СРПСКИ
РОМАНТИЗАМ

Бранко Радичевић - "Кад млидијах умрети"

Лисје жути веће по дрвећу,
лисје жуто доле веће пада:
зеленога више ја никада
видет нећу! 

Глава клону, лице потавнило,
боловање око ми попило,
рука ломна, тело измождено,
а клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом, житку, мој прелепи санче!
Збогом, зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају-
ја сад морам другом ићи крају!

О, да те тако ја не љубља' жарко,
још би гледо твоје сунце јарко,-
слушо грома, слушао олују,
чудио се твојему славују,
твојој реци и твоме извору,-
мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
децо мила моји' лета млади'!
'Тедо' дугу да са неба свучем,
дугом шарном да све вас обучем,
да накитим сјајнијем звездама,
да обасјам сунчаним лучама...

Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
а сунашце оно огрејало,
и оно је са неба ми пало!

Све нестаде што вам дати справља'-
у траљама отац вас оставља.