, u društvu supruge Milice. Svecana ceremonija dodele Nobelovih odlicja za 1961. godinu u oblasti medicine, fizike, hemije i književnosti, održana je 10. decembra u raskošnoj dvorani Koncertne palate Švedske akademije. Dr Anders Esterling, clan Akademije, je Andricu prilikom urucenja nagrade rekao:... Veliko je zadovoljstvo za Švedsku akademiju da u Vama nagradi jednog vrednog predstavnika onog jezickog podrucja koje do sada nije bilo predstavljeno u listi nagradenih. Sa izražajem naših iskrenih cestitki, ja Vas molim da primite ovaj znak pocasti iz ruku njegovog Velicanstva Kralja...

Ivo Andric se potom obratio svojim govorom na francuskom O prici i pricanju (tekst govora je kasnije objavljen u godišnjoj publikaciji Nobelova nagrada u izdanju Nobelove fondacije, a nalazi se i u okviru njegovih Sabranih dela).

U Spomen-muzeju Ive Andrica u Beogradu, u stalnoj izložbenoj postavci, nalaze se fotografije, pozivnice i programi protokola, raspored mesta za sedenje na svecanoj veceri priredenoj na dvoru švedskog kralja, kao i sama Nobelova nagrada.

Ona se sastoji iz tri dela: Nobelove medalje, Nobelove diplome i dokumenta Skandinavske banke o novcanom iznosu Nobelove nagrade.

Nobelova medalja je delo švedskog vajara i gravera M. Erika Lindberga. Na aversu je bareljef utemeljivaca nagrade Alfreda Nobela, a na reversu bareljef mladica koji pod lovorom sluša i zapisuje pevanja muza. Ugraviran je stih iz VI pevanja Vergilijeve Eneide, na latinskom: Kako je slatko videti ljudski život oplemenjen pronalascima. Medalja je od zlata, promera 60,5 mm.

Diploma Nobelove nagrade se sastoji iz dva dela, i osim osnovnih podataka o nobelovcu i sastavu Nobelovog komiteta, sadrži još i odluku o dodeli nagrade sa obrazloženjem. Ispisana je zlatotiskom na pergamentu kaširanom na dasci presvucenoj plavom kožom.

Andric se 17. maja 1962. godine obratio Savjetu za kulturu NR BIH u kojem saopštava svoju odluku da 50% dinarskog iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade poklanja u svrhu unapredenja bibliotekarstva.

Andricev program boravka u Stokholmu je tih decembarskih dana bio ispunjen posetama i susretima – sa clanovima Nobelove fondacije, studentima i profesorima Slovenskog instituta Univerziteta u Upsali, sa Georgom Svensonom, direktorom izdavacke kuce Boniers; Andric je 13. decembra ucestvovao i na tradicionalnoj svecanosti Dan Lucija, u Gradskoj kuci u Stokholmu gde je krunisao najlepšu devojku, kraljicu svetlosti, a 16. decembra je otvorio izložbu posvecenu velikom indijskom pesniku Rabindranatu Tagori.

Neke od pojedinosti o tim svecanim danima sacuvala je u secanju i u svojim dnevnickim zapisima Milica Babic Andric, Andriceva supruga. Kao dugogodišnji kostimograf Narodnog pozorišta u Beogradu, i licnost istancanog duha i širokog obrazovanja, ona je svojim kroki crtežima i uocavanjem detalja ostavila trag o Nobelovoj nagradi koji je impresionisticki nov, svež i nadahnut.

Svetla Nobelove pozornice blistaju do današnjeg dana na našim prostorima i u našoj književnoj baštini. Premda Ivo Andric nikada nije voleo da govori o sebi i da se o njemu govori van konteksta onoga što je pisao, sa zahvalnošcu i poštovanjem se secamo priznanja kojim je on osvetlio i osvetlao našu književnost, duh, istoriju i jezik.

U knjizi Istorija i legenda, u okviru Sabranih dela, objavljen je tekst Andricevog govora O prici i pricanju, u kome on, izmedu ostalog, kaže:

Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o prici i pricanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznolicnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pricanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedaca koja izlaze u ovom trenutku iz izdavackih kuca u velikim svetskim centrima, ispreda se prica o sudbini covekovoj koju bez kraja i prekida pricaju ljudi ljudima. Nacin i oblici toga pricanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pricom i pricanjem ostaje, a prica tece dalje i pricanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da covecanstvo od prvog bljeska svesti, kroz vekove prica samo sebi, u milion va­rijanata, uporedo sa dahom svojih pluca i ritmom svoga bila, stalno istu pricu. A ta prica kao da želi, poput pricanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnike, da odloži neminovnost tragicnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.

Možda je u tim pricanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija covecanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne i saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obraduju prošlost ili sadašnjost.